Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Polemike političke i filozofske
Svetlana Knjazev-Adamović (autor)

Izdavač: Službeni glasnik

Primeri iz „Polemika – političkih i filozofskih“ svedoče da je logika bit razložnosti i da se kvalitet intelektualnosti, angažovane ili ne, određuje upravo sposobnošću za logičku proceduru, sposobnošću i spremnošću za racionalnu analizu empirijskih činjenica – kako bi rekao Branislav Petronijević. Logika je istinski čuvar nepristrasnosti i, na kraju krajeva, filantropije.



2008; Broširani povez; ćirilica; 23 cm; 170 str.; 978-86-7549-931-2


Prikaz
27.12.08 Politika
Logika i iracionalno u srpskoj političkoj kulturi
Polemike političke i filozofske, Svetlana Knjazev-Adamović
Kad bi posle Drugog svetskog rata odlazio u neku beogradsku prodavnicu da kupi hleb i pošto bi ga prodavačica često obaveštavala da hleba nema, čuveni metafizičar Brana Petronijević bi joj rekao: „Ako nema hleba, dajte mi razlog?“ To je zahtev koji angažovani intelektualac, i u ime prodavačice, postavlja vlasti i svim strukturama institucionalizovane moći u društvu. Takvom logikom bavi se i najnovija knjiga polemičkih tekstova Svetlane Knjazev-Adamović

INTELEKTUALAC U TRANZICIJI
Delatnost angažovanog intelektualca bitno je filozofska, bez obzira na njegovo obrazovanje i profesiju. Raskrinkavajući vidove aktuelizovane i potencijalne volje za moć, ukazujući na ideološke zablude i njihove restrikcije univerzalnih prava čoveka, osvetljavajući procese krivotvorenja fakata, baveći se, dakle, konkretnim vrednosnim i činjeničnim sudovima – jasno je da je logika osnovno oruđe (i) angažovane intelektualnosti. Angažovani intelektualac sumnja u donete ili predložene političke odluke i preispituje istinitost njihovih premisa. U političko polje proizvoljnosti i interesa angažovani intelektualac uvodi pitanje o razlogu. Stoga on izaziva nelagodnost u politici.

Na ovom mestu zgodno je prisetiti se anegdote o najproslavljenijem srpskom filozofu Branislavu Petronijeviću. Kad bi posle Drugog svetskog rata odlazio u neku beogradsku prodavnicu da kupi hleb i pošto bi ga prodavačica često obaveštavala da hleba nema, čuveni metafizičar bi joj rekao: „Ako nema hleba, dajte mi razlog?“ To je zahtev koji angažovani intelektualac, i u ime prodavačice, postavlja vlasti i svim strukturama institucionalizovane moći u društvu.

U osnovi moralna, delatnost angažovanog intelektualca je logična, onako kako je Sokrat etiku zasnovao na logici silogizma. Dakako, to ne znači da su filozofi nužno moralni angažovani intelektualci. Nije tako retko da upravo profesionalni filozofi moć logike likvidiraju ideologijom. U tom slučaju oni činjenice podređuju načelima ideologije. Primera nije malo, nadaleko čuveni metodolog, vrstan logičar Mihailo Marković krajem osamdesetih prihvatio je ideologiju SPS-a. Nekoliko decenija ranije Gajo Petrović, izvanredan logičar i poznavalac istorije filozofije, ekspert za engleski empirizam, došao je do liberalne ideje o praksisu kao permanentnoj, stvaralačkoj samorealizaciji čoveka, ali, s te tačke, nije mogao da napusti ideologiju marksizma, jer nije mogao da prihvati kapitalizam kao istorijsku realnost u kojoj se već tada ostvaruju univerzalna prava čoveka. Tokom realsocijalizma, logičnost briljantnog kritičara i esejiste Radomira Konstantinovića, po obrazovanju takođe filozofa, zatajila je pred kultom ličnosti Josipa Broza Tita.

Ego ideologije često je snažniji u svesti nekog filozofa od njegovog vladanja logikom. Ipak, kad je ličnost angažovanog intelektualca i filozofski produktivna, kao što je bilo u slučaju Bertranda Rasela ili kao što je u slučaju Jirgena Habermasa, onda je posredi izvanredan efekat angažmana u spoju volje za istinitošću i metode istraživanja. U tom smislu, poslednjih nekoliko decenija kod nas se najviše istakla logičarka Svetlana Knjazev-Adamović. Pre desetak dana objavljena knjiga njenih polemičkih tekstova „Polemike – političke i filozofske“ (Službeni glasnik) vredan je spomenik etici angažovane intelektualnosti koja u, delom iracionalno i haotično, polje srpske političke kulture uvodi logiku.

Na stranicama od 179. do 186, u tekstu iz godine 1995, logičarka pokazuje kardinalne greške u jednom zaključivanju filozofa Jovana Babića, tada docenta etike. Trudeći se da favorizuje patriotski u odnosu na pacifistički stav, etičar je tu posegao za zaključivanjem po analogiji, dajući kao korelativan postavljenom problemu – primer iz lekarske prakse sa obolelim od side. Naime, ukoliko lekara zamoli oboleli muž da njegovoj ženi, sa kojom ovaj ima dvoje dece, ne kaže za njegovo oboljenje, Babić dokazuje da je upravo patriotski stav ukoliko se lekar ogluši o molbu pacijenta, a da je u suprotnom postupanju lekar rukovođen stavom adekvatnim pacifističkom. Osim toga, u aktuelnoj političkoj i ratnoj situaciji – u kojoj upravo želi da odredi preimućstvo patriotskog stava, Babić obolelog predstavlja kao korelat Hrvatima, ženu – Srbima, a doktora – međunarodnoj zajednici. Razmatrajući ovo zaključivanje, Svetlana Knjazev-Adamović najpre principijelno ukazuje na to da je „analogija nesiguran metod argumentisanja“, a zatim objašnjava da se „problem ne sastoji u tome da li treba odlučivati na osnovu opštih načela ili na osnovu konkretnih činjenica (...), nego u tome koja načela prihvatamo i da li poznajemo konkretne činjenice da bismo ispravno odlučili koja načela na datu konkretnu situaciju treba primeniti.“ U ovom slučaju, Babić je odabrao načela koja ne odgovaraju činjenicama. Njegovo je zaključivanje vođeno pretpostavkom opravdanosti konkretnog rata, a ne činjenicama i logikom. „U čemu je sličnost između Srba i žene zaražene sidom? (...) Šta je sa analogijom između lekara i svetske zajednice?“, postavlja razložno pitanje logičarka.

Na stranicama 19. i 20. autorka, u tekstu iz 1990, ukazuje na pogubnu intencionalnost u niškom predizbornom govoru Slobodana Miloševića, tada predsednika Srbije, u kojem on tvrdi da je za Srbiju tada najvažniji mir. S obzirom na to da Srbija tada nije u ratu, logičarka objašnjava da predsednik ne govori o aktuelnom nego o potencijalnom stanju i pita se na kakvu vrstu ugrožavanja mira aludira govornik. S obzirom na to da Srbiji ne preti nikakav napad spolja, jasno je da predsednik nagoveštava građanski rat ukoliko ne pobedi na izborima.

Na stranici 86, u tekstu iz 1992, logičarka analizira „istorijski netačan“ slogan: „Srbi u miru gube ono što su u ratu stekli“, i pokazuje „da je taj slogan uvredljiv za srpski narod jer implicira da su Srbi – primitivne budale, nedorasle tome da svoje interese brane mudrošću, razložnošću i upornošću, prozirući tuđa lukavstva, već to mogu da urade samo batinom“. Subjekat u iskazu ima osobine koje su upravo određene tim iskazom.

Na stranici 102, u intervjuu iz 1999, logičarka govori o mogućem statusu Kosova kao o atipičnom rešenju, rešenju koje se mora potražiti izvan svih do sada poznatih slučajeva i mimo svih dosadašnjih zahteva srpskih političara koji, naprosto, u obzir ne uzimaju činjenično stanje.

U tekstu iz 2006, na stranici 134, Svetlana Knjazev-Adamović objašnjava da je ideja o koncentracionoj vladi tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, zapravo, likvidacija parlamentarizma, jer „sama priroda koncentracione vlada ukida opoziciju, tu fundamentalnu kategoriju parlamentarne demokratije“. Ako jedan skup sadrži sve elemente odeljeno sadržane u drugim, međusobno različitim skupovima, onda on ima osobine svih tih skupova.

Ovi i ostali, ovde nepomenuti, primeri iz „Polemika – političkih i filozofskih“, svedoče da je logika bit razložnosti i da se kvalitet intelektualnosti, angažovane ili ne, određuje upravo sposobnošću za logičku proceduru, sposobnošću i spremnošću za racionalnu analizu empirijskih činjenica – kako bi rekao Branislav Petronijević. Logika je istinski čuvar nepristrasnosti i, na kraju krajeva, filantropije.

Zlatko Paković