Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Срећковић, Милојко, 1950- = Srećković, Milojko, 1950-
Наслов Камени двојници : изабране и нове песме / Милојко Срећковић
Хрптни наслов Камена звона
Врста грађе поезија
Језик српски
Година 2003
Издавање и производња Земун : Ружичасти змај, 2003 (Београд : Ме граф)
Физички опис 66 стр. ; 20 cm
Збирка ǂБиблиотека ǂСавремена поезија / [Ружичасти змај]
ISBN 86-82383-08-X (брош.)
978-86-82383-08-6
Напомене Хрпт. ств. насл.: Камена звона
На насл. стр. назив места издавања: Београд
Тираж 300
На пресавијеном делу кор. листа ауторова слика и белешка о њему.
УДК 821.163.41-14

knjiga
Povratak pesnika
Milutin Lujo Danojlić

Posle skoro dvadeset godina ćutanja, ponovo se oglasio pesmama za odrasle (u međuvremenu je objavio četiri zbirke za decu) pesnik Milojko Srećović, sada izabranim i novim pesmama u zbirci „Kameni dvojnici”. Iz perioda 1980-2000. autor je sam izabrao i dopunio novim pesmama 44 poetska ostvarenja. Naziv knjige je dobijen sažimanjem naslova dve prethodne poetske zbirke: „Kamena zvona” (1980. i 1982) i „Naši dvojnici” (1982). Time je formalno naznačen kontinuitet poetskog stvaranja privremeno odsutnog pesnika iz književne javnosti s kraja proteklog veka.


(Foto: Ljuba Rankovic)

U knjigu nas uvodi ljubavna pesma „Kamena zvona” koja je karakteristična za autorov pesnički postupak. Slobodni stihovi, grupisani u strofe, različitog obima, sa gradacijski zategnutim dramaturškim lukom koji uokviruje, obično kraću lirsku pesmu, stilska je karakteristika skoro svih pesama ovog autora. Ume on da stvara i pesme tradicionalnih metričkih pravila, primenom rime i prepoznatljivog ritmičkog obrasca i poznate melodije. Tako je nastala i jedna od najlepših pesama - „Za V. S.” Čini nam se da su ovom pesniku potrebna neka ograničenja pesničkih sloboda jer tako misao usmerava prema jednom predmetu i istoj ideji. I tako nastaje celovitije umetničko delo.

Postoje, uslovno rečeno, tri glavne teme ove poezije: ljubav, čovekova sudbina i tajnovitost sveta. Pri pesnikovom oblikovanju tih motiva, stalno je prisutna njegova zamišljenost nad pojavama i zbivanjima. Zato Srećkovićeve pesme uvek nose neku poruku, najčešće jasno izraženu, a ponekad skrivenu u simbolima. Recimo, simbol tradicionalnog je kućno ognjište, a čovek u istoriji javlja se kroz glas neke nedovoljno jasne priče koja dopire iz dubina prošlosti, slično glasu bajalica. Po tome je, kao i Vasko Popa, i ovaj pesnik našao oslonca u srpskoj narodnoj lirskoj poeziji. Otud je preuzeta i melodija i ritam, pa i simbolično oneobičavanje životnih pojava.

U nekim pesmama se prepliće više motiva, pa ih je zato teško klasifikovati. Ljubavna pesma privlači temu prolaznosti, pesma o prirodi - temu tajnovitosti svega vidljivog i onostrano naslućivanje, a prošlost ne može da opstane bez sadašnjeg odraza u svesti lirskog subjekta. Ipak, u svim pesmama zajednička je ideja o propadljivosti svega ako nije oblikovano umetničkim činom, ako je svedeno na fizičko, materijalno trajanje, a nije se oplemenilo duhovnim zrakom. Posebno časno mesto u umetničkom oplemenjivanju sveta ima poezija, koja je u stanju da identifikuje i neutrališe zlo, inače prisutno u svim čovekovim naporima da se svet učini boljim.
Pored već navedene pesme „Za V. S.”, čini nam se da se umetničkim dometima, iskrenošću i doživljenošću, ističu i ove ljubavne pesme: „Nesporazum”, „Kamena zvona” i „Dan kasnije”.

Ako se prati pesnikov razvoj, od prvih objavljenih do pesama iz poslednjih godina, vidan je napredak u zrenju poetskog izraza Milojka Srećkovića. Od prilično zatvorenih, često hermetičkih iskaza, pesnik se sve više otvara prema jasnosti, a zatim, i sve sažetije i sa viškom jezičkog značenja izražava misli i osećanja. A to znači da je pesnik otkrio svoj, originalni izraz i svoje tematske oblasti.

Opet čujem zvuke testere

KAMENA ZVONA

Dok, silazeći niz čelo,
lediš svaku moju misao,
u oku ti spremam gubilište...

Slute te moji kapci,
od nesanice vreli,
i noć u njima pleni tvoj grč.

I stare slike se množe
nervom kojim dolaziš,
pa zvone,
zvone o prolasku.


NESPORAZUM

Nek sam ti kora u grlu,
kamen u oku,
nek sam prtina kroz groblje.

Moraš nekad proći...

Ne možeš prevariti zore,
ni preskočiti smet,
i nećeš nikad napamet
naučiti život.

Nećeš,
a ja se ne inatim,
i sve ostavljam tebi,
jer ništa ne mogu da shvatim.


DAN KASNIJE

Hoće li ostati šta
kad se stani bura
i žar iznenadne ljubavi
zgasne u našim srcima?

Šta ima iza toga,
ljubavi? -
večno neka je blagosloveno
to stanje zanesenosti.

I kao praskava varnica
neka potraje,
ne može zaboraviti
srce kome se desilo:

Bilo pa prošlo,
nikad više,
reči su što ih
mrtvi izmisliše.


ZA V. S.

Kada u jednom običnom danu,
zaspiš nad knjigom, u ovom svetu,
i probudiš se u snu astralnom,
da li zagrliš svoju zvezdu?

Malu zvezdicu što ima oči,
tople kao dva jezera,
u koje tvoja duša skoči
beskrajno laka i vesela.

I postanete jedno načas,
čestica bleda pod mikroskopom,
nedokučiva više za nas,
ali, da ne pričamo o tom.

Nego, kad se vratiš
u knjigu toplu na svome krilu,
da li kroz tačku na kraju reda
što je ostala u tvome bilu?...

Ili te lupanje srca probudi
baš tu gde je i vreme stalo
da se misao neka dovrši
kad oko nije izdržalo?


DA NAM DOMOVI OSTANU

Donosili su razne ale i zjale
i udarali murove ili palce.

Trgovali sa svim
što nisu mogli pojesti,
jahali zverinje i magarce
i iz ptica sisali mleko
o kojem smo mi sanjali.

Da su s nama u srodstvu,
dokazivali su postojanjem,
odavali se navikama,
što je u nama učvršćivalo strah
i bojazan da bilo kuda odemo.

Da kupimo kartu za tu nigdinu,
mada je i tih gluposti bilo,
oprobali smo se tako nevični
i kad su nam majke stale zapevati
od svega odustali,
da nam domovi ostanu
i da nas korov ne zagrli.

Posle smo sve prepričavali
i od tog živeli.


VIŠNJA

Za višnju je vezana čitava stvar,
ili tačnije, za njen cvat.

Čar koju danas pokušavam dopisati
samo je delić uspomena vezanih za nju,
a pesma je mogla biti i o crvu,
o metafizičkom trenutku biljke -
i pošto mi nećeš verovati,
svejedno mi je kako ću je ispričati:

Trulež i stari list su pokrivali
zemlju.
Kroz njih je raslo i moje nežno drvo,
najlepših cvetova.
Višnja.
Rasla je u mom oku
sve dok naš prag kućni
nije počeo da truli,
onda sam zatekao majku
kako na klupi oštri testeru:

- Moramo, rekla je,
od ovog drveta napraviti novi prag!

Sve dalje je išlo jednostavno,
ali već nekoliko večeri,
pred našom kućom,
opet čujem zvuke testere.


U ZAVIČAJU

Komšija prolazi putem
mereći svaki korak.
Ima tranzistor u zadžepku,
sluša vesti
i usput dovikuje:
- Sinovac,
Rešio si da praviš kuću...
(Isteže vrat tobože da me čuje.)
Trebalo je to i ranije,
vidiš kakva su vremena!

- Jeste,
ali tamo gde živim
bilo mi je važnije.

- Važnije?...
Pre neku godinu,
pitam ja Obrada,
ne znam da l’ ga znaš,
doš‘o prodaje očevinu:
Što prodaješ očevinu, Obrade?...
Kaže, pravim kuću.
Gde praviš kuću?

U Tuzli, veli...
Sad ne znam ni da l’ je živ
mučenik...
Tako je to sinovac,
i zec dođe da crkne
tamo gde se okoti.

I ode pojačavajući tranzistor.



MI GOVORIMO

Govori se kod nas,
oduvek,
kuća nam bruji od glasova.

Ne zakazujemo zborove
i ne spremamo govore,
to je stara navika,
reči od pre.

A štošta i kažemo...

Kad se noć spusti
vatru zatremo,
pse na prag namamimo
i rogove im damo.

Onda neko viče,
mi uzvraćamo ili tapšemo,
sve dok se ognjište ne ohladi.

Tad pokupimo ugarke
i nestanemo.

Ovo se ponavlja svake večeri.

Milojko Srećković