Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Cena knjige smanjena
Povez : tvrd
Broj strana 111
Stanje mrljica na prvoj strani inače knjiga u odličnom stanju

Či­ta­lac knji­ge „Sr­lja­mo u bo­lju bu­duć­nost” Va­si­li­ja Mar­ko­vi­ća, pre­ćut­no ali ne­mi­nov­no, da­je sa­gla­snost za uče­šće u svo­je­vr­snom auto­ro­vom eks­pe­ri­men­tu sa pro­šlo­šću i sa­da­šnjo­šću u ne­pre­gled­noj la­bo­ra­to­ri­ji soč­nog je­zi­ka. Mar­ko­vi­će­va krat­ka pro­za (što je sa­svim do­volj­no od­re­đe­nje) kri­tič­ki pre­i­spi­tu­je niz op­štih re­la­ci­ja svo­de­ći ih na vi­še ne­go kon­kret­ne i opi­plji­ve po­ja­ve, što uisti­nu pred­sta­vlja maj­stor­stvo u ba­lan­si­ra­nju na re­la­ci­ji či­ta­lac - te­ma. Či­ta­lac u ovom slu­ča­ju zna­či bi­ti asi­stent.
Mar­ko­vi­će­va vje­ra u moć li­te­rar­nog tek­sta je im­po­zant­na. On je stil­ski iz­bru­šen i bez pre­tje­ri­va­nja pri­la­go­đen sjen­ci ko­ja pra­ti pri­ču, dok je po­e­ti­ka, či­ni se, od­go­va­ra­ju­ća sen­zi­bi­li­te­tu ne­kih dru­gih Mar­ko­vi­će­vih dje­la. I, ula­ze­ći u sa­mi tekst, čul­no je da je i sam autor sav u nje­mu, či­ta­vom svo­jom sna­gom.
Go­to­vo da bi me za­ču­di­lo da Mar­ko­vić ni­je do­veo Mark­sa ,,Đaj­le­su” na no­ge i go­to­vo da bi me, isto ta­ko, do sr­ži raz­o­ča­ra­lo da se autor u za­vr­šni­ci ni­je osvr­nuo na ne­što što, u sa­da­šnjim uslo­vi­ma, mo­že iz­gle­da­ti je­di­no kao re­likt stva­ra­lač­kog ko­me­ša­nja. S pra­vom za­klju­ču­je da je „umjet­nik iz­gnan ma gdje se na­la­zio”, iako bi se o „iz­gnan­stvi­ma” mo­glo na­ši­ro­ko po­le­mi­sa­ti.
Autor go­to­vo u sva­kom seg­men­tu knji­ge osta­vlja či­ta­o­cu, ne sa­mo da iz­vla­či od­go­vo­re, već da pro­spe po­le­mi­ku. U to­me je su­šti­na! Šta bi sva­ko od nas re­kao Mark­su, kao na­knad­na pa­met? Šta bi Marks re­kao u Mo­skvi, da ni­je „za­vr­šio” u Be­o­gra­du? Šta bi u Be­o­gra­du re­kao Bro­zu, da ni­je „za­gla­vio” kod Đi­da i Mo­še? Šta bi ple­ja­da pred­stav­ni­ka or­to­dok­snih ko­mu­ni­za­ma ši­rom pla­ne­te, po­put Džu­ga­švi­li­ja, Bro­za, Živ­ko­va, Ča­u­še­skog, Ka­stra, Ce­dun­ga, i osta­lih ko­ji su bi­li na Mark­so­vom pu­tu, mo­gla re­ći svom pu­to­vo­đi? Upra­vo po­me­nu­to, je­ste sa­mo jed­na u ni­zu ži­ški ko­je su ka­dre ras­pa­li­ti lo­ma­ču. Osta­le ne­ka go­lom ru­kom hva­ta či­ta­lac.
Autor ovom knji­gom su­štin­ski raz­vi­ja­va usta­lje­ne isti­ne i ša­blo­ne, osvje­tlja­va­ju­ći isto­rij­ske ka­dro­ve iz jed­ne in­te­re­sant­ne per­spek­ti­ve. Da li bi autor na­pi­sao ovu knji­gu da ni­je pro­tu­ma­čio „Du­go­roč­nu prog­no­zu”, od­bo­lo­vao „Vr­to­gla­vi­cu od do­stig­nu­ća”, pre­zreo ne­pre­sta­nu „Tran­zi­ci­ju pred za­ču­đe­nom Evro­pom”, sa­u­če­stvo­vao u ra­zno­ra­znim „pič­kvaj­zi­ma”...te­ško je re­ći.
Pri­zna­nje mu se, sva­ka­ko, mo­ra oda­ti. A ko i ne bi?! Pro­past i pro­šlost su du­šu da­li za sr­lja­nje i tu smo ma­nje-vi­še svi rav­no­du­šni. Umi­je­će je sr­lja­ti u bu­duć­nost – i to bo­lju!