Detalji predmeta

• Stanje Polovno

časopis UKUS NESTAŠNIH (1994-2002) PUN KOMPLET, SVI BROJEVI
Play & Underground Magazine
ukupno objavljeno 12 časopisa + 3 specijala, tj. 15 časopisa.
15 časopisa = 1208 stranica

SVI BROJEVI SU ODLIČNO OČUVANI I ZAŠTIĆENI PLASTIČNIM FOLIMAMA.

Časopis je imao mali tiraž i veliku remitendu (neprodati, vraćeni primerci), pa se komplet od svih 15 brojeva danas veoma teško nalazi, nema ga čak ni Narodna Biblioteka Srbije, niti ijedna druga u Srbiji, ili svetu. Imate priliku da bez puno trošenja vremena, `jednim udarcem` nabavite ceo komplet ovog neobičnog, ali ipak značajnog časopisa.

U ponudi imam i više pojedinačnih primeraka UKUSA NESTAŠNIH (to su mi duplikati, neki malo lošije očuvani), pa ako ne želite da kupite ceo komplet, možete kupiti pojedinačne primerke (br. 1, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, ROCK specijal, FILM specijal)

Kompletan sadržaj svih brojeva možete pročitati nakon kritičkog eseja o ovom muzičkom štampanom glasilu.

Ovaj, kao i svi drugi tekstovi koje pišem kao opis proizvoda na Kupindu su moje lično vlasništvo i zaštićeni su autorskim i drugim pravom, te se ne smeju kopirati bez moje izričite dozvole (koju ću rado dati ako je cilj objavljivanja `u slavu rock`n`rolla) – Branko Rogošić.

UKUS NESTAŠNIH

Ovaj časopis čudnog naziva je pokrenuo Toma Naumovski, vlasnik izdavačke kuće Tom Tom Music, u cilju promocije njegovog glavnog `pulena` – Koje (Disciplina Kičme), ali i drugih muzičkih delatnosti kojima se bavio (koncerti, izdavaštvo...). Toma je bio Kojina leva i desna ruka u Srbiji: organizovao mu je svirke (na kojima je na ulazu cepao karte), objavljivao i prodavao diskove, radio marketing... kamo sreće da su i drugi bendovi imali jednog ovakvog idolopoklonički vernog posvećenika za menadžera! Za one koji ne znaju, i naziv časopisa je uzet po istoimenoj Kojinoj pesmi sa LP-ja `Zeleni Zub na planeti dosade` iz 1989. godine. Inače, u duhu tradicionalnog beogradskog urbanog humora, ovaj časopis je veći deo ekipe zvao NEUKUS USTAŠNIH, a posebno oni poklonici classic i hard rock zvuka koji (uglavnom) nije bio dobrodošao na stranice ovog magazina. Njegov direktor i vlasnik, je takođe iz milja nazivan Toma Bugarin, jer je prečesto cicijašio na promotivnim primercima CD-a i kaseta, kao i besplatnim kartama za koncerte, čak i za predstavnike sedme sile. To cicijašenje, tj. pokušaj da se uštedi tamo gde tome nema mesta, je vidljiv i na štampi časopisa: prečesto je štampan na izuzetno lošem papiru (npr. čik pročitajte uvodnik u br. 6 – sasvim je nečitljiv zbog loše štampe i sitnog fonta na crnoj `fleki`), sa veoma lošim slikama (umesto filmovanja, ploče su rađene sa pausa, da se prištedi), a i sam prelom je... – sve u svemu, postoje časopisi iz 30-ih i 50-ih godina XX veka sa boljom štampom i zanimljivijim prelomom. Naravno, ovo kod muzičkih časopisa nije najbitnije, ali nije ni nebitno, složićemo se. Toma se bavio i `koncertnim turizmom`, tj. kombi prevozom do Budimpešte gde smo u to doba sankcija morali ići da bi videli neki inostrani bend, pa je reklamiranje tih koncerata takođe jedna od svrha pokretanja ovog časopisa. Urednik prva 3 broja (i Rock specijala) je bio Aleksandar Žikić, a nasledila ga je Otporašica Miljana – Milja Jovanović, koja je uredila 10 brojeva UKUSA NESTAŠNIH, dok je filmski specijal potpisao kao gl. urednik Saša Radojević.

Za 8 godina objavljeno je svega 15 brojeva, što ukazuje na neredovnost u izlaženju, koja je primerenija fanzinu (ili semi-prozinu), nego časopisu, tj. magazinu. Takođe, koncepcija gde jedan muzički časopis koji izlazi u Srbiji za 8 godina ne pomene ni jednom Riblju Čorbu, Smak, YU grupu, Deep Purple, Led Zeppelin, Beatles.. – je u najmanju ruku čudna, ali sasvim legitimna. Svako sa svojim parama može da štampa šta god želi. Takođe, može i da neovlašćeno prevodi tekstove iz stranih novina, da nepotpisuje autore tekstova, pa čak i da nigde ne označi ni godinu izlaska pojedinih brojeva, ili da pogrešno odštampa naslovnu stranu. Međutim, tolika neprofesionalnost, u kombinaciji sa neredovnom periodikom, i veoma ograničenom distribucijom ovaj zine iz sekcije magazina premešta u odeljak prozina. No, pošto podela štampanih glasila nije šire poznata, odlučio sam da ovaj štampani medij nazivam časopisom. Pročitaćete brojne kritike i opaske, ali da ovo nije bio značajan časopis, sigurno mu ne bih posvetiuo ovoliki prostor. Njegov najveći značaj je bio u tome što je na najdirektniji način pokazivao kako ne treba izdavati, pisati, uređivati jedan muzički časopis u Srbiji, pa je i to, kao negativan primer, bilo korisno za buduće izdavače, uključujući i mene. Na zadovoljavajući način je pratio dešavanja na domaćoj sceni (istina veoma selektivno), pa i tu nalazimo određeni kvalitet. U prvim brojevima, gde su pisali iskusni rock novinari bilo je i dobrih članaka, dok ih je kasnije – sve manje. No, i odluka da se ukaže prilika neveštim mladim novinarima nije nešto što treba kuditi, naprotiv. Ali čini se da niko od njih nije iskoristio tu priliku, odnosno da nisu imali nekog starijeg u redakciji da ih poduči, usmeri i formira u prave žurnaliste, publiciste, kritičare, reportere...

Karakteristika ovog časopisa su i brojni nepotpisani tekstovi (verovatno su ih pisali urednici ili direktor), što je takođe izraz neprofesionalnosti, koji otežava citiranje, ali i onemogućava današnje i sutrašnje istraživače da utvrde odnos pisca prema nekom bendu ili pojavi, što je često prvi korak u istraživanju relevantnosti i pouzdanosti izvora. Npr. ako se istražuje tema medijskog tretmana nekog benda, npr. DISCIPLINE KIČME, može se steći pogrešan utisak da im je štampa bila naklonjena zbog njihovog kvaliteta. No, ako vidimo da su te hvalospevne tekstove pisali njihovi lični prijatelji ili poslovni partneri, a sve u cilju promocije, tj. što veće prodaje nosača zvuka, karata za koncerte, tj. u krajnjem skoru – para, onda se može steći drugačiji utisak. Naravno, ne pokušavam da osporim kvalitet ovog benda, ali on je upravo toliki kakvi su im bili tiraži i poseta na koncertima. Oni su bili i ostali duboki underground, kome nije bilo mesta na naslovnim stranama časopisa, što je Koji možda i više odmagalo no pomagalo, ali je svakako iskrivljavalo istinu i ometalo normalan razvoj srpske rock scene, o čemu nalazimo brojne dokaze u ovom časopisu. Ono što takođe smeta su i brojne tehničke greške, npr. kod naslovne strane UNUSA NESTAŠNIH br. 5, gde nedostaje `prolaz` crnom bojom, tj. odštampane su samo Cyan, Magenta, i Yellow, ali ko zna zašto, to nije promenjeno, pa je časopis u ovom obliku otišao u prodaju. Ovakvih neprofesionalnosti je bilo još mnogo. Npr. na većini brojeva nema označenog datuma, pa ni meseca izlaska, a na nekima čak ni godine? Ovo je verovatno rađeno da bi časopis što duše bio prodavan na kioscima, tj. da ga čitaoci ne bi smatrali `matorim` i `zastarelim` jer je do narednog broja nekad prolazilo i više od 6, pa i 12 meseci. No, bilo koji da je razlog u pitanju, to nam danas veoma otežava pisanje bibliografije srpske rock štampe, pa ovde izdavač, ali i uredništvo, knjiži jedan ogroman minus.

Časopis je u mnogo čemu bio klon RITMA, koga nije uspeo da stigne, pa čak ni da mu se približi. Kao i kod RITMA, koncepcijski je grešeno jer je nepotrebno davan preveliki prostor filmu, koji je zasebna oblast (umetnost) i u ovakvoj specijalizovanoj štampi ga ne treba mešati i `ukrštati` sa muzikom, jer će podjednako biti nezadovoljni i ljubitelji jedne i druge umetnosti. Rock muzika je oduvek bila dovoljna da, sama za sebe, `popuni` časopis i obezbedi dovoljno čitalaca (npr. Džuboks je nekada imao tiraž od 100.000 primeraka), što očito nisu kapirali brojni urednici muzičkih novina, koji su takvim miksom gubili, umesto da dobiju čitaoce. Kada danas prelistavamo časopise sa sličnom koncepcijom ne možemo da ne opsujemo i pomislimo – koga za Boga miloga danas zanima šta je neki novinar mislio o nekom nemačkom, francuskom pa i američkom filmu iz 1994? A sa druge strane, svaka informacija o nekom tadašnjem garažnom demo bendu je `zlata vredna` jer preko njih prikupljamo podatke za rekonstrukciju naše rock istorije. O srpskim bendovima nema ko da piše osim nas, a informacije o američkim blockbuster filmovima i glumcima poput Klinta Istvuda ili režiserima poput Bertolučija će svako kome su oni potrebni lako naći na milion mesta. I tada a posebno sada. Znači, zamolio bih sve one koji se eventualno drznu da ikada više ovde izdaju papirne novine, da ne mešaju babe i žabe, i da izdaju ili samo muzički ili samo filmski časopis. Ili oba, ali zasebna, a ne u okviru istih korica. Tako da nas broj strana NEUKUSA USTAŠNIH može prevariti. Svega polovina je posvećena muzici, a ako odbijemo i reklame, ostaje 30-ak strana po broju, što ga čini dosta mršavim, ali da ponovim, u to doba bolje nismo imali, pa su i tih 30-40 stranica na lošem papiru bile itekako bitne. No, kako su brojevi odmicali, a Toma sticao iskustvo u izdavaštvu, a posebno nakon filmskog specijala (koji se loše prodao), najzad mu je postajalo jasno da mu broj prodaju tekstovi o rock muzici, a ne filmu, pa u poslednjim brojevima UKUS NESTAŠNIH je postao muzički, a ne `mešano meso` časopis, po sistemu `za svakoga po – ništa`.

Ono što je uvek smetalo u čitanju je preterano forsiranje Discipline Kičme i drugih Tominih bendova (kojima je bio menadžer, promoter ili izdavač), ali kao što rekoh, časopis je pokrenut sa svrhom reklamiranja baš tih bendova, pa neku nepristrasnost ili ravnomeran `medijski tretman` nismo ni mogli očekivati. Ta doza pristrasnosti (gde npr. Toma radi intervju sa Kojom kome je menadžer i izdavač, ili Kole Polzović sa BLOODBATH kojima je takođe menadžer i izdavač i sl. – je donekle degutantna jer se to moglo izbeći, da makar Kole radi sa Kojom, a Toma intervju sa Staćom iz BLOODBATH, čisto da se sačuva makar obris novinarske neutralnosti. Ali dobro, bilo je kako je bilo, a takav nepotizam se uvek obijao o glavu, kako bendovima, tako i ostalim akterima.

No, i pored svih kritika sa kojima ću ovde zastati, časopis je znao da donese i brojn