Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Sušjan, Andrej
Наслов Postkeynesianska ekonomska teorija : vzpostavljanje alternative neoklasični ekonomiki / Andrej Sušjan
Врста грађе књига ; одрасли, озбиљна (није лепа књиж.)
Језик словеначки
Година 1995
Издавање и производња Ljubljana : Fakulteta za družbene vede, 1995
Физички опис 275 str. : graf. prikazi ; 21 cm
Збирка Znanstvena knjižnica ; 13
ISBN 86-80227-44-7
Напомене Summary
Bibliografija: str. 243-260.
Предметне одреднице Ekonomske teorije – Postkenzijanizam
УДК 330.834 kejnzijanizam,

Kejnzijanizam
Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigacijuIdi na pretragu
Kejnzijanska ekonomija (također poznata i kao kenzijanizam ili Keynesova škola) je naziv za makroekonomsku teoriju temeljenu na idejama britanskog ekonomista Johna Maynarda Keynesa. Kejnzijanski ekonomisti tvrde kako odluke koje se donose u privatnom sektoru nacionalne ekonomije ponekad dovode do neefikasnih, odnosno neželjenih makroekonomskih efekata, a koje može suzbiti aktivna ekonomska politika preko javnog sektora, odnosno monetarna politika centralne banke i fiskalna politika vlade koja nastoji stimulirati proizvodnju bez obzira na poslovne cikluse. Keynes je te ideje prvi put oformio u svom djelu The General Theory of Employment, Interest and Money iz 1936. godine. Iako se to djelo smatra jednim od najuticajnijih u historiji ekonomske nauke, njegova tumačenja su predmet debate, tako da se nekoliko međusobno suprotstavljenih škola naziva kejnzijanskim.

Kejnzijanska ekonomija zagovara miješanu privredu - odnosno dominaciju privatnog sektora, ali uz važnu ulogu vlade i javnog sektora. Taj je model dominirao ekonomskim politikama vodećih zapadnih zemalja pred kraj Velike ekonomske krize, u drugom svjetskom ratu te u poratnim decenijama sve do 1970-ih kada je izgubio svoj uticaj uslijed toga što mu se pripisivao novi fenomen stagflacije. krajem 2000-ih i početkom 2010-ih je, međutim, dovela do svojevrsnog preporoda kejnzijanskih ideja koje su stekle popularnost kako među javnošću, tako i među mnogim zapadnim vladama.

Eksterni linkovi
John Maynard Keynes,The General Theory of Employment, Interest and Money,1936
Djela čiji je autor John Maynard Keynes na Projektu Gutenberg
Fonseca, Gonçalo L.. „The Keynesian Revolution”. Pristupljeno 30. 06. 2008.
Why America Must have a Fiscal Stimulus Lawrence Summers, Harvard Kennedy School's Belfer Center
"We are all Keynesians now" historic piece; macroeconomics in mass publications
Donald Markwell, Keynes and Australia, Reserve Bank of Australia, 2000 [1]
Alan Greenspan Speech Alan Greenspan blames Keynesian economics for debilitating the U.S. economy prior to the Presidency of Ronald Reagan.
Family of Economics
Norman, Reuben L. Jr. „Theories on the Great Depression: Harris, Sklar and Carlo: Secular Stagnation, Disaccumulation, Monopolies-Overproduction and the Long Waves”.
[sakrij]vru
Kejnzijanci
Osnivač
John Maynard Keynes
Neo-kejnzijanci
Alvin Hansen • John Hicks • Abba P. Lerner • William Phillips • Trygve Haavelmo • Paul Samuelson • James Tobin • Franco Modigliani • James Duesenberry • Robert Eisner • William Baumol • Don Patinkin • John G. Gurley • Edward S. Shaw • Arthur Melvin Okun • Robert Mundell • Lawrence Klein • William Poole
Post-kejnzijanci
Paul Davidson • Joan Robinson • Richard Kahn • James Meade • Roy Harrod • Evsey Domar • Michał Kalecki • Nicholas Kaldor • Hyman Minsky • Alain Barrère • Lloyd Metzler • Sidney Weintraub • Myron J. Gordon
Novi kejnzijanci
Edmund Phelps • George Akerlof • Stanley Fischer • Olivier Blanchard • Alan Blinder • John B. Taylor • Robert J. Gordon • Joseph Stiglitz • Robert Shiller • Mark Gertler • Maurice Obstfeld • Paul Krugman • Kenneth Rogoff • Ben Bernanke • Lawrence Summers • Julio Rotemberg • Michael Woodford • Nobuhiro Kiyotaki • David Romer • N. Gregory Mankiw • Nouriel Roubini • Andrei Shleifer • Jordi Galí • Marc Melitz

Kejnsijanizam

Džon Mejnard Kejns, živio od 5. juna 1883. do 21. aprila 1946. godine. Britanski ekonomista, sin starijeg poznatog Džona Nevila Kejnsa, profesora sa Kembridža. Dž. M. Kejns prvo je studirao na Itonu, zatim je upisao Kraljevski koledž pri Kembridžu, a kasnije se preusmerio sa matematike na politiku i ekonomiju na Kembridžu
Kejnsijanizam je ekonomski pravac koji je dobio ime po Džonu Majnardu Kejnsu, jednom od najvećih svetskih umova na polju ekonomske naučne misli, smatra se tvorcem državnog intervencionizma i moderne makroekonomije. Napisao je mnogobrojna naučna dela i knjige.[1]
Kejnsov doprinos ekonomskoj teoriji i politici bio je determinisam isključivo ličnim bavljenjem kriznim problemima njegove ondašnjice, a naročito sa gubitkom položaja vodeće sile njegove države u ekonomskom poretku. Bavio se krizama koje su nastale kao rezultat rata, postratnog perioda, kao što su finansijska, politička i socijalna kriza. Sredinom 1920. godine počinje da izgrađuje svoj sopstveni koncept upravljanja nacionalnom ekonomijom, čime raskida sve veze sa tradicionalnim dogmatskim pristupom kojeg obilježava kao „klasični". On se nije mogao pomiriti sa apriornom dominacijom privatno-kapitalističkih interesa u kriznim vremenima, apsolutnom slobodom konkurencije kao okvirom njihovog delovanja i „Lese fer“ politikom.[2] Najbitnije Kejnsovo delo je Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca (енгл. The General Theory of Employment, Interest and Money), 1936. U njemu je tvrdio i pokušao da dokaže da slobodan tržišni sistem ne teži ravnotežnom stanju, uključujući i punu zaposlenost, već baš suprotno, neravnotežama izraženim krizama i privrednim ciklusima. Ovom knjigom Kejnsova delatnost je izvršila revolucionarno dejstvo u ekonomskoj misli, budući da je doveo u pitanje glavnu pretpostavku (do)tadašnje makroekonomske teorije. Iz Kejnsove teorije vrlo brzo je izvedena potreba široke državne intervencije, a fiskalne politike pre svega. Kejnsijanizam je vladao makroekonomskim mišljenjem oko pola veka, da bi njegovu dominaciju ugrozila tzv. nova klasična ekonomija 1980-tih godina. Današnji neokejnsijanizam vrlo malo podseća na svog utemeljivača.[3]

Садржај
1 Kritika maršalijanske teorije zaposlenosti
2 Kritika Sejovog zakona tržišta
3 Kejnsov efekat
4 Instrumenti ekonomske politike po Kejnsu
5 Vidi još
6 Reference
Kritika maršalijanske teorije zaposlenosti
Maršalijanska ekonomska misao polazi od pretpostavke koja je u literaturi poznata pod imenom „potpuna zaposlenost" (u sebe uključuje frikcionu i sezonsku nezaposlenost), a koja je nešto manja od 100%. Maršalijanska ekonomska misao ne isključuje ni postojanje „voljne nezaposlenosti" u okviru svog koncepta „potpune zaposlenosti". Voljna nezaposlenost je takva nezaposlenost kod koje radnici ne žele da rade za određen nivo, veličinu, nadnice. Dakle, predstavnici ove misli isključuju mogućnost postojanja „nevoljne nezaposlenosti", a koja je bila karakteristična za Kejnsovo vreme. Nevoljna nezaposlenost nastaje u trenucima kriza i depresija te postaje akutni problem privrede. Za radnike kažemo da su nevoljno nezaposleni kada žele raditi za plate kakve prevladavaju na tržištu, ali ne mogu naći posao. Zato Kejns za maršalijansko shvatanje nezaposlenosti kaže: „Tradicionalna teorija se može primeniti jedino na stanje pune zaposlenosti“. Nju ne treba primenjivati na problem nevoljne nezaposlenosti.[4]
Kritika Sejovog zakona tržišta
Klasična i postklasična ekonomska misao (tj. Maršalijanska ekonomska misao) zasniva se na principu „Lese fer“, slobodnom tržištu i nemešanju države u privredu. Zašto oni smatraju da nema potrebe za državnim uplitanjem u privredu - zato što na slobodnom tržištu postoje tržišni mehanizmi koji besprekorno obezbeđuju: a) punu zaposlenost svih faktora proizvodnje i b) najrazumniju alokaciju faktora proizvodnje između pojedinih privrednih grana. Kejns, u suštini, smatra da takav mehanizam ne postoji. Žan Batist Sej je bio poznati francuski ekonomista i tvorac tzv. „Sejovog zakona“ ili „zakona tršišta“. Ovaj zakon je često izražavan rečenicom: „Svaka ponuda kreira sopstvenu tražnju“. Drugim rečima, svaki prodavac je i kupac, a svaki kupac je prodavac. Proizvodnja stvara sama svoje tržište, a opšta kriza hiperprodukcije je onemogućava - te su ponuda i tražnja uvek u ekvilibrijumu. Iz Sejovog zakona je proizilazilo da odluka da se suzdržimo od lične potrošnje po nekom nevidiljivom mehanizmu dovodi do reinvestiranja radne snage i ostalih faktora proizvodnje u sferu proizvodnje kapitalnih dobara. Kejns je odbacio ovakvu pretpostavku. Ovakvo stanovište ne može da se uklopi u privredu u kojoj je razvijena robno-novčana razmena. To što pojedinac štedi i time bogati sam sebe, ne mora nužno da dovede i do bogaćenja društvene zajednice u celini. Odbacivanjem Sejovog zakona, Kejns je doveo u pitanje i neke druge tekovine klasične doktrine poput: korist od privatne i javne štedljivosti, stav prema kamatnoj stopi, tradicionalna teorija nezaposlenosti, kvantitativna teorija novca, neograničena korist od ekonomskog liberalizma u spoljnoj trgovini itd.[4][5]
Kejnsov efekat
Kejns se fokusirao na pitanje: „Zašto uz datu ponuda rada, po tržišnim nadnicama, postoji dugotrajan višak ponude rada nad potražnjom rada?“ Davanje svog odgovora na pitanje, odnosno tumačenje, izgrađuje na hipotezi: „Agregatna potražnja za robama i uslugama determiniše tražnju rada, odnosno zaposlenost“. Pa prema tome, ova disharmonija između potražnje rada i ponude rada, jeste posledica nemogućnosti potražnje rada da dostigne ponudu rada, odnosno to je posledica preniske potražnje za robom i uslugama. Dalje, zbog niske potražnje za robama i uslugama prodavci snižavaju cene dobara, a to rezultuje i smanjenjem nadnica. Smanjenje nadnica dovodi do smanjenja ličnog dohotka, a to opet uzrokuje opadanjem agregatne potražnje. Ovo je posle nazvano „Kejnsov efekat".[6]
Instrumenti ekonomske politike po Kejnsu
U vreme kriza i depresije, poslodavci zbog straha od bankrota režu troškove, smanjuju plate, smanjuju investicije, otpuštaju radnike i poduzimaju druge „preventivne mer