Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Antologija srpske radio-drame (2 knjige)
1939-2004
Izdavač: Radio Televizija Srbije

Antologičari su nastojali da označe prelomne trenutke koji su radiodramu vodile kroz različite umetničke pravce, književne postupke, imaginativno korišćenje reči i zvuka kao osnovnih konstitutivnih elemenata dela, a kroz razna literarna, tematska i formalna opredeljenja autora. Izabrane su radiodrame koje su visoke i najviše književnoestetske vrednosti.

Наслов Антологија српске радио-драме : 1939-2003. Део 1 / [приредили] Мирослав Јокић, Звонимир Костић
Врста грађе драма ; одрасли, опште (лепа књижевност)
Језик српски
Година 2004
Издање 1. изд.
Издавање и производња Београд : Радио-телевизија Србије, 2004 (Београд : Калиграф)
Физички опис 291 стр. : ауторова слика ; 29 cm
Други аутори - особа Јокић, Мирослав
Костић, Звонимир
Збирка ǂЕдиција ǂОпредмећени звук
ǂБиблиотека ǂУметност звука. Нове серије ; ǂкњ. ǂ4
ISBN 86-81733-30-3 (брош.)
Напомене Тираж 500
Уместо предговора: стр. 7-8
Белешке о ауторима уз текст.

Intervju
04.05.05
"Osma umetnost" mora da se čuje
Miroslav Jokić
Miroslav Jokić povodom knjige "Antologija srpske radio-drame"

Radio je najdemokratskija institucija, par ekselans medij za masovnu kulturu. Iz straćara, ali i palata, vire antenePremijeru neke radio-drame sluša oko 20.000 ljudi. Koliko je potrebno pozorišnih premijera i repriza da bi se došlo do te brojke?
Radiofonija je "osma umetnost", odavno tvrdi reditelj Miroslav Jokić. Na to uvek dodaje - ako treba brojati umetnosti. Režirao je više od 350 radiofonskih dela, neka od njih napisao, i svakako je čovek koji poznaje dušu radija i radio-drame. Posebno zato što u Dramskom programu Radio Beograda radi skoro 30 godina. U saradnji sa Zvonimirom Kostićem nedavno je objavio "Antologiju srpske radio-drame".

Zašto ste rešili da napravite ovu antologiju?
- Razlog je jednostavan: radim u dramskom programu Radio Beograda, Zvonimir Kostić radi u dramskom programu Radio Beograda. Imamo uvid u to šta taj dramski program jeste. A oko 5.000 književnika je pisalo za dramski program i u njihovim delima vidimo poetske linije koje su prožimale srpsku kulturu. Mnogi danas čuveni pisci počinjali su u dramskom programu Radio Beograda, a taj žanr u srpskoj književnosti uspostavio je Nikola Đurić, radio-dramom "Ja gospodar, ja".

Po kom kriterijumu ste birali radio-drame?
- Sama pomisao da ima 5.000 pisaca jeste strašna, a obaška što sve to treba pregledati i izabrati. I ranije su pravljeni izbori radio-drama, ali nije bilo antologija. Međutim, Kostić i ja smo mislili da je sazrelo vreme da se to konačno uradi i, ne planirajući, čitanjem i slušanjem došli smo do broja 26. Kostić je insistirao na nekim ljudima koji su stubovi srpske književnosti, ali ja nisam želeo da u antologiju uđe neko ko je sjajan pesnik, a nije uradio ništa za radiofoniju.

Mnogi poznati pisci su se posvetili baš radiofoniji?
- Da. Borislav Pekić je primer velikog književnika koji je voleo da piše za radio. Nije bilo decembra da on ne svrati kod nas na lozu, sa dve radio-drame upakovane u roze kovertu. Kad bolje čitate sabrana dela mnogih važnih pisaca, videćete da imaju bar jednu knjigu sabranih radio-drama. Prosto ne znam pisca koji nije pisao za Dramski program Radio Beograda i izbor je, zato, bio stvarno otežan.

Kako ste, na kraju, birali dela koja su ušla u antologiju?
- Tri kriterijuma su bila presudna. Prvi: da nema žanrovske podele, već postoje samo dobro skrojeni komadi. Loše skrojen komad nas ne interesuje. Drugi: zvučnost dela. Ovo je žanr koji mora da se čuje. Treći, i najbitniji: šta je taj tekst doneo radiofoniji?

Prednosti i mane radija?
- Fenomen radio-drame jeste taj što mi ne možemo da pravimo ciljnu grupu. Radio je najdemokratskija institucija, par ekselans medij za masovnu kulturu. Iz svake straćare, ali i iz palata, vire antene. Sad više ni one nisu potrebne. Dovoljno je da kupiš tranzistorčić i slušaš elitne programe. Prenos iz bečke opere, radio-dramu Radomira Konstantinovića...
Jovan Ćirilov me je na jednom sastanku pitao: ko, uopšte, sluša radio-dramu? Onda sam mu odgovorio da smo veče pre toga imali premijeru koju je slušalo svega oko 20.000 ljudi. Koliko je pozorišnih repriza potrebno da dođeš do 20.000 gledalaca?

Završili ste filmsku režiju. Kako ste, na kraju, odabrali radio-dramu?
- Filmsku režiju diplomirao sam kod Aleksandra Petrovića i 20 godina se bavio filmom. I ne mogu da se požalim, dobro su prolazili ti moji filmovi. A onda se nekako desilo da pređem na radio.
S Gojkom Miletićem, koji je formirao Dramski program, posvađao sam se dok je bio upravnik pozorišta i zabranio jednu našu našu šezdesetosmašku predstavu - "Ko se boji Radoja Domanovića?". Posle nekog vremena, on me presretne na ulici i kaže: "Slušaj ti, što te nema kod mene da radiš"? Razgovor je tekao ovako: "Šta ti radiš"? "Dramsku radionicu u Radio Beogradu." "Jel" plaćate"? "Plaćamo." Sutradan sam otišao kod njega i to je bilo to.
I danas tvrdim da ne postoje filmski, pozorišni ili neki drugi reditelji. Reditelj samo menja discipline kojima se bavi. Ja baš ne volim taj moj posao - stalno si u bedi. Kad god uđu studenti, zapanjim se da još ima budala. Ali odmah završim tu svoju uvodnu priču rečenicom: "Da nisam reditelj, ne znam šta bih bio u životu."

Šta sledi? Da li će biti novih antologija?
- Radio-drama ima jednu divnu, a u isto vreme lošu stvar - nikada nije imala blagajnu. Nikada se nije borila za dinar i ona nema tu moć da se bori. Ona je razmaženo psetance. Ne seti se da se okrene i zadnjim šapama dohvati komad mesa. Bioskop i pozorište to znaju, zato su u prednosti. Ali kada ne bih verovao u budućnost, ništa od ovoga ne bih radio.

Andrija Ivanović