Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - корпоративно тело Naučni skup Ekonomski aspekti politike nesvrstanosti (1983 ; Beograd)
Наслов Ekonomski aspekti politike nesvrstanosti : [u Beogradu 28.februara 1983.godine] / [skup su organizovali Centar za marksizam Univerziteta u Beogradu i Marksistički centar organizacije SK Beograd] ; redaktor Ljubiša S. Adamović
Врста грађе зборник
Језик српски
Година 1983
Издавање и производња Beograd : Centar za marksizam Univerziteta u Beogradu : Marksistički centar organizacije SK u Beogradu : Poslovna politika, 1983
Физички опис 278 str. ; 20 cm
Други аутори - особа Adamović, Ljubiša, 1928- = Адамовић, Љубиша, 1928-
Збирка Naučno političke rasprave
Напомене Pun naziv manifestacije pruzet iz predgovora.
Bibliografija: str.265-276.
Предметне одреднице Политика неангажовања -- Зборник
УДК 327.57.003(082) poltika nesvrstanosti, pokret nesvrstanih
Pokret nesvrstanih je međunarodni pokret čije su članice 120 zemalja te 17 zemalja posmatrača, koje su smatrale sebe zvanično neujedinjenim sa jednim ili protiv jednog od većih blokova[1]. Svrha pokreta, kako je napisano u Havanskoj deklaraciji iz 1979, je da osigura nacionalnu nezavisnost, suverenitet, teritorijlni integritet i bezbednost nesvrstanih zemalja u njihovoj borbi protiv imperijalizma, kolonijalizma, neokolonijalizma, aparthejda, rasizma, uključujući i cionizam i sve oblike strane agresije, okupacije, dominacije, mešanja ili hegemonije, kao i protiv blokovske politike.

Pokret nesvrstanih se fokusirao na nacionalne borbe za nezavisnost, iskorenjivanja siromaštva, ekonomski razvoj i suprotstavljanje kolonijalizmu, imperijalizmu i neokolonijalizmu. Oni su predstavljali 55% stanovništva planete, većinu vlada na svetu i skoro dve trećine članica Ujedinjenih nacija.

Ideja nesvrstanosti je postala jedna od najdragocjenijih tekovina posler ratnog vremena. Predsednik Tito je rekao o tome sledeće:

Pitanje nezavisnosti malih i srednjih zemalja je krupna stvar. I nesvrstanost tu igra značajnu ulogu. Ta velika uloga u prvom redu dolazi do izražaja kroz Ujedinjene nacije. Jer, vidite, sad u njima dominiraju nesvrstani. Tamo su, na primjer, neke odluke, donesene i prihvaćene, koje, recimo, SAD teško progutaju. Ne bi htio više da ponavljam, ali nesvrstane zemlje mnogo su učinile svojom principijelnom politikom, politikom nezavisnosti, nemiješanja, politikom koegzistencije.

Što znači koegzistencija? Ona ne podrazumijeva neku učmalost, da tako kažem, životarenje države sa državom, nego aktivnu suradnju. Neki veliki nisu bas jako oduševljeni sa nesvrstanošću, ali iako bi htjeli nesvrstane zemlje ignorirati, ne mogu ih spriječiti u aktivnosti. One mogu još da igraju još veću ulogu.

Važniji članovi su bili Jugoslavija, Indija, Egipat, Južna Afrika i povremeno Kina. Brazil nikada nije bio stalni član pokreta, ali je država delila mnogo ciljeva Pokreta nesvrstanih i često je slala posmatrače na konferencije Pokreta nesvrstanih. Zbog brojnog članstva u pokretu je dolazilo do razilaženja u stavovima. Na primer, Kuba je bila u savezu sa Sovjetskim Savezom tokom Hladnog rata. Indija je mnogo godina bila u savezu sa Sovjetskim Savezom protiv Kine sa kojom ima otvoren granični spor. Pokret se slomio zbog svojih unutrašnjih nesuglasica kada je Sovjetski Savez napao Avganistan 1979. Dok su neke države podržavale sovjetsku invaziju, ostale članice pokreta nisu uradile to.

Pokret nesvrstanih se po završetku Hladnog rata borio da pronađe novi smisao svoga postojanja. Novi fokus članica je produbljivanje ekonomske saradnje među zemljama u razvoju i očuvanje nezavisnosti u odnosu na najjače centre moći. Zemlje naslednice Jugoslavije su pokazale malo interesovanja za Pokret nesvrstanih od raspada zemlje, a 2004. Slovenija je, zajedno sa Maltom i Kiprom, prestala da bude članica pokreta kada je stupila u Evropsku uniju. Srbija sada ima status posmatrača kao i zemlje proistekle iz raspada Jugoslavije. Kandidatura Bosne i Hercegovine za punopravnim članstvomu u devedesetim je odbijena, a jedina Evropska punopravna članica je Belorusija.

Nastanak Pokreta nesvrstanih

Deklaracija šefova država i vlada izvanblokovskih zemalja iz 1961. godine

Nelson Mandela obnašao je funkciju sekretara pokreta od 1998. do 1999.

Fidel Castro obnašao je funkciju sekretara pokreta od 1979. do 1983. i od 2006. do 2008.

Gamal Abdel Nasser obnašao je funkciju sekretara pokreta od 1964.. do 1970.
Termin ”Nesvrstani” je prvi skovao indijski premijer Džavarhalal Nehru tokom svog govora 1954. u Kolombu, Šri Lanka. U svom govoru, Nehru je opisao pet postulata koji su korišćeni kao vodilje u kinesko-indijskim odnosima, a koje je prve smislio ondašnji kineski premijer Žu Enlai. Nazvani Pet principa miroljubive egzistencije ili Pančšil, ovi principi će kasnije poslužiti kao osnova Pokreta nesvrstanih. Tih pet principa su:

Uzajamno poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta.
Uzajmano nenapadanje
Uzajamno nemešanje u unutrašnje poslove
Jednakost i uzajamna korist
Miroljubiva koegzistencija
Poreklo Pokreta nesvrstanih se može pratiti do konferencije održane u Bandungu, Indonezija, 1955. Svestke nesvrstane nacije su izrazile svoju želju da ne budu uvučene u ideološke sukobe Istoka i Zapada u Hladnom ratu. Bandung je bio značajna prekretnica za razvoj pokreta kao političke organizacije.

Ipak, 6 godina kasnije u septembru 1961, uz veliku zaslugu Josipa Broza Tita, održana je prva zvanična konferencija Pokreta nesvrstanih. Uz Tita i Nehrua, drugi istaknuti svetski lideri koji su učestvovali u stvaranju Pokreta nesvrstanih su bili Gamal Abdel Naser, predsednik Egipta, i Sukarno, predsednik Indonezije. Moskva, koja se protivila pokretu nesvrstanih, je na dan otvaranja beogradskog skupa izvršila nuklearnu eksploziju.[2]

Pokret je izgubio kredibilitet tokom sedamdesetih kada je kritikovan da u njemu postaju dominantne države koje su bile prijateljske prem Sovjetskom Savezu. Dok su vođe kao Tito, Naser, Sukarno ili Nehru mogli predstavljati ideologiju nesvrstanih, vođe poput Fidela Kastra su se zalagale za bližu saradnju sa istočnim blokom.