Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Mesto vredno priče
Mladen Vesković(autor)

Izdavač: Filip Višnjić

Dok nas vodi kroz mnoge rukavce savremenog srpskog pripovedanja, dok nam opisuje, tumači i vrednuje knjige koje čita, dok nas izveštava o svojim utiscima, stavovima i procenama, dok putuje kroz knjige isto onako kao što putuje po svetu ( i pisanje je putovanje, i putovanje je pisanje), Mladen Vesković nam nenametljivo, a vrlo ubedljivo, predočava gde smo u ovom času, na šta mislimo, šta nas preokupira, kako maštamo, o čemu pričamo.



Ostali naslovi iz oblasti: Istorija i teorija književnosti

2008; Broširani povez; latinica; 17 cm; 276 str.; 978-86-7363-580-4;

24.02.09 Vavilon
Razmeštanje figura 2
Mesto vredno priče, Vesković Mladen
Književni kritičar mladje generacije, Mladen Vesković, poznat književnoj javnosti po tekstovima u dnevnoj štampi i periodici, objavio je i drugu knjigu ogleda i kritičkih prikaza, Razmeštanje figura 2, ovoga puta je indikativno naslovaljavajući kao Mesto vredno priče. Dajući knjizi sabranih kritika ovakav naslov, Vesković čitaoca upućuje na dodatno tumačenje koje će uobličiti svoj smisao tek nakon pažljivog iščitavanja preko trideset prikaza o domaćoj proznoj sceni, podeljenih u četiri celine uglavnom prema generacijskoj pripadnosti pisaca.
Idejni oslonac celokupne knjige pronalazi se u kontrapunktu izmedju uvodnog eseja putopisnog karaktera, naslovljenog Amerika, i ostatka knjige. Ali kada se iz njega izdvoji zapažanje o kratkotrajnoj istoriji i tradiciji koja se u Americi svakodnevno generiše iz najvećih banalnosti, i ono uporedi sa veoma širokim tematskim rasponom u kome se kreće domaća književnost, oslanjajući se podjednako kako na prebogatu istoriju i tradiciju, tako i na savremni trenutak nabijen dramatičnim dogadjanjima, koji prati velika žanrovska i poetička raznolikost, o čemu ubedljivo svedoče upravo ovako na jednom mestu sakupljeni ogledi Mladena Veskovića, onda se kao Mesto vredno priče ukazuju upravo ovi prostori u kojima i sami živimo i čijoj književnosti imamo čast da pripadamo.
Nimalo slučajno odabrane i citirane reči Borislava Pekića navedene u jednom od prikaza glase: „Ako preziremo vlastitu književnost, kao jednu od legitimnih formi našeg duhovnog razvoja ... odmah se možemo odreći i istorije, jer ni ona ne može pretendovati da, sa gledišta čovečanstva, nešto osobito znači, pa što da ne, najzad i nacije. Možemo se pohvatiti za ruke i prijaviti za gradjanstvo neke nacije koja ima bolju književnost i važniju istoriju.“ Tumačeći i približavajući nam pouzdanim sudom hermenautičara, pisce od najstarijih - Pavića, Svetlane Velmar Janković, Danila Nikolića, preko sredjnje generacije - Albaharija, Mihajla Pantića, Velikića, Basare, do mladjih – Gatalice, Milete Prodanovića i najmladji – Igora Marojevića, Karanovića, Ćirića, Malovića i Valjarevića, a istovremeno kritikujući one stvaraoce čija mu se dela doimaju kao „jeftini politički poligon za unižavanje sopstvene kulture“, Vesković čvrsto stoji na pozicijama da domaća književnost ne samo da se nema čega stideti, već i da je kritičareva dužnost da to kroz svoje prikaze argumentovano i dokaže.