Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Očuvana knjiga
Divlje palme` su prvi put objavljene 1939. godine i dve novele koje čine knjigu, `Divlje palme` i `Starac`, štampane su tako što se njihova poglavlja naizmenično smenjuju. U mnogim kasnijim izdanjima, pa i u prevodu na naš jezik, novele su razdvojene, ali kada ih čitamo, lako uviđamo zašto je Fokner hteo da ih predstavi u isprepletenom obliku.

Naime, obe novele govore o ljubavi, o odnosu muškarca i žene, o abortusu i porođaju, i premda su obe, svaka za sebe, izuzetno dobre priče, tek u naizmeničnom čitanju dobija se kontrastna slika odnosa pojedinaca i društva prema tim temama. `Divlje palme` donose priču o zlosretnoj ljubavnoj vezi između Harija Vilburna i Šarlote Ritenmejer, koja se završava tragičnim abortusom, dok `Starac` (što je zapravo naziv za nabujalu reku Misisipi) govori o tome kako jedan robijaš spasava trudnu ženu pred bujicom.

Na kraju, junak prve priče dospeva u zatvor, osuđen za ubistvo zbog loše urađenog abortusa, dok junak druge priče, umesto da bude nagrađen za svoje delo, dobija dodatnu kaznu zbog toga što se nije blagovremeno vratio u zatvor.
Ljubav se, tako, pretvara u kaznu, ma šta čovek učinio, i nikakvo bekstvo nije moguće. Suočen na kraju sa mogućnošću da oduzme sebi život i tako izbegne boravak u zatvoru, Hari Vilburn izgovara jednu od najčešće navođenih Foknerovih rečenica: `Između bola i ništavila izabraću bol.`
Samo zbog te rečenice vredi pročitati ovo Foknerovo delo, koje je, uzgred, Fokner originalno naslovio `Ako te ikada zaboravim, Jerusalime`, citatom preuzetim iz jednog od biblijskih psalama. Izdavač je promenio naslov u `Divlje palme`, ali sada se knjiga sve češće objavljuje pod originalnim naslovom i sa pomešanim poglavljima, onako kako je to autor zamislio.
Fokner je svakako jedan od najvećih pisaca dvadesetog veka, i besumnje jedan od najoriginalnijih proznih autora. Nijedno njegovo delo nije napisano na isti način, i čitalac mora da se pripremi za mukotrpno probijanje kroz najraznovrsnije forme, duge i zamršene rečenice, i verbalnu virtuoznost.
Doduše, Fokner se možda upravo zbog tih odlika danas više ne čita u onoj meri u kojoj to zaslužuje. S druge strane, imajući u vidu sadašnje stanje sveta u kojem živimo, slabljenje porodičnih odnosa, povećanu rasnu tenziju, etničke sukobe i preoblikovanje istorije, ponovno čitanje Foknera svima bi dobro došlo.
Ali, čak i ako se to ne desi, ako Fokner potone u zaborav, nadam se da će `Divlje palme` ostati. I da ništavilo neće zauvek biti jedina alternativa bolu. Ljubav bi, ipak, trebalo da bude bolja.