Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Odlično očuvano, Bentli / porše, istorijat ovog automobila, tvrd povez, omot, preko 350 stranica
Porsche / Bentley / bentli

Ferdinand Porše
,,Nisam mogao da nađem sporstki automobil svojih snova, pa sam ga napravio.''
Ferdinand Porše (Vratislavice, 3. septembar 1875. - Volfsburg, 30. januar 1951.), austrijski automobilski inženjer. Rođen je u nemačkoj porodici u Vratislavicama (Češka) u bivšoj Austrougarskoj. Porše je najpoznatiji po Folksvagen bubi, njegovom najvećem izumu. Preminuo je nakon srčanog udara u Volfsburgu 1951. godine. Kao 18-godišnjak ušunjavao se na univerzitetska predavanja. Ostaje sporan jedan od njegovih najvećih uspeha – Folksvagen buba, za koju je kompanija „Tatra“ smatrala da je ukraden od njih i njihovog stručnjaka, bivšeg saradnika Poršea – Hansa Ledvinke, koji je zaslužan za konstrukciju motora koji se proslavio u Folksvagen bubi. Kompanija „Volkswagen“ je kasnije platila odštetu od 3.000.000 maraka kompaniji „Tatra“.


Poršeovi su imali petoro dece: dve ćerke i tri sina. Poršeov otac je želeo da najstariji sin preuzme njegov posao, ali on je poginuo nesrećnim slučajem dok je radio kao pomoćnik u radnji. Ferdinand je, kao drugorođeni sin, morao da preuzme posao svog oca. Porše je počeo da radi u fabrici svog oca kada je imao petnaest godina. Prilikom posete fabrici tepiha u selu, pažnju mu je privukla prva električna sijalica koju je video u životu. Porše je bio zadivljen time što je fabrika bila osvetljena kao na punoj dnevnoj svetlosti, iako je napolju bila mrkla noć. Pokazao je veliku želju da sazna više o, za njega, tajanstvenoj svetlosti. Porše je svakog dana odlazio u fabriku tepiha da od poslovođe Ginskog sazna što više pojedinosti o fabričkim operacijama. Njegovom ocu se to nije svidelo i želeo je da se njegov sin drži zanata svoga oca. Porše je na tavanu kuće počeo tajno da pravi električna kola, koristeći delove koje je pažljivo skupljao.

U to vreme radnici, kako odrasli, tako i deca, naporno su radili dvanaest sati dnevno. Poršeova majka Ana pobrinula se da zaštiti njegove tajne tavanske aktivnosti, dok ga jednog dana Anton nije uhvatio na delu. Poršeov otac je na kraju završio sa manjom opekotinom na nozi, izazvanoj sumpornom kiselinom iz baterije, koju je besno udario dok je utrčavao u sobu. Njegova majka, koja je tajno podržavala sinovljeve projekte, predložila mu je da ode u školu u Beč. Zbog velike udaljenosti Beča, otac se snažno usprotivio toj ideji, ali je na kraju prihvatio da njegov sin pohađa Carsku tehničku školu u Rajhenbergu. Poršeov otac se tako složio da njegov sin nastavi da studira elektrotehniku. Iako izrazito strog kao poslodavac, Anton je kao otac prepoznao dečakov talenat. Tako je Porše započeo svoje studije radeći preko dana u očevoj radionici i putujući svako veče osam kilometara do škole.

Vraćajući se kući jedne večeri, Poršeov otac, Anton, bio je iznenađen zaslepljujućim svetlom koje je dopiralo iz njegove kuće. Porše je upravo bio završio konstrukciju sopstvenog električnog generatora i instalirao je električno osvetljenje u celoj kući. Pošto je selo bilo malo, svetlo koje je Porše proizveo videlo se iz daleka. Nekoliko dana kasnije, Ginski je posetio Poršea i predložio njegovim roditeljima da ga pošalju na studije elektrotehnike na Univerzitetu u Beču. Anton je do tada već bio svestan dečakove nadarenosti tako da mu je od sveg srca dozvolio da započne svoje putovanje. Sa osamnaest godina, uz pomoć Ginskog, Porše je dobio posao kod Bele Egera, proizvođača električnih aparata iz Beča.

Porše se po dolasku u Beč ipak osećao usamljen zbog svog porekla i naglaska, međutim ohrabrenje i podršku je dobijao od bibliotekarke po imenu Alojzija Johana Kes, u kompaniji u kojoj je radio. Porše bi odlazio u biblioteku svog poslodavca da pozajmi knjige iz fizike i matematike. Ubrzo mu se dopala Alojzija, čiji je otac takođe bio zanatlija iz Češke. Provodili su dane šetajući bečkim ulicama, a ona mu je bila vodič. Susreti sa Alojzijom su imali veliki uticaj na budućnost Poršea i na budućnost cele auto-industrije. Jednog dana, kada se sa Alojzijom kao i obično šetao, zajedno su otišli u Industrijski muzej u kome je bilo bezbroj automobila koje Porše nikad ranije nije video. Jedan eksponat mu je naročito privukao pažnju. Bio je to automobil koji je napravio Zigfrid Markus, 1875. godine. Problem sa ovim eksponatom je bio što je motor koji je Markus ugradio u njega bio previše mali, te nije bio dovoljno jak i automobil nije mogao da se kreće. Porše je tada prvi put shvatio da neko mora da napravi motor koji je dovoljno jak da pokrene automobil. Od tada počinje da se interesuje za muzeje ovog tipa i načine proizvodnje motora sa vučnom snagom od jednog konja. Porše je u to vreme došao do brojnih ideja koje je kompanija u kojoj je radio iskoristila da olakša rad fabričke opreme. Njegov talenat je dobio zasluženo priznanje kada mu je ponuđena visoka pozicija šefa eksperimentalnog i kontrolnog odeljenja. Radio je u kompaniji nastavljajući istovremeno svoje univerzitetske studije i provodeći slobodno vreme kao istraživač motora.

Došao sam na svet isto kad i automobil. Ako me razumete.

Još kao mlad pridružio se fabrici „Jacob Lohner & Co.“, koja je počela da pravi automobile 1896. godine. Iz tog vremena potiče jedno od mnogobrojnih remek-dela Ferdinanda Poršea. Godine 1898. konstruisao je 'Lohner-Porsche', koji je predstavljen na sajmu u Parizu 1900. godine. Ovaj automobil je oborio nekoliko brzinskih rekorda u Austriji sa svojih 56 km/h, a snažniji motori kompanije „Daimler“ su pomogli da se obore još neki brzinski rekordi.

U to vreme automobili doživljavaju brzu ekspanziju u Evropi postajući uspešna zamena za kočije sa konjskom zapregom. Kompanija „Jacob Lohner & Co.“, vodeći proizvođač takvih kočija, osećajući opasnost od najnovijih dostignuća osnovala je sopstveno automobilsko odeljenje 1896. godine.

U kompaniji „Jacob Lohner & Co.“, Porše je postao pomoćni dizajner i počeo je ozbiljno da proučava dizajn automobila. Kompanija „Columbia Electric Car“ već je u Sjedinjenim Državama napravila pet stotina električnih automobila, koji su pokazali brojne nedostatke. Porše je upotrebio metod uzastopne aproksimacije da ukloni nedostatke ovih kola. Za samo dva meseca napravio je vozilo sa nazivom Lohner-Porsche koje je kasnije bilo prikazano na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, na kojoj je Porše osvojio Veliku nagradu. To je takođe bio prvi automobil u istoriji sa pogonom na sva četiri točka. Putovao je ovim kolima od Beča do Pariza sa prosečnom brzinom od 14,5 km/h. Posle Svetske izložbe u Parizu, Porše je zabeležio pobedu na brdsko-brzinskom reliju u Semeringu sa prosečnom brzinom od 40 km/h. Završio je trku za desetinu vremena koje je bilo potrebno prethodnim pobednicima te trke.

Godine 1923., kada je imao 42 godine, Porše je prešao u sedište kompanije „Daimler-Motoren-Gesellschaft“ u Štutgartu u Nemačkoj, gde će kasnije raditi kao glavni inženjer.

Nemačka se još nije bila oporavila od poraza u Prvom svetskom ratu, boreći se i dalje sa hiperinflacijom. Porše je u ovim okolnostima našao motivaciju za naporan rad kako bi stvorio automobil visokih performansi, pokazujući celom svetu snagu nemačke tehnologije. Ali, bio je suočen sa problemom koji nipošto nije očekivao: sa rasnom diskriminacijom. Štutgart je predstavljao uporište konzervativizma i imao snažnu težnju ka odbacivanju stranaca. Izrazito ponosni na svoju zemlju, Nemačku, stanovnici ovog grada su okrenuli leđa Čehu Ferdinandu Poršeu. U ovom novom, neprijateljskom okruženju, ni počasni doktorat Tehnološkog Univerziteta u Beču, ni brojni prethodni uspesi nisu mnogo značili. Bio je izložen otvorenoj diskriminaciji. Bez obzira na poteškoće sa kojima se susreo, Porše se nije prepustio očajanju, niti je odustao od svog cilja. Bio je uveren da može da stekne njihovo poštovanje ako bude stvorio zaista zadivljujući automobil. Mercedes je bio „slika“ kompanije „Daimler“. Porše je unapredio Mercedes 1924. godine, dodajući mu dvolitarski četvorocilindrični motor i učestvujući sa novim automobilima u reliju Targa Forio na Siciliji. Konkurencija je učestvovala sa nekim od najboljih italijanskih automobila kao što su Alfa Romeo i Fiat. Svi su očekivali da relijem dominira Alfa Romeo, ali model kompanije „Daimler“, koji je vozio Porše, zauzeo je vodeću poziciju. Porše je tako uspeo da osvoji trofej na veliko zadovoljstvo Nemaca, ponosnih na to što nemački auto može da odnese ubedljivu pobedu.

Po povratku iz Italije, Porše je dobio još jedan počasni doktorat od Tehnološkog Univerziteta u Štutgartu, i takođe dobio zahtev da potpiše dokument čime će se njegov status počasnog građanina promeniti u puno državljanstvo.

Na taj način je Porše uspeo da iskoristi svoj talenat da prevaziđe etničke predrasude.

Godine 1931. osnovao je svoju firmu, gde je doveo mnoge bivše saradnike na poljima aerodinamike, transmisije, razvoja motora i dr. Takođe, doveo je svog advokata – Antona Pijeha, oca Ferdinanda Pijeha, i možda najvažnije – svog sina Antona „Ferija“ Poršea. Sa svojim timom napravio je dizajn novog, malog automobila, ali niko nije bio zainteresovan za projekat dok Hitleru 1934. godine palo na pamet da svaki Nemac treba da ima ili auto ili traktor.

Porše je dobio naredbu da napravi 3 automobila po svom dizajnu. „Daimler-Benz“ je napravio jos 30. Nova fabrika koja je proizvodila ove automobile zvala se „Volkswagen“ a grad je kasnije dobio ime Volfsburg (Wolfsburg). Hitler je imao političku motivaciju za razvoj ovih automobila, što Porše nije znao.

Uslovi za razvoj kompanije „Volkswagen“ bili su jasni: on će u roku od 10 meseci mesečno dobijati sredstva za razvoj u ukupnom iznosu od dvadeset hiljada maraka.

Hitler je ohrabrio Poršea da se odrekne čehoslovačkog državljanstva 1935. godine, nekoliko godina pre nego što je njegovu zemlju okupirala nacistička Nemačka.

Dobar dizajn treba da bude iskren.


Svom sinu je prepustio razvoj sportskih automobila dok je sam nastavio da radi u Volsfburgu.

Osim automobila, napravio je i nek