Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Cena knjige bitno smanjena
Povez :mek
Broj strana :69
Stanje :manje oštećenje pri margini dve strane inače knjiga u dobrom stanju
`Poezija i proza Marije Čudine (1937-1986) spadaju u red duhovno najrafiniranijih dela u srpskoj i hrvatskoj književnosti . Ako bismo želeli da preciznije odredimo duhovni prostor njenom delu najbliži bismo bili istini ako kažemo da je M.Cudina najsrodnija umetnicima metafizičarima, dakle onima najređim kod nas. Zašto metafizičarima? Zato što je M. Čudina postavila staro zaboravljeno pitanje o čovekovom položaju u svetu, pa samim tim i u Kosmosu, što se bavila transcendentnim pitanjima uticaja božanskog na čovekov položaj i što je pokušala da utvrdi (ne)mogućnosti savremenog čoveka da svoje apsurdno, bolesno i poniženo stanje prevaziđe opirući se ukletoj ulozi sa ove strane dobra i zla. Očigledno, čovek je pozvan da krene. Ali, kuda da krene?

Ovo pitanje je suština romana Amsterdam, romana koji je ostao gotovo neprimećen kada se 1975. pojavio u beogradskoj sredini, u kojoj je M. Čudina tada živela. Ostao je neprimećen i do dana današnjeg iako je napisan 1967-68. u najboljoj beketovskoj tradiciji koja je tada u našoj književnoj praksi bila nepoznata i strana, u tradiciji koja se danas i ovde prikazuje kao inovacija.

Roman Amsterdam govori o odnosu pojedinca i njegovog okruženja, o odnosu prema drugom pojedincu i prema samom sebi . U svim ovim odnosima isprečila se nesavladiva prepreka pošto su u čoveku pouzdani i konstantni jedino sumnja i neodlučnost, nemogućnost komunikacije sa drugim, besmislenost delanja, jer nema na ovom svetu (niti u ovom romanu) ničeg pouzdanog niti konačnog, ničeg definisanog, sve je hipotetično, moguće koliko i nemoguće, svrhovito koliko i bezrazložno. Ovde je svet prikazan kao lavirint - ili kao pustinja, svejedno - u kome čovek tumara tražeći nešto ali ne znajući šta, izložen zvezdama, ali u mraku. `Mrak je, to je ono veliko ništa koje me ispunjava`, kaže usamljena i neodlučna ličnost romana. Dezorijentisan u vremenu i prostoru, čovek je opterećen slobodom, najvećom božjom datošću: `Jer, čim sam izišao na slobodu... već sam imao briga i muka oko toga`. Čovek je, jednostavno, nesposoban da stigne do cilja, jer ne samo da je taj cilj fatamorgana, nego je besmislen pošto čovek, budući da je tvorac planetarne laži , završava u sopstvenoj, unutrašnjoj pustinji, i u pustinji sveta, u izlišnosti svega postojećeg: `Koliko je besmisleno ići dalje, jer u tome dalje, na kraju toga dalje tek više nema ničeg, to treba zamisliti kao taman otvor`.

Ovo je roman o ljudskioj jedinki koja je izgubila ličnost (ljudski rod je púki lanac slugu), slika sveta u kome su `svi putevi isti` kojima se čovek, umesto da se približava, udaljava. Od čega, pitate? To niko ne zna na ovom usamljenom kloniranom svetu. - Branko Kukić`

--- 06.10. 13:30 prodavac je promenio načine slanja ---