Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Stanković, Goran, 1958- = Станковић, Горан, 1958-
Pešić, Zoran, 1960-2019 = Пешић, Зоран, 1960-2019
Bošnjak, Stevan, 1951- = Бошњак, Стеван, 1951-
Наслов Terra marginalis : realna utopija / Goran Stanković, Zoran Pešić Sigma, Stevan Bošnjak ; [fotografije Dušan Mitić Car]
Врста грађе (научно)фантастична проза
Језик српски
Година 1997
Издавање и производња Beograd : Stubovi kulture, 1997 (Zemun : Piramida)
Физички опис 131 str., [8] str. s tablama : slike autora ; 17 cm
Други аутори - особа Митић, Душан
Збирка Biblioteka "Minut" ; knj. 35
Напомене Tiraž 1000.
УДК 821.163.41-31

Terra marginalis
Zoran Pešić Sigma, Stevan Bošnjak, Goran Stanković(autor)

Izdavač: Stubovi kulture

Enciklopedijski recnik marginalizma, "dokumentarnih" zapisa Rujevog jevandjelja i vojnog dnevnika vodjenog u Derventi.



Ostali naslovi iz oblasti: Pripovetke , , Romani

0001; Broširani povez; latinica; 80 str.;


Prikaz
01.01.00
Rec - jun 1998.
Slobodan Vladusic

Marginalac ili marginalista?

AKO VAS NASLOV Terra marginalis asocira na nezaobilazan "faktor stabilnosti u regionu" onda ste Vi ocigledno suvise "uklet" citalac pa Etrasciju vidite i tamo gde joj, dakako i razume se, nije ni mesto. Za one druge, mirne i blazene, marginalno zainteresovane za sve(t) oko sebe (koji je "stvaran" jedino u najuzasnijim emisijama ujedinjenih ruzicastih televizija), dakle one koji citaju na marginama vlastitog zivota ova knjiga trebalo bi da ima izvesna "manifestna" dejstva. Potpisana sa tri imena (zajedno smo jaci!) ona je uprkos protejskim zanrovskim metamorfozama kroz koje prolazi (bajkovita prica, parabolicne basne, dnevnik) zamisljena kao homogeni filosofski traktat (recimo!) o marginalizmu kao vrhunskoj mudrosti, stilu zivota i "svojevrsnom" "pogledu na svet". Kroki ove ideje: afirmacija individue, prirode, istorije, neucestvovanja naspram Kolektiva, Civilizacije, Istorije, i Ucesca.
Glavni junak ove knjige, dakle, nije neki "terren" od "krvi i mesa" vec jedna skromna i nepretenciozna idejica razvijena na 126 stranica teksta i nesto crno-belih i kolor fotografija. Pred autore se tako postavio problem: kako spreciti monotoniju izlaganje jedne ideje, kako izbeci suvoparnost, kako biti prijemciv. Sem vec pomenutih zanrovskih trnsformacija primetna je namera autora da marginalizmu pridju i diskurzivno (kroz dnevnik, i -- u ironicnom smislu -- kroz "naravoucenija" basni) ali i imaginativno, na nivou fikcije o kralju Ruju i semenu Zlatne lipe, odnosno kroz fikcijsku kontekstualizaciju dnevnika, gde se pripovedni glas smesta u okruzje kasarne. Dvostruka, imaginarno diskurzivna orijentacija pripovedanja, potvrdjuje se efektnim zavrsetkom ovog polizanrovskog teksta. Njega cine dva dodatka koji, svaki na svoj nacin, predstavljaju zavrsetak jedne linije pripovedanja: diskurzivne koja se utapa u "Recnik marginalizma" i imaginarne, zatvorene "Rujevim jevandjeljem".
Pa ipak, korisnicima programa "ACDSee 32" poznata je cinjenica da napeta upotreba komande "zoom in" dovodi do dubokobolne istine da je svaka slika ipak samo zbir tackica. Samo(po)zvani kriticari znaju da je slican efekat u knjizevnosti vec davno primecen.
Ja i moji narativni probelomi, odnosno svaki softver daleko mirise Bajkovita prica o tragacima za semenom Zlatne lipe, ciji se naslov prosirio na citavo delo, sadrzi neke udivljujuce probleme koje je autor, umesto da ih resi sam, nesebicno podelio sa citaocem. Tako smo dobili problemsku pricu o problemu ritmicnosti: "Truo i zagadjen je bio njihov svet, prljav i neveseo"; problemu besmislenosti: "Zadugo ga nije bilo dok je bio u opasnostima i od smrti i od opasnosti vecim" i srodnom problemu razmnozavanja vanbracne dece putem deobe: "Opasnosti su se mnozile kao kopilad"; problemu pricljivosti: "Borba je bila uzasna i nije za pricanje", odnosno "Tada su usli u Lipov gaj. I nasli seme Zlatne lipe koje su ubrali i smestili na dna svojih ranceva" zatim problemu fraze: "Bili su manji od makovog zrna", problemu "mracnih poslova": "Oko podneva, na DJavolovom mostu su susreli Radera koji se malo pre toga izgubio nekim svojim mracnim poslom", pa problemu stila: "Nastavili su putem koji je vijugao u daljinu, prljavim i prasnjavim putem pod jarkim suncem, a uokolo je bila trulez, raspadanje nepoznatih stvari, smrad nepoznatih olupina koje su se jedna na drugoj raspadale, bezoblicne kosti nikome vise znanih stvorenja, kako se bele u smedjoj prasini".
Problematicnost ove price prosiruje se i na plan motivacije junaka: autor razbija grupni lik tragaca za Zlatnom lipom, tako sto jednom od njih (famoznom Raderu) daruje izvesni individualni karakter. Do kraja, motivacija ovog neocekivanog dara se ne otkriva. Ta individualnost postoji kao zagonetka bez razresenja; radi se ocigledno o "mracnim poslovima" samoga autora. "Najmracniji" posao je, u stvari nedostatak maste, od koje autor pati duz citavog puta u Tamnu sumu.

Na kraju: biti dosledan
zanrovsko otkrice basne kao idealnog medija za pricu o marginalizmu predstavlja pravo osvezenje za citaoca koji se umorio trazeci seme Zlatne lipe. Basna kao popularni prosvetiteljsko-didakticni zanr ovde je prosla kroz postmoderno preoblikovanje i samoparodiranje, sto joj daje neophodnu svezinu. Ono sto se po definiciji blizi propovedi naoruzane naravoucenijem ovde postaje slobodna igra oneobicavanja, koje se ocituje u zacudnom izboru "likova" (kameleon, sekira, rat, vosak, kopriva, Tajson, Alisa, niko), kao i u postepenoj dekonstrukciji "sastavnih delova" basne: naracije koja cuva svest o svojoj proizvoljnosti i pouka koje metastaziraju ("Basna o kameleonu i lavu 2"). Citalac ce zapaziti kako raspored basni omogucava neprekidni protok znacenja, ne iskljucivo na nivou pojedinacne basne -- kroz viseznacnost teksta -- vec na planu "zbirke". Znacenje se ne zaustavlja; ako prve basne prividno svode marginalizam na kameleona, odnosno na jednu ne bas inspirativnu ideju o egzistiranju u senci, izvan ili sa strane, i kameleonsku stopljenost sa okolinom, onda kasnije basne, pojacavajuci parabolican potencijal teksta na racun alegorijskog (izdvajam: "Basna o ucenjaku i kameleonu") problematizuju tu cvrsto zadatu "ideologiju". One razmeksavaju samo znacenje, ne u smislu neke alternativne ideje vec u polju same "citljivosti". Kako govorljivo pripovedno sve vise ustupa mesto tihoj apsurdnosti ("Basna na samom kraju sveta", "Basna o Alisi i Tajsonu") to postaje jasnije da ideje marginalisticki nastojenog kameleona koje se prividno krecu oko standardizovanog (malo)gradjanskog nagona ka mirovanju i spokoju (za ovu priliku umotane u "filozofustvujuce" odore) i nisu bas tako naivne. Negde na granici jednog stiha iz pesme "Amerika" (LP "Samo par godina za nas") pripovedac ce zakljuciti da je ono pravo: biti vise unutra a manje spolja. Time kameleon prestaje biti puki majstor mimikrije. Izmedju "politike nemesanja" (jer "revolucija nije setaliste za gradjanstvo -- navedimo jedan (moguci) odblesak te ideje) i izgnanstva ka unutra, postoji bitna razlika. Prvo je jos izbor, ili stil zivota, "pogled na svet", i otuda je neutralno i frigativno, drugo je pritisak (atmosferski... identiteta), i prinuda. Nije otuda slucajno sto negde na zavrsetku svojih "basni" autor siri perspektivu, progovarajuci o zemlji koja opstojava u "basarijanskoj" sintezi postojanja-nepostojanja. Doslednost u Kameleonstvu nije nikakav neutralni izbor, vec jalovi ostatak jednog nedostatka. Onoga sto autor jasno fiksira kao nestalo: ljubavi i domovine.
Kada iz prividne samozadovolje izborne "punoce" marginalizma progovori nedostatak, moguce je da suva ideja, bezbojna sama po sebi, predje u opori osecaj gurnutosti. Sedativni marginalizam samo na ovom mestu postaje ono sto je u stvari uvek i bio: bolna marginalnost.

Marginalista: cucanje u senci romanticara
Treca celina knjige Terra marginalis odvesce citaoce u mesto nazvano Derventa gde ce jedan margnalista, u godini Orvela, ispisivati stranice svog dnevnika. Osnovna pripovedacka intencija -- marginalizam kao ishodiste i uhodiste svih vrtnih staza ove knjige -- tu ce se mesati sa kasarnom koja egzistira kao prostorni sinonim marginalizma: zatvorena, periferna, usamljena, pars-pro-toticna kasarna donekle odredjuje pripovedanje dogadjajima -- marginalijama koje zaokupljaju refleksije pisca dnevnika. U nekim slucajevima, ("Brisanje sveta", recimo) ove refleksije imaju snagu efektnih lirskih zapisa.
Suprotno intimnom lirskom glasu koji belezi svoj "marginalizam" u prirodnosti i naivnosti, dakle bez ideoloskog osvescivanja, egzistira i javni, "marginalisticki osvescen" pripovedni glas: u tim (slabijim) delovima teksta dnevnik marginaliste se podize na nivo himne pokretu (marginalizam) -- i njegovom pristupniku (marginalista). Ako je jedan od osnovnih kvaliteta "basni" bila neka vrsta emotivne zadrske koja je poentom oporost pretpostavila odusevljenosti -- onda ovaj dnevnik sadrzi neku vrstu "romanticarske" distance prema onome sto "propoveda". Dobrodusan kriticar bi tu mogao napisati da se tu radi o "suptilnoj igri Ja i ne-Ja, teze i antiteze": "Marginalista sve cini bez razloga, osim kada ima razloga. Ova recenica nije poigravanje tautologijom. Marginalista kaze: Ne volim da cinim ruzne stvari, osim kada ih cinim. Volim lepe zene, ali i ruzne nisu lose. Lepo je i ruzno, osim kada je lepo lepo. Sve ovo nije relativizam, vec apsolutni odnos marginaliste prema svetu (marginalista nema oblik mnozine on je apsolutna Jednina), osim kada to nije relativni odnos. Zezanje? Marginalista se ne moze uhvatiti ni za glavu ni za rep sem kada to on sam hoce" itd., itd. Tautologija nije relativizam jer sve zajedno nije zezanje, nego hvatanje za rep, koji i nije rep jer ga ima samo kada ga nema.
Ovaj shematicni model "romanticarske" ironije na kraju dvadesetog veka mozda bi imao neku draz kada bi smerao da svojom grotesknoscu podrzi nakaznost odredjenog modela sveta. Sveden na puku ilustraciju jedne ideje (koje je ocevidno ne-ideja), on deluje iz