Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Вујчић, Никола
Наслов Чистилиште / Никола Вујчић
Врста грађе поезија
Језик српски
Година 1994
Издавање и производња Топуско : Српско културно друштво "Сава Мркаљ", 1994 (Нови Београд : Горапрес)
Физички опис 44 стр. ; 21 cm
Збирка Зенитон : добитници награде "Браћа Мицић"
ISBN 86-82385-02-3
Напомене Тираж 600.
УДК 886.1-14
NIKOLA VUJČIĆ
(Velika Gradusa kod Siska, 27.06.1956)

Nikola Vujčić rođen je 1956. godine u Velikoj Gradusi, na Baniji, Hrvatska. Osnovnu školu završio je u Velikoj i Maloj Gradusi, a gimnaziju u Petrinji. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik.

Bio je urednik časopisa Znak, glavni i odgovorni urednik Književne reči, urednik u Književnoj omladini Srbije, glavni i odgovorni urednik lista Vukove zadužbine Zadužbina i urednik u izdavačkoj kući Filip Višnjić.

Objavio je knjige pesama: Tajanstveni strelac (1980), Novi prilozi za autobiografiju (1983), Disanje (1988), Čistilište (1994), Kad sam bio mali (1995), Prepoznavanje (2002), Zvuk tišine, izabrane i nove pesme (2008), Rasuti zvuk, izabrane stare i nove pesme (2009), Novi prilozi za autobiografiju, drugo, dopunjeno izdanje (2008), Dokle pogled dopire (2010) i Dokle pogled dopire i nove pesme (2012).

Priredio je za štampu neobjavljeni roman Meše Selimovića Krug (1983) i Antologiju narodne književnosti za decu (1997, drugo prošireno izdanje pod naslovom Srpska narodna književnost za decu, 2006).

Dobitnik je sledećih nagrada: Braća Micić (1993), Zmajeva nagrada Matice srpske (2002), Disova nagrada (2009), Miroslav Antić (2011), Đura Jakšić (2011) i Branko Miljković (2011).

U izdanju Matice Srpske u biblioteci Zmajeva nagrada objavljen je zbornik radova posvečen njegovoj poeziji pod naslovom Poezija Nikole Vujčića (2008).

Objavljene su mu knjige izabranih pesmama na rumunskom Noći i druge pesme (Noptile si alte poeme, editura Anthropos, 2011, Timișoara) i na makedonskom jeziku До кај што погледот допира (ПНВ Публикации, Скопје, 2011) u izboru i prevodu Slave Đorđo Dimoskog. Prevodi sa ruskog jezika.

Član je Srpskog književnog društva i Srpskog PEN centra.

Živi u Beogradu.

Agon časopis za poeziju | broj 20 poeziju | 2012.


* * *

"Svojom poezijom čini jedan istrajan i samosvojan glas srpske poezije. Uključivši se u tokove evropskog pesništva, Vujčić uporno ispisuje svoju poetsku matricu preispitujući večito medijum u kojem se ostvaruje. U svojoj prvoj knjizi Vujčić se znao držati arhetipova od kojih je najznačajniji voda. Kasnije su preostali samo lirski subjekt, jezik i reči. Reči su posmatrane kao trošni predmeti, nesavršeni jezik koji ih imenuje, relativizuje sve, stvarajući prazninu. Ostaje samo pesma izatkana od trošnosti koja se osipa u ništavilo. Pesma postoji izvan sveta o kojem peva i u kojem je nastala".


* **

"Danas su pesnici i čitaoci na istom zadatku ― sačuvati svoju usamljenost i svoj svet od opšte halabuke, jeftinih računica i brzine. Poezija je apsolutna stvarnost, 'produbljivanje ljudske tajne' ali i 'obnavljanje svetova', kako kaže Sen Džon Pers. Ona je sam život i vreme u sva tri njegova oblika ― prošlost, sadašnjost i budućnost. Zato je ona svevremena jer sjedinjuje prostor i njemu pripadajuće vreme. Poezija nastaje u samoći, u lavirintima unutrašnjeg bića, a odatle odlazi na sve strane, iz monologa prelazi u dijalog. Pesnik je baš kao orao iz istoimene izvanredne Đurine pesme ― između zemlje i neba, između dva sveta, rastrzan i razapet. U tim protivrečnostima, 'po tamnoj magli teškog vihora', on se bori za sopstvenu slobodu. I sam sam u nekim pesmama pokušao dati jednu od mogućih slika ljudske usamljenosti u beskrajnom prostoru koji nas okružuje. Pogledom sam hvatao daljine jer videti ne znači samo prepoznati već i sačuvati. A 'udaljenost je duša lepote' kaže Simon Vej. Ti odbljesci života i osećanja koja sa sobom nose prelaze u reči pesme i daju im snagu. Pišući pesmu pesnik otkriva sebe u čudesnom saodnosu viđenog i doživljenog. Eto, zato je za mene poezija sam život, obnavljanje njegovih svetova. [...]
Poezija je žilava stvar, traje uprkos vremenima i okolnostima koje joj nisu naklonjene. I ona se menjala i prilagođavala, ali čini mi se, da je u ovom našem vremenu nekako postala najusamljenija, povukla se i okuplja za razgovor samo odabrane, možda da bi se tako i sačuvala. Jedino pesniku je i dato da iz te usamljenosti kao iz žitke mase kristališe stihove. Možda je tako bilo i nekada, ali mi ne znamo jer nismo svedoci tih vremena. Ali, da se ne uplašite ― niti će pesme, hvala Bogu, svi pisati, niti će ih svi čitati. Dah stihova će zapljusnuti samo one koji žele da osete drhtaje reči od kojih je pesma sazdana, da zavire u dubinu pesnikovog, zapravo sopstvenog sveta."
Nikola Vujčić o poeziji danas, na otvaranju izložbe "Dela Đure Jakšića iz kolekcije Galerija Matice srpske" iz Novog Sada.
Objavljeno na sajtu: Koreni

Fotografija Nikole Vujčića preuzeta iz zbirke pesama "Rasuti zvuk", 2009.

Angelina:
*

BELI MIT: Poezija Nikole Vujčića


Otkad je sveta, pesnici pevaju o njemu. Čine to na različite načine. Jedni teže da svet obuhvate rečima i tako ga potvrde, drugi bi da ga poreknu i tom negacijom iznova uzdignu, treći hoće da ga, radom sopstvene imaginacije, predstave onako kako ga pre njih niko nije video, četvrti bi da izgrade svet mimo sveta... i tako u nedogled, u onoliko vidova koliko ima nastojanja da se izrazi svaki neponovljivi, individualni doživljaj smrću ograničenog postojanja. Dakle, bezbroj. Ima pesnika koji, naročito u modernim vremenima, od simbolizma naovamo, prednost daju tematizaciji samog čina pevanja (poezija peva o poeziji), a u novom dobu, u kojem je preovladao osećaj iscrpljenosti standardnih pesničkih tema, i smanjen pritisak referencijalnih zona na tekst pesme, poezija nastoji da preispita prirodu samog jezika i, posebno, odnosa oznake i označenog, reči i stvari, zvuka i predmeta.

Nikola Vujčić, počev od prve zbirke stihova Tajanstveni strelac (1980), preko Novih priloga za autobiografiju (1983, 2008), Disanja (1988), Čistilišta (1994) i Prepoznavanja (2002), do knjiga izabranih i novih pesama Zvuk tišine (2008) i, sada, Rasuti zvuk (2009), dosledno sebi i vlastitom poetičkom opredeljenju, a bez preteranog obaziranja na ono što se uobičajeno naziva istorijskom stvarnošću, sazdaje pesnički svet u kojem je glavni junak ne ovako ili onako shvaćen lirski subjekat već sam jezik, sama reč, pisanje kao takvo. Pesma je svakako jedan od tradicijom ustanovljenih načina određivanja prema svetu, pa je kroz istoriju književnosti moguće pratiti kako pesnici stalno misle najvažnija, važna, manje važna i, ako ima takvih, sasvim nevažna pitanja ljudskog života ― pesnik oduvek stoji naspram društveno nametnutih ili dobrovoljno prihvaćenih intimnih iskušenja o kojima se pesmom izjašnjava, nekada im podležući, a nekada uspevajući da ih pevanjem nadraste i prevaziđe.

Jovan Dučić smatrao je da je pesnik obavezan samo bitnim pojmovima, čiji je autoritet metafizički potvrđen (Bog, ljubav, smrt), Branko Miljković sanjao je potpuno zaključanu, hermetičnu pesmu koja čini sasvim posebnu, jezičku, stvarnost i zatajuje smisao, jer je poezija tajna taman koliko i viša istina, a pojedini srpski pesnici potonjih vremena, među koje svakako ide i Nikola Vujčić, nastojali su da referentno polje njihove poezije više ne bude zadato bilo kakvim oblikom društvene narudžbe ("šta istorija, šta Kaledonija", uzviknuo je, odavno, Rastko Petrović), već su se, kada je besmisao ovladao neopozivo i do kraja, okrenuli prostoru u kojem još možda ima makar senke (ne)izvesnosti nekog dubljeg smisla: jeziku samom. Tim okretanjem poezije jeziku (jezik ne kao sredstvo oblikovanja sveta, već kao središte sveta, kao svet po sebi, kao ulazak u drukčiju stvarnost, kao poslednji odsjaj izgubljene mogućnosti da se "domahne trancendentalnom" kako bi rekao Tonko Maroević), utvrđuju se dve neopozive činjenice, jedna od značaja za Nikolu Vujčića, druga od značaja za možda dominantan vid poezije tekuće epohe. Nekoliko reči o tim činjenicama.

Ukoliko bismo se u analitičke svrhe igrali poezije umnogostručenog prevođenja, u kojem bi na kraju postalo nevažno na kom jeziku i u kojoj zemlji je napisan izvornik, lako bismo zaključili kako je Vujčićeva poezija sasvim "čista", s tim da se pojam "čista" u datom slučaju ne razumeva kao opozit od "prljava", već kao znak odbijanja da se u nju uključi bilo šta od spoljašnjih, temporalnih, prostornih, ideologemskih, "angažovanih" relacija: "čista", dakle, u smislu usredsređenosti na poetsku, a ne na referencijalnu jezičku funkciju. Jednom ranijom prilikom nazvao sam je "fenomenološkom", imajući na umu važnost pojedinih osnovnih reči, sa simboličkim značenjem, čiju učestalost je lako uočiti (voda, jezik, disanje, grad, zvuk) i koje u pesnikovom opusu stoje kao reperne tačke, kao oslonci na kojima se gradi jedan prozračni, fluidni, nadmaterijalni doživljaj sveta. Važno je pripomenuti da je taj doživljaj oslobođen očekivanog viška liričnosti (nešto slično poeziji Vaske Pope), i da se mahom zasniva na konstataciji izvesnih uvida (što se posebno ističe u naslovima) i opisu odgovarajućih radnji (naročito kretanja, nervoznog i uznemirenog osvajanja prostora, uočavanja veza između predmeta i reči). Reklo bi se da je u Vujčićevoj poeziji liričnost pod trajnim znakom pitanja, i da se određena emotivna raspoloženja raspoznaju tek u prisencima, čime sugestivnost te poezije, gle, pomalo paradoksalno raste: prenaglašenost emocija zapravo onemogućava saživljavanje, sve što je preterano preti se da se pretvori u konvencionalnu, neautentičnu ispovednost ili u prenemaganje. ...

Mihajlo Pantić

više na Projektu Rastko » » » » » »

Angelina:
**
Izbor iz poezije Nikole Vujčića
Rasuti zvuk
izabrane stare i nove pesme