Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Gnezdo paranoje
pesme
Vujica Rešin Tucić(autor)

Izdavač: Kairos - Sremski Karlovci

Gnezdo paranoje je knjiga o epohi ispunjenoj plemenitim idejama i golemim zabludama, o utopiji i jurišu na nebo, o herojstvu i izdajstvu, o poštenju i pljački neviđenih razmjera. Ovo je dokument iz Pompeje. Drugim riječima, Gnezdo paranoje je vulkan. On će nas zasuti i prekriti, ne da bi nas ubio, već da bi nas sačuvao za buduća neka pokoljenja, onakve kakvi smo bili, s našim strahovima i slabostima, s našom srećom i nesrećom.


Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Domaća poezija
Ostali naslovi iz oblasti: Poezija

2006; latinica; 21 cm; 83 str.; 86-7128-098-5;
rasprodato
Tražite polovan / korišćen primerak?

Imate ovu knjigu i želite da je prodate?


Intervju
Prikaz
02.03.07
Legnem na zemlju i gledam u nebo...
Vujica Rešin Tucić
Grad u kojem se sedamdesetih godina javljaju ideje konceptualne umetnosti, vizuelne i konkretne, zvučne i semantičke poezije, multimedijalnog teatra, nove muzike, avangardnog filma, danas je malograđanska baruština

Posle 23 godine, koliko su mu “usta bila zašivena”, Vujica Rešin Tucić je odlučio da progovori. Pesnik jugoslovenske umetničke avangarde sedamdesetih godina, “iz vremena procvata samoupravljanja”, konceptualist, pre svega liričar, progonjen kao “neprijatelj socijalizma”, osnivač jednog od prvih privatnih časopisa “Adresa”, kao i književne škole “Tradicija avangarde”. Objavio je 12 pesničkih knjiga i nekoliko radio-drama. Na nedavnoj promociji njegove zbirke pesama Gnezdo paranoje (Kairos, 2006) u Tanjugovom pres-centru, u Knez Mihailovoj u Beogradu, rečeno je: Vujica je znak za raspoznavanje. Kad neko zna ko je Vujica, onda je to neko ko poznaje srpsku literaturu.

Odlučili ste da sa novom knjigom pesama Gnezdo paranoje (2006) progovorite posle 23 godine ćutanja. Kažete da je “jezik možda naš jedini Bog” i da je “najstrašnije kad zaćuti”. Ako je sad, kroz vas, ponovo progovorio, posle skoro četvrt veka, da li je prestalo da bude strašno?
- Naš svet opstaje na jezičkim slikama. On je vidljiv, ali i neobjašnjiv. Tajna postojanja ljudima nije dostupna. Da jeste, valjda bi je roditelj otkrio svom detetu. Zaćutao sam onda kada sam video da nam se ne piše dobro. Postao sam pecaroš. Ipak, u leto 1990. godine, u razgovoru za novine, između ostalog sam rekao: “Ovo sada je zavada naroda, zveckanje oružjem, huškanje nacija i vera, grozomorno povampirenje meni sasvim nezanimljivih himera prošlosti. Čemu to? Mi smo bili, i jesmo i danas, ceo svet. Nećemo se, valjda, sada vraćati u gudure, u zasede, u strah i drhtanje!”

Razumni ljudi bili su u manjini. Decenijska negativna selekcija u partijskim i državnim institucijama na vlast je dovela ludake i zločince, opsednute bolesnim snovima o jednonacionalnim državama.Nisam mogao da pevam uz krike koji su dolazili sa svih strana. Još uvek je strašno, na javnoj sceni su nasilnici, Srbija je u depresiji. Ali, ja sam osetio da nam tlo podrhtava pod nogama, da neka energija kreće kod mladog sveta. Svima je dosta smrti, mržnje, život se mora otvoriti kao ljubav. Nadam se da ne grešim, da nisam naivan. Gnezdo paranoje, verujem, svedoči o onome što nam se događalo, iako je to neopisivo.

Proglašeni ste, svojevremeno, za “neprijatelja socijalizma”. Zamalo da vas osude na 12 godina zatvora zbog “neprijateljske propagande”. Spasao vas je Oskar Davičo. Kako se to dogodilo?
- Sve je krenulo kada sam 1970. godine u Novom Sadu, na Tribini mladih i u časopisu “Polja”, otvorio prostor za umetnike internacionaliste, pripadnike tzv. avangarde sedamdesetih godina (Nova umetnička praksa). To je jedna nevesela priča o umetnicima-doušnicima, koji su nas cinkarili kao neprijatelje socijalizma. Naravno, čuvali su svoje pozicije. Oni nisu lustrirani, dosijea nisu otvorena. Pripadnici grupe Januar-Februar godinama su proganjani. Svi smo stavljeni na “crne liste”, neki su zatvoreni, a mene su izbacili s posla. To nije bilo sve. Posle književne večeri u Domu omladine u Zrenjaninu (9. juna 1972), osuđen sam na dva meseca zatvora (zbog “vređanja socijalističkih i patriotskih osećanja građana”) a gradske vlasti izrekle su mi doživotnu zabranu nastupa u kulturnim institucijama (ta zabrana je i danas na snazi). No, kada sam te jeseni u zagrebačkom “Telegramu” objavio tekst Estetika zapušenih usta, o filmu Želimira Žilnika Sloboda ili strip, nisu više hteli da me trpe. Pozvan sam u sud da dam izjavu kao okrivljeni, zbog krivičnog dela iz čl. 118. st. 1 KZ (predviđa do 12 godina strogog zatvora). Skoro sve što sam javno govorio bilo je inkriminisano, a svedoci optužbe bili su dvojica novosadskih književnika i jedan novinar Televizije Beograd. U ranu zoru, po vejavici, zakucao sam na beogradska vrata Oskara Daviča. Sutradan, on je došao u Novi Sad i tražio da se istraga prekine. Za to sam saznao tek kada su me obavestili o prekidu. Bio sam slobodan, ali žigosan. To traje i danas. Sada me, verovatno, vide kao neprijatelja kapitalizma. Doušnici su ostali isti, sa drugačijim zvanjima, u drugom sistemu. Kako je umetnost sedamdesetih jedino što ima da pokaže Evropi, nedavno je Novi Sad, očigledno nevoljno, organizovao izložbu pod nebuloznim naslovom “Trajni čas umetnosti”, izlažući čak i radove onih kojima tamo nije mesto. Ono što je bilo pobuna, zanos, protest, pažljivo je uklonjeno i pokazana je jedna ukočena, groteskna grimasa. Izvesna individua, iz ondašnjih političkih vrhova, čak je pozvana da evocira sećanja na to kako se izlazilo nakraj sa “lažnim avangardistima” i “neprijateljima socijalizma”. Istina, članovi subotičke grupe “Bosch+Bosch” Slavko Matković i Balint Sombati prošli su sasvim pristojno u pojedinačnoj prezentaciji.

Kažete da ste “biće poreklom od ljudi” i da su takva bića na ovim prostorima osuđena da skončaju napunjena srpstvom, kao što je “Nobel skončao napunjen eksplozivom”. Da li je to ekskluzivno srpska osobina?
- To sam rekao u februaru 1999. godine, predosećajući da će nas bombardovati. Srljali smo u propast, bilo je nepodnošljivo. I danas srljamo i ko god se zatekao u Srbiji, bilo koje da je nacije, skončaće napunjen “srpstvom”. “Srpstvo” je postalo sinonim za sumanutost i odsustvo razuma u vođenju politike. Ne bih nikoga da plašim, ali ja mislim da je svet istovremenost, da istorija ne postoji, da je sve sada, da svako svakom umire i da niko ne umire, da je naš život samo niz mentalnih projekcija. Zatvoreni u mentalnim prizorima, ljudi su bića ophrvana fantomima rođenja, smrti, vidljivosti, dodirljivosti, rase, nacije... Elita malog srpskog naroda tim spoznajama se nije ni primakla. Pametniji narodi nam se podsmevaju, vide nas kao “izvođače radova”, nametnuli su nam jedan stravičan bratoubilački rat, bombardovali nas usred Evrope 78 dana bez prestanka, a vlast je podsticala ljude da igraju na mostovima! Treba li još nešto reći o “srpstvu”? Iz te civilizacije zla ja sam želeo da iskoračim. Sve što sam napisao, svedoči o tome.

Niste želeli da vas trpaju u nacionalne torove. Čiji ste vi pesnik?
- Ko će ga znati. Mamin i tatin. Ne pišem da bih unapredio književnost. Sila koju ne poznajem bacila me je u svet, u svest, u postojanje. Imao sam sreću da se rodim u seoskoj kući i da sve doživljavam kao prvobitno, tek nastajuće, tek rođeno. Ja sam bio mera, svemu sam davao smisao, sopstvenim osećanjem da postojim. Dodirivao sam svet prvi put i istovremeno ga stvarao. Vi me, verovatno, pitate o nacionalnoj književnoj tradiciji. Odabrao sam svoju prošlost i kao biće i kao pesnik. Ta prošlost nije nacionalna. Qudi su moji daleki preci. Kada su pesnika Duška Trifunovića upitali o naciji, on je rekao: Nacija, to za mene ne postoji!
I za mene je oduvek bilo tako. Smrt je naša jedina tradicija.

U vašoj poeziji i nekad i sad odigrava se drama prevarenog, ucenjenog, obespravljenog, poniženog pojedinca. Onog koji je stradao u socijalizmu sedamdesetih, ali i savremenog.
Postoji li razlika?
- Ako mi uopšte i postojimo, a ja mislim da je to teško dokazati, onda nisam daleko od ideje da je čovek kiborg, biće koje je zaboravljeno u nečemu, od nekoga. Samoreprodukujemo se, iščekujući znak, šifru, da aktiviramo one dve trećine mozga koje ne upotrebljavamo. Pa kad je već tako, zar nije glupo živeti na Zemlji podeljen u nacije, države i rase? Zar nemamo pametnija posla od ubijanja, međusobnog klanja, pljačke, proizvodnje oružja za sveopšte uništenje? Jugoslovenski socijalizam bio je društvo rada. Postojala je vizija razvoja, napretka, bratstva i jednakosti. Građani su bili zdravstveno i socijalno zaštićeni. Školovanje je bilo besplatno. Živelo se dobro. Raspon plata bio je 1:5. Ali, sistem je izdao sopstvene ideale. Došle su mu glave “bitange u sopstvenim redovima”. Ja sam o toj izdaji otvoreno govorio. Ponašao sam se prirodno i sistem me je odbacio. Drama te odbačenosti bila je, a mislim da je i danas, drama svakog normalnog čoveka. Današnji čovek je “prevaren, ucenjen, obespravljen i ponižen”. Ostao je bez domovine, u potpunom materijalnom i mentalnom haosu. Wegovi sugrađani, nekadašnji samoupravljači, milionima “ušteđenih” evra kupuju preduzeća! To se ne da opevati.

Šta znači poezija danas? Da li umire?
- Poezija nekome znači sve, a nekome ništa. Tako je uvek bilo. Ako su ljudi smrtni, kako bi poezija mogla biti besmrtna? Umire i poezija. Ima tu jedna tajna: pisanje je čitanje. Onaj ko ne zna da čita, ulicu, saobraćajne znake, oblake, vodu, godišnja doba, ljudska lica – ukratko – svet oko sebe i sebe u svetu, taj neće znati ni da piše. Pisanje je propadljivo, kao i čovek. Ne može se naučiti. Ono je promenljivo, kao nebo nad nama.

Kažete da “poezija ne pripada književnosti”?
- Književnost je nešto što su izmislili profesori. Poezija nema telo koje bi se moglo opisivati. Ali, kao i čovek, živi od iluzija telesnosti. I ljudski život i poezija mogu se razumeti samo kao beskrajni niz magijskih rituala, osmišljavanja nečega što ne poznaje temu početka i kraja. Pesnici ne pripadaju svetu ljudi. Oni i dišu samo da bi rešili tu najveću od svih zagonetki: postati i nestati. Ko to ne razume, neka ć