Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Шакота, Мирјана, 1927- = Šakota, Mirjana, 1927-
Наслов Ризница манастира Бање код Прибоја / Мирјана Шакота ; [превод на француски Матилда Станојевић ; цртежи Слободан Стојиловић, ; фотографије црно-беле Радомир Живковић, у колору Душан Тасић]
Остали наслови Tresor du monastere de Banja pres de Priboj
Врста грађе књига
Циљна група одрасли, озбиљна (није лепа књиж.)
Језик српски
Година 1981
Издавање и производња Београд : Републички завод за заштиту споменика културе, 1981 (Београд : Београдски издавачко-графички завод)
Физички опис 173 стр., [6] листова с таблама у боји : илустр. ; 30 cm
Други аутори - особа Станојевић, Матилда = Stanojević, Matilda
Стојиловић, Слободан, 1947- = Stojilović, Slobodan, 1947-
Живковић, Радомир = Živković, Radomir
Тасић, Душан, 1931-1986 = Tasić, Dušan, 1931-1986
Збирка Студије и монографије / Републички завод за заштиту споменика културе, Београд ; 1
ISBN (Пл. са омотом)
Напомене На спор. насл. стр.: Tresor du monastere de Banja pres de Priboj
Тираж 2.000
Напомене и библиографске референце уз текст
Resumé
Регистар.
Предметне одреднице Manastir Banja -- Riznica -- Priboj
УДК 726.7(497.11 Banja)
739:726.7(497.11 Banja)
COBISS.SR-ID 49478663
Reference
Spomenici kulture od izuzetnog značaja Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. oktobar 2008), Pristupljeno 8. 4. 2013.
Istorija srpskog naroda, Prva knjiga, Od najstarijih vremena do Maričke bitke (1371), SKZ Beograd 1981, str. 501
Bacetić, Toma M. (2001). Stara Srbija. Beograd: Istorijski Muzej Srbije; Beograd.
"Carigradski glasnik", Carigrad 1899. godine
Priboj:Iz kulturno istorijske baštine Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. avgust 2016), Pristupljeno 8. 4. 2013.
Pribojska Banja - riznica manastira
Literatura
Bogdanović, Dimitrije (1981). „Preobražaj srpske crkve”. Istorija srpskog naroda. knj. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 315—327.
Janković, Marija (1985). Episkopije i mitropolije Srpske crkve u srednjem veku (Bishoprics and Metropolitanates of Serbian Church in Middle Ages). Beograd: Istorijski institut SANU.
Popović, Svetlana (2002). „The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century (Srpska episkopska sedišta u XIII veku)”. Starinar (51: 2001): 171—184.
Janjić, Dragana (2011). „Beleške o Dabarskoj episkopiji (
Manastir Banja je srpski srednjovekovni manastir koji pripada Eparhiji mileševskoj Srpske pravoslavne crkve, a nalazi 3 kilometra od Priboja, na području stare srpske srednjovekovne župe Dabar. Glavni manastirski hram je posvećen Svetom Nikoli Mirlikijskom (još se pominje i pod nazivom Sv. Nikola Dabarski). Manastirski kompleks čine tri crkve: pored Manastira posvećenom svetom Nikoli, uz uz južni zid dozidana je manja crkva posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, dok se sa severne strane manastiri nalazi obnovljena crkva posvećena Svetom Iliji.

Manastir se danas nalazi pod zaštitom države Srbije, predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.[1]

Istorija
Kao episkopska, a zatim kao mitropolijska stolica, na obodnom području jezgra Raške oblasti, ovaj manastir je imao veoma važnu ulogu u duhovnoj i kulturnoj istoriji srpskog naroda tokom srednjeg veka. Srednjovekovni izvori ga označavaju kao Sveti Nikola Dabarski, jer je glavna crkva posvećena Svetom Nikoli Mirlikijskom, a župa u kojoj se manastir nalazi zvala se Dabar.

Prvo pominjanje ovog manastira bilo je u „Studeničkom tipiku“ iz 1208. godine. To je dokument prvog srpskog arhiepiskopa i svetitelja Save Nemanjića, u kom se definiše rang studeničkog starešine, najvišeg među svim starešinama. U delu dokumenta, koji se odnosi na postupak ustoličenja pominje se manastir Svetog Nikole u Dabru. Izraz „dabar“ označava udolinu i čest je slovenski toponim. Dabar je, dakle, ovde definisan kao oblast, pretežno planinska. Prostire se duž obe obale donjeg toka Lima, do ušća u Drinu, iznad Višegrada.

Za ovaj manastir se ne zna ni ko ga je podigao, ni kada, ni na koji način su ovde dospela stilska obeležja, koja nisu imala nikakvog uticaja na dalje lokalno stvaranje. Ono što je izvesno je da je on postojao pre nemanjićkog doba. Ktitor se, dakle, ne zna, može samo da se naslućuje. Manastir je impozantnih razmera, što nije u skladu sa lokalnom prednemanjićkom arhitekturom, koja se odlikuje hramovima malih dimenzija, pa se nameće zaključak da se radi o bogatom ktitoru. Ako se uzme u obzir i čistota arhitektonskog stila, zaključuje se da se radi o razdoblju koje je označeno kao srednjovizantijski period. Ne vide se nikakvi stilski uticaji, koji bi uputili na to da su manastir gradili Nemanjići, a i o tome bi postojalo predanje ili bilo kakav trag, kao u drugim slučajevima. Zato bi bila prihvatljiva pretpostavka da ktitore manastira Sveti Nikola na Banji treba tražiti među vizantijskom vlastelom. (na osnovu istraživanja Dr Svetlane Pejić).

Celinu manastira čine: velika crkva Svetog Nikole, crkva Uspenja i crkva Svetog Ilije. Tu su i dva konaka: iz 1902. i 1976. godine.

Manastir je imao izuzetan značaj, samim tim što je bio centar episkopije. U srpskoj sredini je uživao izuzetan ugled. On je bio značajno uporište za političku, versku i kulturnu borbu. Zapravo, posle propasti Samuilove države, Vizantija je uključila balkanske oblasti u svoj upravni i crkveni sistem. Godine 1020. Ohridskoj arhiepiskopiji pridodata je i episkopija Ras. Ova oblast je imala veliki značaj u vizantijskoj crkvi. Zato su ovde upućivani grčki sveštenici (prvi sveštenik, Teodor, je bio grčkog porekla). U to vreme je u vizantijskoj crkvi bujala bogumilska jeres, protiv koje se trebalo boriti, pa se i iz tih razloga pretpostavlja da je neki vizantijski vlastelin podigao manastir, kako bi se uspešnije borili protiv jeretika. Tako je ovaj manastir, od tada, pa sve do danas, bio i ostao značajno središte za duhovni i kulturni život stanovništva.

Kada je 1219. Sava Nemanjić ustanovio autokefalnu srpsku crkvu i pritom izvršio teritorijalnu eparhijsku podelu, za episkopska sedišta je brižljivo odabirao manastire, pa sama činjenica da je manastir Sveti Nikola bio centar Dabarske eparhije (kasnije i Dabro-bosanske mitropolije), dovoljno govori o njegovom značaju u to doba.. Među razlozima se pominje to što je ovaj manastir iz prednemanjićkog doba, zatim i to što je ovo pogranični deo, tik uz teritorije s preovlađujućim jeretičkim stanovništvom. Više puta uništavan, paljen i razaran, manastir je uvek obnavljan i uvek bio mesto gde su se ljudi okupljali, pravili dogovore, negovali tradiciju i duhovno oplemenjivali. Npr. manastir je stradao još u 14. veku u napadima bosanskog bana Stjepana Kotromanića; mladi kralj Dušan je negde pre 1329. godine tu uspešno ratovao protiv „bezbožnih i poganih babuna”, kako su nazivali banove podanike.[2]

Patriarh Makarije Sokolović, brat velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića, je bio veoma privržen ovom manastiru i često je tu dolazio. Neki tvrde da se tu, na toplim banjskim izvorima lečio. Manastiru je darivao dve pozlaćene ripide sa posvetom. Kao bitan događaj, koji je manastiru doneo novi sjaj, beleži se predavanje prestola obnovljene Pećke patrijaršije, koje je Makarije ustupio svom sinovcu Antoniju Sokoloviću, upravo ovde, u Banji. To se desilo na Saboru Svetog Nikole 1572. godine. Neposredno pred ovaj događaj, koji je zabeležen na fresci manastira Sv. Nikola iz 1574., došlo je i do značajne obnove manastira.

Crkve i manastiri su kod srpskog naroda, pored kulturno-prosvetne delatnosti, lečili dušu porobljenog naroda, koji bi se jedanput u godini dana, o prazniku skupio kod manastira. Dok manastiri nisu bili obnovljeni, narod nije smeo igrati kolo po selima i drugim mestima. Zato se uvek hitalo da se manastir što pre obnovi, jer narodna pesma, koju je poznavao svaki Srbin, bila je veza sa prošlošću, koja je snažila nadu u bolju budućnost.

U manastiru je postojala ikona Bogorodica sa Hristom u naručju, iz 14. veka. Međutim, ona se danas nalazi u čajničkoj crkvi Bogorodičinog uspenja, poznata po svojim čudotvornim moćima i po nazivu Čajnička krasnica. Pretpostavlja se da je tu dospela tako što su je u ovaj manastir sklonili kaluđeri prilikom bekstva pred Turcima.

Sjaj i slavu manastir je imao i pre i za vreme Nemanjića. Kralj Uroš je bio prvi donator manastira, a to su bili i drugi Nemanjići, pre i posle njega. I to je dizalo ugled manastira. Sveti Sava je često dolazio u Banju i tu lečio obolele noge. Prilikom jednog putovanja svratio je u Banju i okupao se u lekovitoj banjskoj vodi. Idući ka Novoj Varoši, zastao je u jednom mestu da se odmori i tu je osetio da ga noge manje bole, a i da se lakše i brže kreće. Silno se obradovao, a to mesto se od tada zove Radojinja. Tako se prepričava u narodu, mada naziv mesta Radojinja dovode u vezu i sa još jednim predanjem.

Manastir je obnavljao i Stefan Dečanski. za koga se veruje da je to uradio iz zahvalnosti Bogu i Svetom Nikoli što mu se tu, u Banji, vratio vid. Zapravo, nakon sukoba sa svojim bratom od strica, Vladislavom, povodom prava na upravljanje župom Dabar, kao pobednik je izašao Stefan (1324. god.). Pošto je prilikom sukoba došlo do rušenja manastira (to je bilo prvo rušenje), on je odmah krenuo sa njegovom obnovom. Smatra se da je namerno tražio da zapadna kupola bude bez prozora (simbolika za njegovo slepilo), a da istočna bude sa prozorima (simbiloka o tome da je, nakon boravka u Banji i molitve u ovom manastiru, progledao).

Kralj Stefan Uroš I („hrapavi“ ili „krapavi", tako su ga zvali u narodu), još pre svoje vladavine dobio je neku kožnu bolest. Legenda kaže da mu se u snu javio Sveti Nikola i naredio mu da ode da se okupa u banji, koja izvire blizu reke Lim u Raškoj. On je tako i uradio. Na povratku iz Banje ka Novoj Varoši dolazilo je do promena na njegovom telu, a po tim promenama su se kasnije nazvala okolna sela, kroz koja je prolazio. Tako selo, u kom su kožni osipi nabubrili kao orah nazvaše Orašac, a tamo gde su se stvorile kraste danas ostade selo Kratovo. U jednom selu su se te kraste zarutale i njega nazvaše Rutoši. Najzad, kad su kraste nes