Detalji predmeta

• Stanje Polovno

OSTRVA I KONTINENTI Autor: Blez Sandrar

Izdavač: Veselin Masleša - Sarajevo,
1977. god.
Tvrd povez, 17,5 cm.
108 str.

SVJETSKI PJESNICI

Predgovor
FREDERIK-ŽAK TAMPL

Izbor i prevod
NIKOLA TRAJKOVIĆ

vrlo dobro ocuvana


Blez Sandrar (franc. Blaise Cendrars) (1887-1961), francuski i švajcarski književnik.

Rođen je kao Frederik-Luj Soze (franc. Frédéric-Louis Sauser) 21. septembra 1887. u Šo de Fonu u kantonu Nojšatel u Švajcarskoj u porodici fabrikanta časovnika.

U petnaestoj godini beži od roditelja. Jedan od njegovih biografa i najboljih poznavalaca njegovog dela, Frederik Žak Tampl, kaže:

„Tako se zbilo prvo čuveno pseudobekstvo iz roditeljske kuće u Nojšatelu, zatim odlazak za Rusiju, pa Kinu, Holandiju, Ameriku. Eto kako se Frederik Luj Soze pripremao za Blez Sandrara“

Uz „Legendu o Novogorodu“, i “Mogani Nameh“, napisanih još 1911. godine, dugo ostaje nepoznat čitalačkoj publici. Pojavljuje se tek 1922. godine i konačno otvara put njegovom stvaralaštvu. Poema „Uskrs u Njujorku“ objavljena 1912. godine, već nagoveštava Sandrarov književni karakter. Sandrar se oslobađa svih nezgoda simbolizma otklanjajući se preko „Transibirske proze“ (1913.) ka savremenom modernizmu u delima „Dubine današnjice“ i „Elastične poeme“.

Frederik Žak Tampl kaže: „Može se sasvim logično zaključiti da bez izlišne svađe oko prioriteta „Uskrsa“ u odnosu na Apolinerove „Zone“, Blez Sandrar ne bi nikada objavio „Mogani Nameh“ u „Slobodnim listovima“ 1922. godine. Nema sumnje da je on to učinio da bi se zapazili u tome tekstu praizvori „Uskrsa“ i da se „de facto“ njemu treba da dodeli mesto koje mu s pravom pripada.

Međutim, sudbina je imala svoju pravdu i odredila da on nikada ne nađe svoje pripadajuće mesto. Zato je gotovo sve njegovo stvaralaštvo protkano izvesnom količinom gorčine. Sandrar kao da nije bio rođen pod srećnom zvezdom, nigde nije mogao da pronađe svoje mesto, pa ni među novim pesnicima tog vremena, koji su takođe, bili u sukobu sa nastalim simbolizmom (Maks Žakob, Andre Salmon i Gijom Apoliner). Nije mu bilo mesta ni u Dadi, ni sa nadrealistima. Bio je, mada najveći novator našeg vremena, definitivno osuđen da ostane usamljena izgnana zvezda u svetu sopstvene književne, ali i moralne imaginacije.

Pisac je umro 21. januara 1961. u Parizu, i sahranjen je u Batignoles groblju (Cimetière des Batignolles) u Parizu. 1994. godine su njegovi posmrtni ostaci preneseni na groblje u gradu Le Tremblai-sur-Mauldre (Le Tremblay-sur-Mauldre} gde se nalazila i Sandrarova roditeljska kuća.