Detalji predmeta

• Stanje Polovno

PRISTANIŠTE

Milan TODOROV, PRISTANIŠTE, Adverto, Novi Sad, 2018.

Najnoviji roman Milana Todorova (1951, Banatsko Aranđelovo) posle objavljena dva romana: „Lek protiv smrti“, 2016. i „Redosled jednostavnih stvari“, 2017, nosi kratak i jasan naslov „Pristanište“. Sam naslov je intrigantan za budućeg čitaoca, ali i originalan, gde je pristanište u značenju da čoveka na svom životnom putu, može da na označenom mestu zastane, a i ne mora, ostane ili odmah krene dalje. To mesto može da bude primetno, a i ne mora, može da bude trajnije ili samo trenutno utočište, pribežište ili skrovište, dok ne prođe talas, bura ili orkan koje sopstvenom životu sam nametneš ili neko drugi, drag ili slučajni saputnik. Retko ili skoro je nemoguće da pristanište postane mirna luka koju sanja svaki putnik ili namernik.
Veoma promišljena kompozicija od naslova, dizajna korica do poslednje strane.
Moto romana: ,,Mnoge stvari koje su se dogodile u prošlosti, ostaju u prošlosti.”
Roman je napisan u prvom licu jednine, gde „JA“ stvara bliskost sa čitaocem i pripovedačem, koji konstatuje da: ”Postoji samo strujanje kroz vreme.”
Pripovedač (umetnik u romanu) pripoveda neobično, neuobičajeno, samosvojno, prilagođen društvu i društvenim situacijama i događajima, jezikom slobodnijim, na mahove, sirovim, uličnim, žargonskim, koji koristi namerno. Ironično… Obraća pažnju na neke izopačenosti, haos i metež u društvu do apsurda.
Autor likove, radnju i događaje toponimski uz/postavlja u Srpskoj Atini – Novom Sadu… u Limanskom delu grada… na Novom naselju… Telepu… dunavskoj obali… Najlon pijaci… u Petrovaradinu, gde živi i piše… Sremskim Karlovcima, itd.
Roman se sastoji iz nekoliko poglavlja (neimenovanih), gde je svako kazivanje odvojeno, a zajedno čine celinu.
Milan Todorov bolest društva prenosi na bolest pojedinca. Svesno piše o logičkim nemogućnostima, besmislenostima, nerazložnosti i ljudskoj gluposti. Karakteristični prozni stil, sa rečenicama snažnih poruka: „Svako ima pravo na svoje strahove, odnosno svaki strah ima svog čoveka koga je izabrao prema svojim kriterijumima i ljubomorno ga čuva…“ / „… On je sebi zacrtao taj cilj. Nije važno kakav i koliko velik. Cilj je cilj… Ima čemu da se nada i raduje.” /
Postoji i nepojamna bliskost između glavnog junaka našeg doba i ostalih sporednih likova u knjizi (doktora – kardiloga Melhiora Mutavdžića, Dragane – Gage – nekadašnje životne partnerke, bake, druga Igora, itd.) , u dugim dijalozima, poput zaslužnog pristaništa, na 1254,9 kilometara od Crnog mora. Pristanište na sred puta. Ni ovamo, ni onamo.
“Prava istina je kad jednom neko uđe u tvoj život, on ostaje zauvek s tobom.“ / „Stvari kad izgubite želju, osećaju da više nemate želju.“ / „ Ljubaznost ostaje ljubaznost, ali u njoj nema ničega.“ / ,,Opasne su tuđe reči. Tuđe reči nas oslobađaju obaveze da govorimo svoje.” / – M.T.
Makete papirnih, belih čamaca, u nekoliko veličina, koji plove po vodenoj površini, ka horizontu, gde voda i nebo čine jednu liniju spajanja i razdvajanja, u prelepom koloritu zelene boje, puno simbolike, nalazi se na prednjoj i zadnjoj korici knjige. Idejno rešenje – rad dr Marka Todorova.
Čitalac ne može ostati ravnodušan prema radnji romana, već mora biti spreman na promišljanje filozofskog viđenja života iskonski ogoljenog, koga ne mogu da sakriju blještavila estradnog i pomodnog priziva vere, bez uranjanja u orkansku srž koga zahvati kovitlac življenja. U tom orkanu čoveka izbaci iz vetrovite pijavice ratne i poratne stvarnosti, gde su svi gubitnici, a svaki pojedinac nosi svoje traume i usamljenost koje ga razaraju iznutra, bez obzira na prividnu zaštitu novog, umivenog i našminkanog društva, a i dalje neizbežno ideološkog, bez obzira na boju ideologije. Odjednom se nađe u središtu sudara novog sveta sa stvarnošću u kojoj se razotkrije da je lepota i snaga tela nadvisila ljubav u životu.
Milan Todorov, ovim najnovijim romanom pred/stavlja pred čitaoce novi izazov, napisavši na kraju svog književnog dela polako: „Persona fri.“ Da bi ga bolje razumeli oštro je razvlačio slogove: „Ja sam slo – bo – dan čo – vek! Ja – i – mam kre – vet!” (prim. prev. – metalni, vojnički, polovni krevet, kupljen na Najlon pijaci).
“Zatim sam pozvao lift, koji je sad začudo radio, spustio se u prizemlje, otvorio izanđala metalna vrata… i onda ništa.”
Ovom rečenicom se završava literarno putešestvije između lepote života i besmisla, u večitom traganju za odgovorom, povlačeći paralelu sa značajnom konstatacijom savremenog vremena, urbanog i sociološkog: „Ja sam slobodan čovek.“ Što je i najvažnije…
Milan Todorov svojim trećim romanom pokazuje da se svrstao u red malobrojnih savremenih srpskih romanopisaca koji se ne moraju iznova dokazivati opisima i viđenim zapletima, već se prepoznaje po filozofskom pogledu na život, čvrstini kompozicije i maestralnom vođenju dijaloga.

Mirjana ŠTEFANICKI ANTONIĆ