Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Mariengof, Anatolij Borisovič, 1897-1962 = Мариенгоф, Анатолий Борисович, 1897-1962
Наслов Roman s prijateljima / Anatolij Marijengof ; s ruskog prevela Ina Krstanović
Врста грађе роман
Језик српски
Година 1966
Издавање и производња Sarajevo : "Veselin Masleša", 1966 (Sarajevo : Oslobođenje)
Физички опис 133 str. ; 18 cm
Други аутори - особа Krstanović, Ina = Крстановић, Ина
Напомене Prevod dela: Roman s druzjamy/Anatoliî Mariengof

Anatolij Borisovič Marijengof (rus. Анато́лий Бори́сович Мариенго́ф; 6. jul 1897 — 24. jun 1962) bio je ruski pisac, pesnik i dramaturg. Jedna od vodećih figura imažinizma. Ostao je zapamćen po prijateljstvu sa Sergejom Jesenjinom, memoarima koji opisuju atmosferu u ruskim književnim krugovima dvadesetih godina 20. veka, kao i po romanu Cinici.

Život
Anatolij je rođen u livonijskoj plemićkoj porodici u Novgorodu. Po završetku gimnazije 1914. godine, služio je u Prvom svetskom ratu na Istočnom frontu.

Marijengof je književnu karijeru započeo 1918. godine, kada je učestvovao u Manifestu Imažinizma, objavljenog u Voronježu. Manifest je potpisao Sergej Jesenjin, a i mnogi drugi moskovski pesnici. Oni su zajedno započeli novi poetski tok pod nazivom imažinizam. Marijengof je učestvovao u svim imažinističkim akcijama i publikacijama. On je sam objavio veliki broj knjiga poezije u periodu između 1920. i 1928. godine. Postao je blizak prijatelj sa Jesenjinom sa kojim je delio i stan nekoliko meseci. Jesenjin je posvetio nekoliko svojih radova Marijengofu, uključujući veliku poemu Sorokust, dramu Pugačov i traktat o poeziji Marijini ključevi.

Marijengof je dalje stekao slavu svojim kontroverznim romanima Roman bez laži (1926) i Cinici (1928). Prvi predstavlja njegova fiktivna (mada u velikoj meri tačna) sećanja na prijateljstvo sa Jesenjinom, dok je drugi priča o životu mladih intelektualaca tokom revolucije i komunističkog rata. Oba romana naišla su na oštru kritiku sovjetske štampe. Roman Cinici je prvo objavljen u Berlinu, a svetlost dana u Sovjetskom Savezu ugledao je tek 1988. godine.

Nakon objavljivanja svog poslednjeg romana, Obrijani čovek, 1930. godine u Berlinu, i delova istorijskog romana Ekaterina (1936), Marijengof je bio ograničen da piše samo za pozorište i radio, bez ikakve nade da će objavljivati ponovo. Jesenjinova dela bila su dugo vremena prerađivana u SSSR da bi se izostavile posvete Marijengofu.

U svojim kasnijim godinama, posle Staljinove smrti, Marijengof je uglavnom pisao memoare; oni su objavljeni nekoliko decenija nakon njegove smrti 1962. godine.