Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Tibetanski budizam
Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigacijuIdi na pretragu
Dio serije članaka na temu
Budizam
Lotus-buddha.svg
Historija budizma
Darmičke religije
Kronologija budizma
Budistički sabori
Temelji
Četiri plemenite istine
Plemeniti osmokraki put
Pet pouka
Nirvāna · Tri dragulja
Ključni termini
Tri oznake bića
Skandha · Kozmologija · Dharma
Samsara · Rebirth · Shunyata
Pratitya-samutpada · Karma · Nesopstvo
Vodeće ličnosti
Gautama Buddha
Nagarjuna · Dogen
Budini sljedbenici · Porodica
Praksa i postignuća
Buddhastvo · Bodhisattva
Četiri stadija prosvjetljenja
Paramiji · Meditacija · Laici
Budizam po regijama
Jugoistočna Azija · Istočna Azija
Tibet · Indija · Zapad
Budističke škole
Theravāda · Mahāyāna
Vajrayāna · Rane škole
Tekstovi
Pali kanon
Pali Sutte · Mahayana Sutre
Vinaya · Abhidhamma
Komparativne studije
Kultura · Popis tema
Dharma wheel.svg

Ova kutijica: pogledaj • razgovor • uredi

Ki manastir na Himalajima.
Tibetanski budizam (poznat i kao lamaizam) je poseban oblik budističkog učenja, karakterističan za Tibet i područje Himalaja, uključujući i Nepal, Butan, severnu Indiju, Mongoliju, severoistočnu Kinu i delove Rusije (Kalmikija, Burjatija i Tiva).

Tibetanski budizam, koji se često kvalifikuje kao tantrički budizam, uključuje učenja tri glavna „vozila“ budizma: hinajanu, mahajanu i vađrajanu, kao i elemente tibetanske prebudističke religije u vidu lokalnih božanstava primljenih u budistički panteon. Budisti na Tibetu broje oko pola miliona od oko tri miliona stanovnika.[1]

Istoriju tibetanskog budizma čine dva glavna perioda: prvi od 7. do 12. veka, kada je kao novina donesen iz Indije i Nepala, i drugi od 13. do 20. veka, tokom kojeg se u potpunosti stopio s tibetanskim društvenim životom. Indijski monaški budizam, pustio je korenje u Tibetu pred kraj 8. veka.[2] Do polovine 9. veka, tibetanski budizam je preživeo sve vrste uticaja, uglavnom iz Kine i iz indijskog tantrizma. Tokom 11. veka, renesansa tibetanskog budizma se odigrala kroz povratak originalnim indijskim izvorima.[2] U okviru tibetanskog budizma se razvilo više škola, koje su se često nazivane po boji šešira ("crveni šeširi", "crni šeširi", "žuti šeširi"). Poglavar škole "Žutih šešira", Dalaj Lama, je sprovodio civilnu vlast u Tibetu od 17. veka.[2]

Nakon što je Narodna Republika Kina pripojila Tibet 1950-ih godina, tibetanske izbeglice i dijaspora su proširile uticaj tibetanskog budizma i u mnoge zapadne zemlje.

Tibetanski budizam je danas veoma poznat kroz misiju Dalaj-lame. Činjenica da je vrhovni verski vođa dalaj lama i politički vođa oslikava vezu religije i politike u lamaizmu.[3]

Lamaizam je danas većinska religija u Mongoliji[2] i državna religija u Butanu.[3]


Sadržaj/Садржај
1 Istorija lamaizma na Tibetu
1.1 Uvođenje budizma
1.2 Izgon i povratak budista
1.3 "Drugo prenošenje" iz Indije
1.4 Mongolska vladavina
1.5 Kineska aneksija
2 Lamaizam u Mongoliji
3 Lama tradicija
4 Učenje
5 Glavne škole


Tantrički budizam
Tibetanski kanon
Dalaj lama

Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
Elijade 1996, str. 40-59.
Jevtić 2002, str. 345-351.
Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. str. 90-93
Literatura
Elijade, Mirča (1996). Vodič kroz svetske religije. Beograd: Narodna knjiga.
Ling, Trevor (1998). Rečnik budizma. Beograd: Geopoetika. ISBN 978-86-83053-14-8.
Jevtić, Miroljub (2002). Religija i politika: uvod u politikologiju religije. Beograd: Institut za političke studije.
Kembridžova ilustrovana istorija religije. Novi Sad: Stylos. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.

Tibetanski budizam na Wikimedijinoj ostavi
((sh)) Lamaizam (Hrvatska enciklopedija)
((sh)) Lamaizam ili tibetski budizam (Proleksis enciklopedija)
((en)) The Tibetan Buddhist Resource Center
((en)) Tibetan Buddhism: History and the Four Traditions
((en)) Lotsawa House | Tibetan Buddhist Texts | Translations

Istorija lamaizma na Tibetu

Prvi Pančen-lama.
Tibetanski monasi i učenjaci su redovno posećivali budističke manastire srednjovekovne Indije sve do vremena njihovog uništenja za vreme muslimanskih osvajačkih pohoda krajem 12. veka. Tako su Tibetanci, postali glavni baštinici poznijih oblika indijskog budizma, mahajane i vađrajane. Upravo nam tibetanski izvori pružaju mogućnost sticanja uvida u raznovrsnost i obilje indijskih budističkih učenja i praksi od 8. do 12. veka. Tibetanski prevodi iz tog perioda potvrđuju da su velike filozofske tradicije mahajanskog budizma bile još uvek uveliko žive u Biharu i Bengalu pod Pala kraljevima (od 8. do 12. veka). Sve do 12. veka indijski budistički učitelji, od kojih su najpoznatiji bili Atiša i Šakja-šri, posećivali su Tibet, a visok standard prevoda sa sanskrita na tibetanski predstavlja dovoljan dokaz o vitalnosti budističke filozofije i religije tokom tog perioda, koji se često pogrešno opisuje kao „sumrak“ budizma u Indiji[1].

Uvođenje budizma
Budizam na Tibetu se prvi put pominje kada se pominje i Tibet kao država.[4] Songsten Gampo (oko 609-650.), 33. kralj po tibetanskoj tradiciji, prvi je monarh za kojeg postoje pouzdani podaci. Na Tibetu je, u Lasi i njenoj okolini, podignuto nekoliko budističkih kapelica za vreme njegove vladavine. Kasnije su ga proglasili prvim tibetanskim kraljem „velike religije“ tj. budizma.

Priča o tibetanskom budizmu počinje sa dve žene koje je primio kao dar od svojih suseda: princezu Venčeng iz Kine i princezu Brikuti Devi iz Nepala. Njegove dve žene su bile gorljive sledbenice Bude i čini se da je njima za volju izgradio dva hrama, Đokhang i Ramoče, gde su smeštene dve statue Bude koje su one donele kao miraz. Takoje kip Đovo Rimpoće (Dragoceni gospod) izvorno bio smešten u Ramoče hramu, da bi kasnije bio prebaćen u Đokhang i ostao najsvetiji kip na Tibetu.[4]


Samje, prvi budistički manastir na Tibetu.
Songsten Gampo od budizma nije načinio samo nacionalnu veru, već je i poslao prevodioca, Thonmi Sambhota, u Indiju kako bi stvorio tibetanski alfabet pogodan za prevođenje sanskritskih tekstova. Ovaj prevodilac je posao tako dobro uradio da je na osnovu tibetanskih tekstova moguće rekonstruisati, reč po reč, izgubljene sanskritske predloške.[4]

Prihvatanje budizma kao nacionalne religije na Tibetu nije, međutim, išlo bez otpora. Na Tibetu je već postojala religija - bon - i njezini sledbenici nisu osećali nikakvu želju da je zamene. Sledilo je nekoliko vekova političke borbe, najizraženije tokom vladavine kralja Trisong Detsena (oko 755-797), koji je koristio budizam kao sredstvo da porazi neke od plemića (uključujući i svoju ženu), koji su bili sledbenici bona.[4]

Kralj Trisong Detsen nastojao je da stvori monašku zajednicu zasnovanu na filozofiji i praksi indijskog mahajana budizma. U tom cilju on je oko 775. osnovao prvi tibetanski manastir u Samjeu, a prvih sedam tibetanskih monaha pristupilo je Redu (sanghi). Kralj je pozvao dva indijska učitelja: Santarakšitu (oko 705-788), profesora sa Nalande u Biharu, i Padmasambavu, jogija iz budističkog uporišta u Svatu (današnji Pakistan), koji je uživao reputaciju da poseduje nadnaravne moći i može da ubija demone. Ovoj dvojici je trebalo 12 godina da obuče grupu monaha prema odgovarajućim standardima. Ubrzo posle toga jedan broj kineskih budista pojavio se u Samjeu, kako bi doveo u pitanje pravo indijskog budizma da usmerava veru na Tibetu.[4]

Oko 792. godine u manastiru Samje je održana velika rasprava između indijskih i kineskih budista, a prevagu je odnela indijska struja. Kineskog monaha Hua Šang Mahajanu je porazio vodeći Santarakšitin učenik, indijski mudrac Kamalasila, čija argumentacija je uključivala i tezu da probuđenje dolazi postepeno, a ne iznenada.[4]

Dva naslednika Khri-srong-lde-brtsana, to jest Sadna-legs a naročito Ral-pa-can, koji se smatra trećim velikim pobožnim kraljem, pomagali su novu doktrinu. Izgrađeno je još kapela, sistematizovani su metodi prevođenja. Budistički monasi su počeli, premda još uvek retko, da nastupaju i kao sveštenici.[1]

Izgon i povratak budista
Kada je kralj Langdarma (oko 803-842), sledbenik bona, uzurpirao tron tako što je 836. ubio rođenog brata, usledio je veliki progon budista, koje je do tada pomagala država. Sa krajnjom surovošću, svi manastiri bili su uništeni, a hiljade monaha i sledbenika pobijeni, tako da je budizam nestao sa Tibeta. Iako je stekao ozbiljna uporišta na granicama carstva zahvaljujući prilivu izbeglih monaha, budizam se nije u centralnom Tibetu povratio dugo potom.[4]

978. godine nekolicina budističkih učitelja se vratilo sa istočnog Tibeta. Približno u isto vreme jedna blagonaklono nastrojena loza budističkih kraljeva zapadnog Tibeta, naslednika stare kraljevske loze iz Lase, počela je da potpomaže osnivanje hramova i manastira, školovanje učenjaka i prevodilaca tekstova širom svoje kraljevine, koja se protezala od planine Kajlaš na zapad sve do Ladaka, a na jug do indijske granice.

Najbliži izvori budističkih učitelja i spisa bili su Kulu i Kašmir, u kojima je budizam još uvek cvetao. Najčuveniji tibetanski učenjak i prevodilac iz ovog perioda bio je Rin-čen-bzang-po (958—1055). Od tog doba tibetanski monasi i putujući učenjaci sa središnjeg Tibeta počinju da odlaze u Indiju u sve većem broju. Naročito su vredni pomena 'Brog-mi (922—1072) i Mar-pa (1012—1096), koji su postali osnivači Sa-skja i Kargjudpa redova tibetanskog budizma.[1]

"Drugo prenošenje" iz Indije

Tangka, tibetansko oslikano platno.
Godine 1042. veliki indijski učitelj Ališa, koji je prethodno posetio čak i Sumatru na poziv tamošnjih budističkih vladara, stigao je na Tibet na zahtev kraljeva zapadnog Tibeta. Prema predanju, Ješ Oda, pobožnog vladara, kidnapovalo je pleme muslimanskih odmetnika. U zamenu za njegov život tražili su zlata koliko je bio težak. Njegov nećak pristigao je sa vrećama punim zlata, ali se ispostavilo da mu nedostaje taman toliko koliko je težila ujakova glava. "Ništa ne brini zbog toga", reče mu ujak. "Neka me ubiju, a ti novac daj da dovedeš budističkog učitelja Atišu iz