Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Наслов Deset Božjih zapovesti : život prahrišćana
Врста грађе књига
Језик српски
Година 1996
Издање [1. izd.]
Издавање и производња Beograd : Univerzalni život, 1996 (Beograd : Biro "Radunić")
Физички опис 79 str. ; 19 cm.
ISBN 86-7939-004-6
Напомене Prevod dela: Die zehn Gebote Gottes.
УДК 241.6

DESET BOZIJIH ZAPOVESTI – ZIVOT PRAHRISCANA U UNIVERZALNOM ZIVOTU
Zašto nam svet, takav kakav jeste, ne može dati mir?, jer se ne sastoji od nesebične, već od sebične ljubavi. Ljudi bi se trebali okrenuti, tako da razvijaju unutrasnju ljubav, nesebičnu ljubav. Tada će ovaj kruti i nemirni svet sasvim postupno biti promenjen. Deset zapovesti pokazuju put, jer to su izvodi iz apsolutnog zakona Neba, božanskog zakona nesebične ljubavi. Obilje onoga što sadrže Deset zapovesti otvara se čoveku koji postupno ispunjava sadržaje ovih zapovesti iz večnog zakona i svojim mišljenjem i delovanjem ih oživljava. Tekst koji sledi ocrtava širinu i dubinu Deset zapovesti. Istovremeno se prikazuje kako prahrišćani u Univerzalnom životu, Hristovi prijatelji, sve više i više pokušavaju konkretno da primene Deset zapovesti u situacijama svakodnevice.


1. PRVA ZAPOVEST


U Bibliji, u Luterovom* (Luther) prevodu, Prva Zapovest glasi:

„Ja sam Gospod Bog tvoj i nemoj imati drugih bogova osim Mene. Ne pravi sebi slike, niti poređenja o onome što je gore na nebu, ni o onome što je dole na zemlji, ni o onome što je u vodi.“

Šta nama prahrišćanima u Univerzalnom Životu želi da kaže Prva Zapovest? Kako se mi prahrišćani pridržavamo Prve Zapovesti? Kako ostvarujemo u svakodnevici?

Iskaz na početku Prve Zapovesti glasi: „Ja sam Gospod Bog tvoj.“ Ovo je za nas prahrišćane od osnovnog značaja, jer Bog je sve što postoji. On je Duh Života i Otac svih nas. U tome je obrazloženo i ono ljudsko odakle i kuda.

U Prvoj Zapovesti se dalje kaže: „Nemoj imati drugih bogova osim Mene.“ Mi prahrišćani pod „drugim bogovima“ podrazumevamo ne samo moć, novac, visoko razvijenu tehniku, strasti, opojne droge i slično, nego i sve ono što ne odgovara Božjem Zakonu, večnoj Reči Božjoj sve su to „drugi bogovi“, dakle lažni bogovi. Tu spadaju i preterane želje, strasti i požude, sve ono čemu ljudi preko svake mere teže.

Hranimo li ove preterane želje, pomame, strasti i požude tako što ih duže pokrećemo u našim osećajima, osećanjima i mislima, ili im udovoljavamo, tada je to isto što i obožavanje idola kojima plaćamo danak. Pod „drugim bogovima“ podrazumevaju se i ljudi koje uzdižemo, obožavamo i slavimo, umesto da ih kao bližnje jednostavno poštujemo.

U Prvoj Zapovesti se dalje kaže: „Ne pravi sebi slike niti poređenja o onome što je gore na nebu, ni o onome što je dole na zemlji, ni o onome što je u vodi.“ Kako to shvataju prahrišćani?

Mi prahrišćani znamo da Duh Božji živi u svakom čoveku. Da bismo se okrenuli Bogu, svom Ocu i Hristu, našem Spasitelju, ne treba nam nikakva slika u spoljašnjem pred kojom klečimo i koju obožavamo, već odlazimo u svoje unutarnje i tamo se molimo Bogu. Nama nisu potrebne statue, nikakvi kovčezi, ni slike raspeća ili slično, jer znamo da je Duh Božji živ u nama. Njemu se obraćamo. On je naš oslonac i naše uporište.

Svaka takozvana sveta slika, koju obožavamo je „drugi bog“, jer svaka figura koju obožavamo u spoljašnjem udaljava nas od Boga u našem unutarnjem.

Hrist nam je po smislu objavio: obožavamo li slike i statue, kao na primer slike svetaca, onda mi sebi sliku Boga, anđela ili Neba stvaramo prema svojim zemaljskim predstavama. Ta slika ulazi u našu dušu. Kada dođe vreme smrti i naša duša pođe u onostrana carstva, tada ćemo možda zbog tih slika patiti, jer su to programi koje smo uneli u svoju dušu.

Mislima ne možemo sebi da predstavimo večna Nebesa. Mi ne možemo sebi stvoriti sliku o najčistijim svetovima, niti o anđelima, o duhovima, a pogotovo ne o Bogu Ocu, Otac-Majka-Bogu, i o Hristu, Savladaru Neba. Slike i statue su samo predstave. Ako kao duša sa takvim predstavama odemo u onostrano, moramo ih se, pre svega, osloboditi da bismo u toku čišćenja naše duše došli do prave slike, do stvarnosti postojanja; dok ne uronimo u nebo koje mi sebi kao čovek ne možemo predstaviti; dok Boga našeg Oca ne budemo gledali licem u lice i Hrista našeg brata i Spasioca, i našu braću i sestre, božanska bića neba. Tako nas je učio Hrist, Duh koji se objavljuje.

Mi prahrišćani u Univerzalnom Životu nemamo ni krst sa telom. Za nas je Hrist uskrsnuo. Svesni smo da delo Spasenja Gospoda nosimo u našim dušama, u našim srcima. Njega simbolizuje slobodan krst. Za nas je Krst Uskrsnuća istovremeno putokaz za večno postojanje. Telo je predstavljeno na različite načine. Ako verujemo da je to telo, ta slika, nekada bio Isus, onda imamo telo kao sliku u našoj duši. Kada posle smrti kao duša odemo u onostrano pojaviće se slika, telo. Biće nam tada teško da tu sliku, koju smo obožavali, otklonimo iz naše duše. I duže će potrajati dok ne postanemo svesni da je Uskrsli svetleće biće večnog postojanja, a ne telo na krstu.

U Prvoj Zapovesti stoji takođe da ne treba da stvaramo slike o onome što je na zemlji, niti o onome što je u vodi. Ovo ćemo razumeti ako znamo da sve što na zemlji vidimo nije prava stvarnost. Naše fizičke oči posmatraju omotač koji u sebi zaklanja život, Duh.

Životinje, biljke, kamenje, ono što je na zemlji i u zemlji, što vidimo u vodi ili što je na morskom dnu, to su aspekti Božji koji zbog zgušnjavanja u materiji, imaju drugi oblik nego u večnom postojanju. Mi treba životinje, naše sabližnje, da otkrijemo u srcu; celu prirodu treba da nosimo u srcu i vidimo je kao veliko stvaralačko Svetlo Božje. Pogrešno bi, međutim, bilo pretpostaviti da zemaljski životni oblik npr. pojavni oblik cveta ili životinje odgovara Božjoj stvaralačkoj snazi na nebu. U cvetu, u životinji je suština života, Bog; spoljašnji oblik je materijalni omotač.

Prirodna bogatstva su oblikovani Božji aspekti. To što mi na zemlji vidimo nije, dakle, prvobitno stvaranje, već samo odsjaj onoga što je Bog u čistom stvaranju stvorio. Zato ne treba da sebi pravimo slike o tome i mislimo da je taj oblik na nebu isti.

U Bibliji „Dobra vest“*, Prva Zapovest glasi nešto drugačije: „Ja sam Gospod Bog tvoj. Za tebe ne postoje drugi Bogovi osim Mene. Ne pravi sebi Božjeg lika. Ne pravi sebi takođe nikakvu sliku bilo čega što je na nebu, na zemlji ili u moru.“

Nije, dakle, slovo istina, već smisao. Zato je za nas prahrišćane značajno da, kroz svakodnevno ispunjavanje Zapovesti i Besede na Gori, shvatimo smisao.



2. DRUGA ZAPOVEST


U Luterovoj Bibliji Druga Zapovest glasi: „Ne zloupotrebljavaj ime Gospoda Boga svoga, jer Gospod neće ostaviti nekažnjenim onog ko Njegovo ime zloupotrebljava.“


Mi prahrišćani pod zloupotrebom imena Božjeg smatramo to što se ljudi, koji poznaju zapovesti Božje i Hristovo učenje kojem su rekli da ne pridržavaju; koji čak druge upozoravaju i Zapovesti poučavaju, a sami sasvim drugačije rade.

Zloupotreba nije samo kada Njegovim imenom psujemo, ili se kunemo, već i onda kada ne razmišljajući uzimamo u ista ime večno Svetog, na primer „O, Bože!“ Ili, kada pozdrave, kao, „Pomoz Bog!“ ili „Bog za pozdrav!“ upotrebljavamo, ne obraćajući pažnju na to što kažemo, ne izgovarajući ih svesno.

U mnogim razgovorima koristimo reč „Bog“, ali šta mislimo pri tome? Često ne razmišljamo ni o čemu, to su samo prazne reči. Ipak, sve je energija. Iz toga proizilazi: odgovorni smo za svaku izgovorenu reč. Tako je poučavao proročki Duh, Hrist; Tako stoji i u Bibliji. Mi treba, dakle, Drugu Zapovest da ispunimo tako što ćemo paziti o čemu razmišljamo dok izgovaramo reč „Bog“.

Često kažemo: „Hvala Bogu da mi se ovo ili ono nije dogodilo!“ Mi možemo da izgovorimo reči: „Hvala Bogu“, ali da li smo Bogu zaista zahvalni. Najčešće to nije ništa drugo do izraz koji mnogi upotrebljavaju, ali retko kad uzimaju tu situaciju za povod da razmisle o sebi, o tome šta misle i kako žive, o svojoj setvi i eventualno očekivanoj žetvi, o Bogu i Njegovim Zapovestima. Ako u takvoj situaciji zastanemo i zapitamo se kako je došlo do toga da sa olakšanjem kažemo: „Hvala Bogu“, onda to sigurno ima nešto da nam kaže. Ako se prepoznamo u onome što nas pokreće u osećajima, onda ćemo naučiti da se Bogu od srca zahvalimo. Istovremeno se trudimo da te greške, te grehove koje smo spoznali i sa Hristom očistili, više ne činimo. To je aktivna zahvalnost Bogu, našem Ocu, i Hristu, našem Spasitelju.

Mi prahrišćani poznajemo pozdrav mira, i navikli smo u međuvremenu da o tome razmišljamo. Izgovorimo li reč „Mir“, pošaljemo li je kao pozdrav svom bližnjem onda bi trebalo i svakodnevno da se trudimo da sa svojim bližnjima živimo u miru. Potcenjujemo li svog bližnjeg, zavidimo li mu na ovom ili onom, ili ga pak mrzimo a zaželimo mu mir, onda se mi podsmevamo Bogu, To je zloupotreba svetog imena.

Božje se ime, mnogo češće nego što se to pretpostavlja, teško zloupotrebljava jer mnogi varaju i sebe i druge u vezi pravog motiva svog delovanja i svoje neaktivnosti. Mi zloupotrebljavamo ime Božje kada na primer pristupimo nekoj verskoj zajednici sa namerom da postignemo nešto za sebe, ako, na primer, položajem u nekoj zajednici želimo da sebi osiguramo visok životni standard, ugled i bezbrižan život. Slično važi i ako delujemo u crkvenom savetu da bismo od ljudi te zajednice bili poštovani, da bismo bili „neko.“ Ukoliko se ispred imena političke partije stavi oznaka „hrišćanska“, da bi se time stvorilo uverenje da se ovde živi po zapovestima Božjim, ili da su ti ljudi Hristovi sledbenici, onda je to zloupotreba Njegovog imena; ukoliko se ime Gospoda koristi kao reklama, iako ljudi ne žive i ne streme ka onome što zahtevaju Zapovesti i Beseda na Gori. Tako se ljudi zaslepljuju i dovode u zabludu.

Ko želi da proveri da li je reč „hrišćanski“ upotrebljena samo kao plašt ili farsa, ili se zaista teži hrišćanskim ciljevima, neka gleda plodove kao znak raspoznavanja koji nam je Isus u Besedi na Gori preporučio: „Prepoznaćete ih po plodovima njihovim.“ Kao merilo pomažu i Deset Zapovesti. Neka proveri da li neka gr