Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Mek povez, spolja malo pohabana, iznutra na puno mesta ima prekrižavanja teksta običnom olovkom. Tekst je čitljiv i može da se obriše ali ima na dosta mesta. U pitanju je celo integralno delo na originalnom francuskom jeziku.

Anujeva Antigona sjajno i bezvremeno, baš kao njen uzor, Sofolklova, ukazuju na glavne tačke razmišljanja jedne, i druge strane, u sporu oko onoga što su vrednost i ispravnost, kao neki od sadržaja ideala. U tom vrtlogu odvijaju se unutarnje drame glavnih junaka, Antigone i Kreonta, ali i svih drugih likova u tragediji, uključujući i hor koji nas povezuje sa antičkim dobom i daje tu večnu mitsko-psihološku skalu senki duše. Anuj je sjajno iznijansirao put od osnovnih emocija, koje se uvek prve probude,do racionalno iskutvenih objašnjenja koja nam, pak, uvek daju širu sliku nego što je u prvi mah, emotivno, možemo pojmiti.

Жан Ануј

Чланак
Разговор

Ћир./lat.
Читај
Уреди
Уреди извор
Историја

Алатке
С Википедије, слободне енциклопедије
Жан Ануј
Anouilh 1940 2b.jpg
Лични подаци
Пуно име Жан Мари Пјер Лусиен Ануј
Датум рођења 23. јун 1910.
Место рођења Бордо, Француска
Датум смрти 3. октобар 1987. (77 год.)
Место смрти Лозана, Швајцарска
Књижевни рад
Период Модернизам
Потпис
Жан Мари Пјер Лусиен Ануј (франц. Jean Marie Lucien Pierre Anouilh; Бордо, 23. јун 1910 — Лозана, 3. октобар 1987) је био француски драмски писац[1] чија је каријера трајала пет деценија. Иако се његов рад кретао од високе драме до апсурдних фарси, Ануј је најпознатији по свом комаду из 1943. године „Антигона“, адаптацији Софоклеове драме. Анујева адаптација се сматрала нападом на Маршала Петена и његову Вишијевску владу. Као један од најважнијих француских писаца после Другог светског рата Ануј се бавио очувањем интегритета у свету моралних компромиса.

Биографија
Ануј је рођен у Серисолу, малом селу на периферији Бордоа, и имао је баскијске корене.Његов отац, Франсоа Ануј је био кројач од кога је по сопственом признању наследио јак осећај поноситости. Ипак своју уметничку страну наследио је од мајке Марије-Магдалене, виолинисткиње која је допуњавала породични буџет свирајући лети у казино оркестру у оближњем приморском летовалишту у Аркашону. Породица се 1918. године преселила у Париз где је Ануј стекао средње образовање. Жан-Луј Баро касније познати француски режисер похађао је исту школу и сећао се Ануја као улицканог младог момка. Био је примљен на Правни факултет универзитета у Сорбони али због немогућности да се самостално финансира одлучује да га напусти после само 18 месеци како би почео да ради као текстописац у новинама Publicité Damour. Волео је посао који је обављао и увек је говорио да је управо ту научио значај класичних вредности краткоће и прецизности језика.


Гроб Ануила, његове најстарије ћерке Катарине (1934-1989) и последње партнерке Урсуле Вецел (1938-2010), на гробљу Пули у близини Лозане.
Анујеви финансијски проблеми су настављени након што је позван на служење војног рока 1929. године. Живећи од своје скромне војне надокнаде одлучује да се 1931. године ожени глумицом Монел Валентин. Иако је глумила у неколико његових представа, по сведочењу Анујеве ћерке Каролине (из другог брака) он није био срећан у браку са Монел. Анујева најмлађа ћерка Коломб је ишла још и даље говорећи да између њих никада званично није ни био закључен брак. Наводно је имала неколико ванбрачних партнера због чега је Ануј веома патио. На његов је драмски рад је такође наводно утицала и сумња по питању његовог порекла. Према Каролини, Ануј је сазнао како је његова мајка док је радила у Аркашону имала љубавника који је могао бит његов прави биолошки отац. Упркос свему Ануј и Валентин су добили ћерку Катерин 1934. године која их је пратила кроз њихов рад у театру. Проширење породице донело је Анују нове бриге по питању лимитираног финансијског стања у коме се налазио. Одлучан да се у потпуности посвети писању почиње да пише скечеве за биоскопска приказивања како би остварио додатне приходе.

Позоришни рад
У 25.години Ануј налази посао као секретар француског глумца и редитеља Луја Жовеа.Иако му је шеф позајмио намештај коришћен у комаду Зигфрид Жана Жироа за опремање куће,као редитељ није био заинтересован за Анујеве списатељске идеје.Жуве је доживео популарност 30их година нарочито кроз сарадњу са Жироом.Њих двојица су настојали да пребаце фокус дела са ауторског гласа редитеља на комад и његов текст.