Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Nors, Dorthe, 1970- = Норс, Дорте, 1970-
Наслов Mini je potreban prostor za vežbu / Dorte Nors ; preveo s danskog Radoš Kosović
Јединствени наслов Minna mangler et øvelokale. srpski jezik
Врста грађе роман
URL медијског објекта одрасли, опште (лепа књижевност)
Језик српски
Година 2019
Издавање и производња Beograd : Štrik, 2019 (Beograd : Caligraph)
Физички опис 105 str. ; 20 cm
Други аутори - особа Kosović, Radoš, 1984- = Косовић, Радош, 1984-
Збирка ǂEdicija ǂNaš svet / Štrik
ISBN 978-86-89597-24-0 (broš.)
Напомене Prevod dela: Minna mangler et øvelokale / Dorthe Nors
Tiraž 1.000
Str. 97-104: Sonata za čitanje ili Odiseja u 28 pevanja / Brana Miladinov
Beleška o prevodiocu: str. 105
Na koricama autorkina slika i beleška o njoj
Citati u tekstu: str. 95-96.
УДК 821.113.4-31
COBISS.SR-ID 277422348

Mini je potreban prostor za vežbu
Dorte Nors(autor)

Radoš Kosović(prevod)

Izdavač: Štrik Publishing House
Naslov originala: Minna mangler et ovelokale / Dorthe Nors

Mina je kompozitorka.
Minu je ostavio Lars, preko SMS-a.
Mina čita Fejsbuk, tamo se njene prijateljice hvale divnim životom.
Minina neurotična sestra joj je za petama.
Mini je potrebno mesto gde će nesmetano komponovati; komšijese bune zbog buke.
Mini je potrebno utešno mesto.
Mini je Lars obećao to mesto.
Mini je sada uteha jedino Bergman.
Mina zamalo da postane sirena svoje odiseje.
Zauvek.

> U ovom, po formi neobičnom romanu, autorka romana Retrovizor, rame, žmigavac i zbirke priča Posle udarca, Dorte Nors, još jednom na duhovit i u suštini potresan način govori o usamljenosti i potrazi za ljubavlju i bliskošću u savremenom svetu, u kojem je, bučnom poput košnice, teško čuti glas jedne žene.

Dorte Nors je, kao i njena junakinja Mina, „pomalo avangardna” – više pobunjenica protiv prosečnog i prigušujućeg nego pretenciozni kušač strpljenja i automatizovanog reagovanja publike.
Brana Miladinov

Koliko često možemo da kažemo da smo pronašli knjigu jedinstvenu po svemu? Pa ipak, sad je imamo: jedinstvenu i po formi i po efektu.
Gardijan

Originalna, britka i nežna analiza jedne samoće.
Arbetarbladet

Prikaži manje

Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Danska književnost
Ostali naslovi iz oblasti: Romani

2019; Broširani povez; latinica; 21 cm; 106 str.; 978-86-89597-24-0;

Prikaz
19.03.20 Vreme
Neposlušne senke
DORTE NORS, RETROVIZOR, RAME, ŽMIGAVAC (2018); POSLE UDARCA (2019); MINI JE POTREBAN PROSTOR ZA VEŽBU (2019),
Iz nordijskih zemalja dolazi nam sve više džeza, serija i filmova, romana i filozofskih tekstova, savremena opera takođe (o uređenosti društava ni da ne govorimo), a da pritom ne znamo šta je bolje i uzbudljivije od čega. Ipak, koliko god sve to bilo dobro, ne dolazi nam samo od sebe, pa tekst o danskoj spisateljici Dorte Nors počinjemo nečim što se obično nalazi u drugom ili trećem planu; naime, ko nam to i na koji način dovodi nordijske pisce? U ovom slučaju, reč je o maloj ali, već sada je jasno, izuzetnoj izdavačkoj kući "Štrik", te o mladom ali, već sada je jasno, sjajnom prevodiocu Radošu Kosoviću. Sve i da je Kosović potpisao "samo" prevod Moje borbe Karla Uvea Knausgora, neprocenjivo bi zadužio ovu kulturu, ali tih nekoliko hiljada (briljantno prevedenih) stranica tek je deo njegovog prevodilačkog opusa koji raste neuporedivom brzinom, ništa, u međuvremenu, ne gubeći na kvalitetu. Naprotiv. Što više prevodi, Kosović je sve bolji. (Svojevremeno se Petar Vujičić, veliki prevodilac sa slovenskih jezika, naročito poljskog, fotografisao pored naslaganih knjiga što ih je za života preveo i ta ga je gomila natrkriljavala, ali, dodajmo, Petar Vujičić nije bio visok čovek. Radoš Kosović jeste. Jedva Kosović da je prevalio trećinu biološkog i petinu prevodilačkog života, a knjige mu sežu, verovatno, već do pasa.)

Hronološki, prva knjiga Dorte Nors zbirka je priča Posle udarca (objavljena 2008. godine). Na osamdesetak stranica stalo je petnaest kratkih priča u kojima tišina probija bubne opne, a ono neizrečeno tare se o hrapave reči kao njihova neposlušna senka. U majstoriji Zimska bašta momak koji upravo izlazi iz detinjstva suočava se sa razvodom roditelja. Ne događa se ništa dramatično, živi najpre s majkom, ali kada ona pronađe dečka, nekako se ispostavi da majku više zanima taj muškarac nego on, njen sin. Zato prelazi kod oca koji, tipično, ne ume da spravi ni jaje na oko, ali sve to razvija se dosta dobro, otac i sin počinju da se upoznaju, otac se naglašeno trudi, sve dok, sazrevajući, sin ne sklopi širu sliku. Ni tada se ne dogodi ništa dramatično, osim što se, kada pročitamo poslednju rečenicu priče koja zaprema jedva tri stranice, osetimo kao da smo primilu udarac u pleksus. U priči Pače najmanje je važno samo pače ("takvi pačići skoro uvek umru na kraju") jer tu je otac kojeg pripovedačica obožava, premda je pitanje da li on to obožavanje zaslužuje, a tu je i mama koja zaslužuje svu pažnju, ali je, iz razloga neobjašnjivih, ne dobija, iako je vole i tata i mala pripovedačica. I sve to na nepune tri stranice. U priči Posle udarca Norsova je, na pet i po stranica, sažela ono što će kasnije razvijati u svojim romanima: Anelise je samosvojna žena koja se neće lako, ili makar ne bez dobrih razloga, prepustiti očekivanim odnosima s muškarcima. Ona voli muškarce, vole i oni nju, ali nije spremna da zbog muškaraca, makar se jedan od njih zvao Karl Erik, odustane od svojih samoća. Ući će Anelise i u dvosmilene igre, ali neće da se preda onome što se od nje kao žene očekuje, već će nastaviti da se pita, nastaviće da misli: "Znala je mnogo takvih muškaraca. Mnogi muškarci koji su poput varana iz zoološkog vrta mogli da povećaju lice raširivši veštačke kožaste lepeze na vratu, izdignu se na tanke nožne prste i zatrepere. Znala je da svaka žena na svetu pre ili kasnije naleti na takvog muškarca. To se mora prihvatiti. Ali ona nije bila sposobna da ih zavoli iako nije bilo nikakve osnove za to". Zapravo jeste. Ima razloga što ona "takve muškarce" nalik varanima nije mogla da zavoli. Nisu oni, ti varani, shvatali da su naše samoće važne koliko i to s kim te samoće delimo, a o tome u ovoj sjajnoj zbirci svedoči svaka priča, bilo da je pripoveda žena, bilo da govori muškarac.

Mini je potreban prostor za vežbu kratki je roman iz 2013. godine, pisan u formi pesme slobodnog stiha. Svaka rečenica, naime, istovremeno je novi red. Uz to, uglavnom je reč o prostim i prostoproširenim rečenicama, tako da nema ni vremena ni mesta za gubljenje. Takav postupak, za razliku od uobičajenog niza rečenica koje idu jedna za drugom, omogućuje da se subjekt ponavlja iz rečenice u rečenicu, te desetak rečenica zaredom započne subjektom Mina, potom nekoliko počinje sa Lars, pa kreću rafali koji počinju imenicom cipela, ili rečju optičar, da bi se krug vratio na Minu, Mininu sestru Elizabet ili dosadnu penzionerku Gunvoru Kramer. Mina je četrdesetogodišnjakinja koju je upravo napustio Lars i ona sad pokušava da se pribere, ali joj slabo ide. Ne samo što se ispostavlja da je Lars nije voleo, nego Mina s iznenađenjem primećuje koliko je bliža i dalja okolina, dakle, sve ono čemu nije pridavala prevelik značaj dok je bila s Larsom, neobično guši. S druge strane, kada uspe da se izbori za relativan mir, nije u stanju taj mir da ispuni dovoljno kvalitetnim sadržajem. Zato je Mini potrebna nekakva promena, ali gde god da se makne, ne uspeva da strese sa sebe teret okoline: neurotična sestra uspeva da je pozove telefonom obično u najgorem mogućem trenutku, a kada se Mina ipak javi – jer sestra je nepodnošljivo uporna – ova nezaustavljivo agresivno izgovara banalnosti i gluposti.

Budući da je reč o svedenim rečenicama, bez ikakvih usputnih objašnjenja ili dociranja, tempo pripovedanja je žestok i gotovo da ne jenjava. Dorte Nors je veoma duhovita spisateljica, a njen humor uglavnom je usmeren ka pripovedačici koja ne propušta priliku da samu sebe pecne, a kad se naljuti, onda ume da ošine i sa strane. Atmosfera romana je gusta i, na trenutke, neprijatna jer Mina nikako ne uspeva da preskoči sopstvenu senku. Čini se, međutim, da tumačenja koja insistiraju na tome da Dorte Nors opisuje usamljene žene, ipak ne pogađaju srž. Mina voli samoću, njoj je samoća potrebna, a usamljenost je nešto drugo. Mina je, zapravo, nepokolebljiva. Jeste ona nesigurna u mnogo čemu, dopušta ona da je sestra i poznanici, na neki način, maltretiraju, i nikako ne spada u ljude koji reaguju odmah i instinktivno, ali takva kakva je, možda pomalo spora, ponešto smotana, Mina, zapravo, ne želi da sklapa kompromise sa svetom. Najzad, svemu uprkos, ona se ne zatvara u sebe, nego nešto radi, pokušava, kreće se, a doze samosažaljenja uzima u minimalnim količinama. Možda joj se ta nepokolebljivost, na kraju, i isplati.

Retrovizor, rame, žmigavac (2016) složenije je konstrukcije od Mine, ima više likova i zapleti su dublji, jedino što je četrdesettrogodišnja Sonja nalik nešto starijoj i nešto utučenijoj Mini. Zatičemo Sonju na časovima vožnje uklještenu između brbljive i glasne instruktorke Jite i sopstvenih nesigurnosti. Osim što nije u stanju da nauči da menja brzine, Sonji je ogroman problem što je, s vremena na vreme, hvataju vrtoglavice koje, prirodno, ne sme da prijavi ako uopšte želi da nauči da vozi. Tu je i Sonjina maserka Elen, žena koja se, za razliku od Sonje, vodi instinktima, te je vazda spremna da udeli životni savet. Kada Sonja, hoteći da izađe iz kruga u kojem se, poput hrčka u bubnju, vrti prilično nemoćno, pristane da s Elen i njenim društvom ode na izlet u prirodu, iskoristiće prvu priliku da šmugne na kafu i osami se (neće uspeti, dodajmo, jer će, kako biva, da naleti na daveže). Viđa se Sonja i sa prijateljicom Moli koja je, opet za razliku od nje, odlučna i nimalo se ne kloni muškaraca, naprotiv, konzumira ih kad god stigne. Veoma nategnut odnos sa sestrom i roditeljima – prevoditeljka švedskih krimi-romana, Sonja se, naprosto, ne uklapa