Detalji predmeta

• Stanje Kolekcionarski primerak

Ilja Erenburg LJUDI GODINE ŽIVOT 1-6

AKCIJA RASPRODAJA KNJIGA POPUST

Kultura Beograd, 1962, 1964. i 1967. godine, 6 knjiga sublimiranih u tri, tvrd povez, zlatotisak, suvi žig.
Knjige su odlično očuvane, stiče se utisak da nisu korišćene.

Ilja Erenburg je rođen u Kijevu, u carskoj Rusiji, u litvansko-jevrejskoj porodici.
Nije bio religiozan, nikada nije naučio jidiš, iako je uređivao neke bitne knjige napisane baš na jidišu.
Sebe je smatrao Rusom, a kasnije sovjetskim građaninom, pisao na ruskom čak i tokom dugogodišnjeg boravka u inostranstvu.
Erenburg je javno istupao protiv antisemitizma i svoju kompletnu zaostavštinu ostavio izraelskom Jad Vašemu.
Kada je imao četiri godine, porodica se preselila u Moskvu, gde je njegov otac bio angažovan kao direktor pivare.
U školi je upoznao Nikolaja Buharina i to prijateljstvo je bilo čvrsto i trajalo godinama, sve do Buharinovog pogubljenja 1938. tokom Velike čistke.
Posle Ruske revolucije 1905. godine, Erenburg i Buharin su se aktivno uključili u ilegalne aktivnosti boljševičke organizacije. Godine 1908, kada je Erenburg imao sedamnaest godina, carska tajna policija ga je uhapsila na pet meseci. Bio je pretučen i izgubio je nekoliko zuba. Konačno mu je dozvoljeno da ode u inostranstvo i za izgnanstvo je izabrao Pariz.
U Parizu je počeo da radi u boljševičkoj organizaciji, tu je upoznao Vladimira Iljiča Lenjina i druge istaknute izgnanike.
Ali, ubrzo je napustio ove krugove i stranku.
Erenburg se vezao za boemski život u pariskoj četvrti Monparnas.
Počeo je da piše pesme, redovno je posećivao kafane Monparnasa i upoznavao se sa mnogim umetnicima, posebno Pablom Pikasom, meksičkim slikarom Dijegom Riverom, Žilom Paskinom i Amedeom Modiljanijem.
Među stranim piscima čija je dela Erenburg prevodio spadaju ona koja je pisao Frensis Džems .
Tokom Prvog svetskog rata, Erenburg je postao ratni dopisnik peterburških novina. Napisao je niz članaka o mehanizovanom ratu koji su kasnije objedinjeni u knjizi LICE RATA.
Posle Oktobarske revolucije 1917. godine, Erenburg se vratio u Rusiju.
U to vreme bio je sklon da se suprotstavi boljševičkoj politici, užasnut konstantnom i pretećom atmosferom nasilja. Erenburg je 1920. otišao u Kijev gde je tokom jedne godine iskusio četiri različita režima: Nemce, Kozake, boljševike i Belu armiju.
Posle antisemitskih pogroma, pobegao je u Koktebel na poluostrvu Krim gde je imao kuću njegov stari prijatelj iz pariskih dana Maksimilijan Vološin.
Konačno, Erenburg se vratio u Moskvu, gde ga je ubrzo uhapsila Čeka, ali ga je posle kratkog vremena oslobodila.
Postao je sovjetski kulturni aktivista i novinar koji je mnogo vremena proveo u inostranstvu kao pisac.
Pisao je avangardne pikarske romane i kratke priče.
Godine 1935. Erenburg je prisustvovao prvom Međunarodnom kongresu pisaca za odbranu kulture, koji je otvoren u Parizu u junu.
Napisao je pamflet u kojem je, između ostalog, pisalo da nadrealisti izbegavaju rad, favorizujući parazitizam, kao i da podržavaju 'onanizam, pederastiju, fetišizam, egzibicionizam, pa čak i sodomiju'.
Andre Breton - zajedno sa svim kolegama nadrealistima - osetio se prozvanim i napao Erenburga na ulici i ošamario ga nekoliko puta, što je dovelo do toga da su nadrealisti izbačeni iz Kongresa.
Kao prijatelju mnogih evropskih levica, Erenburgu je Staljin često dozvoljavao da poseti Evropu i da vodi kampanju za mir i socijalizam.
U Španiju je stigao krajem avgusta 1936. kao dopisnik sovjetskog lista IZVESTIJA i bio je uključen u propagandne i vojne aktivnosti, kao i u izveštavanje. U julu 1937. prisustvovao je Drugom međunarodnom kongresu pisaca, čija je svrha bila da se diskutuje o odnosu intelektualaca prema ratu, održanom u Valensiji, Barseloni i Madridu i kojem su prisustvovali mnogi pisci, uključujući Andrea Malroa, Ernesta Hemingveja, Stivena Spendera i Pabla Nerudu.
Tokom Drugog svetskog rata objavio je preko dve hiljade članaka u sovjetskim novinama.
Veliki otadžbinski rat je video kao dramatično nadmetanje dobra i zla.
U njegovim člancima, moralni i pravedni vojnici Crvene armije suočili su se sa dehumanizovanim nemačkim neprijateljem. Godine 1943. Erenburg je, radeći sa Jevrejskim antifašističkim komitetom, počeo da prikuplja materijal za ono što će postati Crna knjiga sovjetskog jevrejstva, dokumentujući Holokaust .
U članku u PRAVCI iz decembra 1944. Erenburg je izjavio da je najveći zločin Nemaca ubistvo šest miliona Jevreja.
Njegovi zapaljivi članci koji su pozivali na osvetu protiv nemačkog neprijatelja doneli su mu ogromnu pažnju među sovjetskim vojnicima na frontu.
Kao posledica toga, on je jedan od mnogih sovjetskih pisaca, zajedno sa Konstantinom Simonovim i Aleksejem Surkovim, koje su mnogi optužili da 'pozajmljuju svoje književne talente kampanji mržnje' protiv Nemaca, pre svega zbog pamfleta sledeće sadržine:

'Nemci nisu ljudi. […] Od sada, reč nemački izaziva pucnjavu. Nećemo govoriti. Mi ćemo ubiti. Ako tokom dana niste ubili nijednog Nemca, protraćili ste dan. […] Ako ne ubiješ Nemca, on će ubiti tebe. […] Ako je na vašem delu fronta mirno i čekate bitku, ubijte Nemca pre bitke. Ako pustite Nemca da živi, on će ubiti Rusa i silovati Ruskinju. Ako ste ubili Nemca, ubijte još jednog. […] Ubij Nemca, tako naređuje tvoja domovina.'

Umro je 1967. godine, sahranjen je na Novodevičjem groblju u Moskvi, gde je na njegovom nadgrobnom spomeniku ugravirana reprodukcija njegovog portreta koji je nacrtao njegov prijatelj Pablo Pikaso .
Poljsko-američki pisac i novinar SL Šnajderman je 1968. objavio biografiju Ilje Erenburga na jidišu, koga je upoznao u međuratnom Parizu i Španiji.
Šnajderman je u svom delu branio Erenburga od optužbi za saradnju sa Staljinom u uništavanju sovjetske jidiš kulture.

Opis sa interneta, uz korišćenje Wikipedia.

# 06