Detalji predmeta

• Stanje Polovno

ŠOTA RUSTAVELI

VITEZ U TIGROVOJ KOŽI

Prevod, predgovor i objašnjenja - Miodrag Sibinović

Izdavač - Srpska književna zadruga, Beograd

Godina - 1989

XXXVI + 296 strana

20 cm

Edicija - Srpska književna zadruga SKZ

ISBN - 86-379-0108-5

Povez - Tvrd

Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja


"Mnogi bi rekli, kao što neki proučavaoci i jesu tvrdili, da je Vitez u tigrovoj koži srednjevekovnog gruzijskog pesnika Šote Rustavelija (1160–1220) ep bez radnje, da je upravo po svemu bliži poemi – po svojoj misaonosti, izlivima intimnih osećanja, individualnim pogledima na svet. Teško bismo ga mogli nazvati legendarnom srednjevekovnom pustolovinom. Umesto proglasa ratova, poklisari prenose ljubavna pisma; umesto uzbudljivih pohoda protiv neprijateljskih bića poput zmajeva, ili epohalnih bitaka sa hiljadama učesnika – tu je introspektivna osama; gde su u viteškom romanu zagonetna proročanstva o strašnoj budućnosti, ovde stoje otužne i intimne pripovesti o životnim pričama. Uzevši sve ovo u obzir, zapitali bismo se: kako je Rustaveliju uspelo da izbegne da napiše jedan, prosto rečeno, dosadan ep? No, pođimo od početka.

Paralelno sa nama nešto poznatijim povojem teologije kod katolika (pre svega pod uticajem Tome Akvinskog), krstaškim ratovima, kao i ozbiljnim pomacima u književnoj kulturi i pismenosti kod istočnoevropskih naroda (ujedno i ustanovljenje najranije srpske državnosti) koji su još pod pretnjom ili okriljem Vizantije, u XII veku, pod vlašću gruzijske kraljice Tamare, na Zakavkazju se javlja zlatno doba: opšti procvat kulture nastao zahvaljujući osnaženom feudalnom plemstvu u jednoj centralizovanoj monarhiji. Istovremeno, sa druge strane evroazijske kulturne granice, već je davno bila utemeljena tradicija epopeja raznorodnih kulturnih zajednica sa kojim je i gruzijska država održavala manje ili više čvrste političke veze (narodi koji su naseljavali prostore Persije, Indije i Arabije) zahvaljujući ne samo geografskom položaju, već i uticaju koji je kao u dobroj meri ojačala feudalna kraljevina posedovala. Tako je, uz ekonomski napredak, viševekovnu pismenost vezanu za hrišćanstvo koje je Gruzija primila dosta rano, kao i još stariju folklornu tradiciju, Gruzija XII veka bilo veoma plodno tlo za kulturno stvaralaštvo svake vrste, a čovek koji je sve te tendencije u suštini obuhvatio u sebi bio je upravo Šota Rustaveli, autor epa Vitez u tigrovoj koži.

U ovom delu, on istupa ne samo kao vešt pesnik i pripovedač, već i filozof i mislilac. Razlog za to je što je gruzijskom kraljevstvu i pre ovog perioda bilo poznato nasleđe antike, i to vekovima ranije nego što su se njim oduševljavali budući, nama verovatno poznatiji, predstavnici humanizma i renesanse u Evropi. Kaže se da je Aristotelova i Platonova misao, šta više, do XII veka bila deo gruzijske kulturne svesti. U čitavoj jugozapadnoj Aziji (širi region Bliskog Istoka – prostor od Levanta – azijskog mediteranskog primorja na zapadu, do Indije na istoku, Arabijskog poluostrva na jugu i Kavkaza na severu), tekovine antike u filozofiji i nauci bile su još uvek u dobroj meri znane i nije bilo tog prekida koji je na Zapadu (tj. u Evropi) prouzrokovan zamršenim i dugotrajnim političkim razlozima.

Ukoliko zbog podjednako zamršenog uvoda još uvek niste „promenili kanal“, ubrzo će postati jasno da je upravo u tom stapanju mnogih kulturnih tradicija najveći značaj koji, u stvari, Rustavelijevo delo čini interesantnim i primamljivim čak i danas, mada će se teško naći na nekoj listi preporuka za čitanje, čak i onim koji su konkretno vezani za ostvarenja srednjeg veka. Razlozi za to su, pretpostavilo bi se, svakako komplikovaniji nego što bi bilo prikladno za obim ovog teksta, ali onaj koji bi se mogao istaći kao bitan jeste i poteškoća koja se javlja u žanrovskom određenju dela i nemogućnost da se svede na neku konkretnu frazu i stavi u kalup jedne tendencije.

Jednom rečju, nezgodno ga je sumirati i uklopiti u neki narativ. No, ono što govori u prilog univerzalnosti dela, nezavisno od akademskih rasprava, jeste i činjenica da je primerak Viteza u tigrovoj koži sve do HH veka bio uobičajen deo miraza u Gruziji. Dakle, u svakodnevnom životu naroda je pronašao svoje mesto i imao odziva, što će se, kao što ćemo videti, pokazati kao posebno značajno.

S druge strane, bilo bi krajnje pretenciozno reći da Vitez u tigrovoj koži izmiče svakoj karakterizaciji. Ukratko rečeno, u pitanju je epski, pripovedni spev neobično dugog stiha od čak šesnaest slogova, koji sve u svemu sadrži nekih 6.400 stihova, i u kojem je opevana jedna u suštini viteška, ljubavna priča između Tarijela, naslovnog viteza u tigrovoj koži, i Nestane-Daredžane, princeze i carske ćerke. Ipak, mora da postoji nešto u autorovom pripovedanju što je na višem nivou od čisto tehničkih sredstava i specifične forme koju koristi, a što delo čini zanimljivim za čitanje iako je bezmalo pun milenijum staro. Mada spev nije nastao u okviru crkve – napisan je u čast gruzijske kraljice Tamare i, dakle, dvorskog je karaktera – ne bi se moglo reći da obiluje nekim elementima koji bi se nazvali stereotipno viteškim, kao što su između ostalog, opširni opisi dvoboja, bitaka i uopšte predstave ratništva. U srži je žudnja za moralnom dobrotom i vrlinom, koja je za Rustavelija vrlo široko i napredno shvaćena – za dobrobit čoveka, makar on bio i najveći junak, ključno je prijateljstvo koje je na brojnim mestima slavljeno kao najviša vrednost čoveka na Zemlji (jednaka sa romantičnom ljubavlju).

Izostanak brojnih scena ratovanja ili megdana za posledicu ima i to da je najosnovnija radnja speva, zapravo, prilično svedena. U srži je to pripovest o razdvojenim ljubavnicima, čiji „skelet“ izgleda nekako ovako: arapski car i njegov najverniji vitez Aftandil nakon gozbe povodom zaveštanja krune princezi Tinatin, odlaze u lov, gde sreću čudesnog i nepoznatog viteza obučenog u kožu tigra, koji se ne pozdravlja sa njima, već iz besa odgovara ubijanjem nekoliko članova careve oružane pratnje. Začuđena i zadivljena opisom ovog događaja, princeza Arabije i buduća carica, Tinatin, naređuje Aftandilu da traga za junakom, i on posle dugog putovanja nailazi na devojku Asmat, koja je sa neobičnim vitezom i od koje saznaje da se on naziva Tarijel.

Očekivalo bi se verovatno da je i Tarijel, kao naslovni lik, otišao u svet zarad nekog sopstvenog pohoda, no on napušta dom da bi se osamio u pećini gde želi da zbog neuspešne ljubavi kazni sebe. Uz brojne ispovesti i retrospekcije o toj ljubavi, a zatim i pripovedanja o tome kako su saznali gde je odvedena princeza Nestana-Daredžana, koja upravo i jeste uzrok Tarijelove osame, u poslednjem delu radnje Tarijel i njegov prijatelj Aftandil, uz pomoć još nekih junaka, odlaze u opsadu jednog grada kako bi oslobodili otetu princezu Nestanu-Daredžanu, te se spev srećno završava prvo venčanjem između Aftandil i princeze Tinatin, a zatim i samog Tarijela i njegove voljene."


Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Shota Rustaveli