Detalji predmeta

• Stanje Nekorišćeno

Cena knjige bitno smanjena
Povez mek
Broj strana

OPIS KNJIGE:
Manastir Rujno je sredinom šesnaestog veka bio uništen od strane Osmanlija. Tada je spaljena i prva štamparija u kojoj je stvorena prva u srednjovekovnoj Srbiji. Tada se mladi monah Terapont zakleo da će sačuvati ćirilicu i pobegao u manastir Raču. Terapontov Rujanski letopis otkriven je 2006. godine i igrom slučaja našao se u posedu književnice Danje Šener. Danja tada prolazi kroz mnoge životne probleme tako da ona rešava da u svoju porodičnu kuću smeštenu na obronke mistične planine Malič. Sa sobom će poneti i drevni zapis koji čuva i tajne njenih predaka...
Kada sam upoznala književni opus Marije Miketić (beše to pre nešto više od godinu dana) nisam ni slutila da ću se naći usred pesme Laze Kostića. I, zaista, čitajući Marijine romane, našla sam se „među javom i med snom”.

Laza Kostić je napisao ovu pesmu ne sluteći da će je čitateljka iz budućnosti dovesti u vezu sa jednim drugim piscem i prepoznati ga u njegovim stihovima. Dok čitam knjigu „Zakon semena” zaista zamišljam Mariju Miketić kao Lazino srce koje bdije svoje noći između jave i sna. Kao i njegova „neumorna pletisanka” Marija upliće i raspliće svoje priče. Ova pesma je lajtmotiv mojih misli kada prolazim kroz Marijino stvaralaštvo. Neprestano mi odjekuje u svim čulima kao eho.

zakon semena

Marijine igle za pletenje su njeni prsti na tastaturi koji, baš kao i kod glavne junakinje romana „Zakon semena” – Danje Šener, bride od stvaralačkih trnaca. Njene niti su reči, žile stoletnih stabala koje je teško iseći, teško razdvojiti, iščupati iz zemlje kao iz suštine. Baš kao i košticu iz zelene šljive duboke korene ne možemo tako lako odvojiti.

Kako ja vidim Mariju Miketić? Vidim je kako svoj roman, svoje delo „Zakon semena” ili bilo koje drugo (a pročitala sam gotovo sve što je napisala ova žena) predano stvara, plete noćima, a onda osvane dan. Tada ona svoje pletivo polako para da bi ga već sledeće noći nanovo stvorila do najsitnijih detalja i petljica, omči i čvorova. Ne postoji ništa što Marija Miketić ne može ako to hoće i želi. A ona želi savršenstvo. Kao i svi veliki stvaraoci, ona nikada nije sasvim zadovoljna svojim radom. Svakog jutra čini joj se da će isplesti nešto na neki bolji, originalniji način i dati svojim čitaocima onu najkvalitetniju čipku, najoriginalniji i najtopliji džemper ili ogrtač.

Marija svoj stil naracije gradi na sigurnosti i samouverenosti. Kako sam to zaključila? Recimo da je konkretni roman o kom govorimo „Zakon semena” to njeno pletivo. Taj pleteni odevni predmet Marija će prva obući, prva probati ono što je stvarala noćima. I tek tada ona se okreće ka ogledalu, tek kada je zadovoljna makar delimično svojim odrazom ona će svoju publiku zaodenuti svojim pletivom. Drugim rečima: staviće svoje delo pred svoje čitaoce, udahnuti duboko i čekati taj jedan za nju najvažniji sud – SUD ČITATELJA.