Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Odlično očuvano
Ričard Richard Wagner, Opera in konec sveta
Opera
Opere su oblast muzike u kojoj se Vagner ističe; po mnogima je on najveći kompozitor opere[19], dok Verdi i Mocart ne zaostaju mnogo za njim.

Što se tematike tiče, Vagner je nalazio inspiraciju u mitologiji i legendama severne Evrope, uglavnom iz islandskih izvora. Kroz svoje opere i teoretske eseje, Vagner je izvršio veliki uticaj na operu kao medijum. Zagovarao je novu formu opere koju je nazivao „muzička drama“, u kojoj su svi muzički i dramski elementi bili pomešani. Za razliku od drugih kompozitora, Vagner je za sve svoje opere sam pisao libreto[4] koje je on zvao „poeme“, jer je verovao da muzička drama kao potpuna umetnost treba da bude delo jednog čoveka. Ova činjenica je njegovim delima takođe dala daleko snažniji filozofski smisao nego što je to bio slučaj kod ranijih opera. U kompozicionim stilu koji je Vagner razvio orkestar ima istu ulogu kao i pevači. Dramska uloga orkestra obuhvata izvođenje lajtmotiva, muzičkih tema koje objavljuju posebne likove, mesta i bitne elemente zapleta.

Vagner je uveo nove ideje u harmoniju i muzičku formu, uključujući i ekstremni hromatizam. U Tristanu i Izoldi, on je istražio granice tradicionalnog tonalnog sistema koje su mu davale identitet, vodeći ka atonalitetu u 20. veku. Neki istoričari muzike stavljaju početak moderne klasične muzike na prve note Tristana („Tristanov akord“).

Neki od onih koji proučavaju Vagnera i njegova dela smatraju da je Vagner mnoge stvari vezane za ljudsku psihu i njen razvoj shvatio dugo pre nego što su ih Frojd i Darvin ispitali i obznanili u svojim delima[6][7].

Rani period
Vagner je počeo svoju karijeru kompozitora sa 19 godina — njegov prvi pokušaj da napiše operu je bio Venčanje, koju je napustio 1832. Tri završene opere ranog perioda su Vile, Zabrana ljubavi i Rijenci. Stil ovih dela je veoma konvencionalan, i ne sadrži inovacije koje su obeležile kasniji Vagnerov rad i obezbedile mu posebno mesto u istoriji muzike.

Vagnerova rana dela nemaju veliku umetničku vrednost, iako je Rijenci bio veoma popularan tokom čitavog života kompozitora (Vagner se kasnije stideo ove činjenice, jer je smatrao Rijencija sramotnim i lošim delom zbog nerazvijenog stila)[20]. Danas se retko izvode, iako je uvertira Rijencija postala poznat koncertni komad.

Venčanje (nem. Die Hochzeit; 1832)
Vile (nem. Die Feen; 1833)
Zabrana ljubavi (nem. Das Liebesverbot; 1836)
Rijenci (nem. Rienzi; 1837)
Srednji period
Počev od Holanđanina lutalice, Vagner je raskrstio s dotadašnjim stilom u operi i počeo je da sprovodi njenu reformu i modernizaciju. Novotarija koju unosi jeste veliko korišćenje lajtmotiva (muzičkih motiva koji oslikavaju likove ili situacije) i uvodi „beskrajnu meolodiju“, što znači da se u operi ne izdvajaju posebne arije, dok muzika predstavlja celovit i neprekinut tok. Pre Holanđanina je opere pisao po „starom šablonu“, dakle, sa razgraničenim arijama i bez lajtmotiva. Dela iz ovog perioda se danas veoma često izvode.

Holanđanin lutalica (nem. Der fliegende Holländer; 1843)
Tanhojzer (nem. Tannhäuser; 1845)
Loengrin (nem. Lohengrin; 1848)
Kasni period

Bajrojt festšpilhaus 1900. godine
Ove opere predstavljaju Vagnerova remek-dela, kojima je on uslovio nastanak novih muzičkih pravaca u kasnom 19. i ranom 20. veku. Tristan i Izolda, njegova najbolja pojedinačna opera, se graniči sa atonalnošću, odlikom kasnije muzike, dok Prsten Nibelunga predstavlja njegov magnum opus, u kom on u potpunosti sledi svoje principe muzičke drame.

Tristan i Izolda (nem. Tristan und Isolde; 1859)
Majstori pevači iz Nirnberga (nem. Die Meistersinger von Nürnberg; 1867)
Prsten Nibelunga (nem. Der Ring des Nibelungen), koji se sastoji iz sledećih opera:
Rajnsko zlato (nem. Das Rheingold; 1854)
Valkira (nem. Die Walküre; 1856)
Zigfrid (nem. Siegfried; 1871)
Sumrak bogova (nem. Götterdämmerung; 1874)
Parsifal (nem. Parsifal; 1882)
Instrumentalna i ostala muzika
Van polja opere, Vagner je napisao relativno malo muzike. Imao je nameru da se vrati pisanju simfonija posle Parsifala, ali smrt ga je u tome sprečila. Među delima koja ne spadaju u opere ističu se sledeća:

Simfonija u ce-duru;
Simfonija u e-duru (nezavršena);
Koncertne uvertire, od kojih su najznačajnije:
Polonija uvertira u ce-duru (1836), u slavu Poljske;
Rule, Britannia, uvertira u de-duru (1837), inspirisana istoimenom britanskom patriotskom pesmom;
Faust-uvertira u de-molu (1840, preuređena 1855. godine);
Apostolski obed ljubavi (nem. Das Liebesmahl der Apostel) za hor i orkestar (1843);
Tri klavirske sonate:
Klavirska sonata u be-duru (1831);
Klavirska sonata u a-duru (1832);
Klavirska sonata u as-duru (1853);
Fantazija u fis-molu(1831);
Vezendonk pesme (nem. Wesendonck-Lieder) za ženski glas i klavir;
Zigfrid idila za mali orkestar (1870).
Američki stogodišnji marš (1876) (koji je od njega naručila vlada SAD krajem 1875, povodom stogodišnjice američke nezavisnosti za pet hiljada dolara).
Carski marš (nem. Kaisermarsch) u be-duru (1871)
Uvertire i orkestarski delovi iz opera Vagnerovog srednjeg i poznog perioda obično se sviraju kao koncertna dela. Za većinu njih, Vagner je napisao kratke pasuse u vidu zaključaka istrgnutog dela kako se ne bi završavali naglo, kao, na primer, za Parsifalovu uvertiru i Zigfridov posmrtni marš. Zanimljiva je činjenica da koncertna verzija Tristanove uvertire nije popularna i retko se izvodi, mada se povremeno izvodi zajedno sa Izoldinom završnom arijom.

Teoretski radovi i eseji
Vagner je bio izuzetno plodan pisac — napisao je veliki broj knjiga, pesama i članaka, kao i obimnu prepisku tokom celog svog života. Njegova dela obrađuju veliki broj tema, uključujući politiku, filozofiju i detaljne analize (često veoma kontradiktorne) sopstvenih opera.

Eseji uključuju Opera i drama (nem. Oper und Drama) iz 1851, esej o teoriji opere i Jevrejstvo u muzici (nem. Das Judenthum in der Musik) iz 1850, polemičan spis uperen protiv jevrejskih kompozitora uopšte, posebno protiv Majerbera. Takođe je napisao i autobiografiju, Moj život (nem. Mein Leben).

Vagnerova autobiografija je započeta 1871. Vagner je delo diktirao svojoj ženi, Kozimi. Pošto je završeno, delo je štampano u samo 25 primeraka, koji su podeljeni prijateljima. Delo je objavljeno za javnost tek nakon Vagnerove smrti, 1911, i predstavlja značajan kulturnoistorijski spomenik 19. veka.

U bitnije eseje spadaju Umetnost i revolucija (nem. Die Kunst und die Revolution) i Umetničko delo budućnosti (nem. Das Kunstwerk der Zukunft) iz 1850.

Priče, dramski projekti i nedovršena operska dela
Vagner je iza sebe ostavio fragmente mnogih pokušaja pisanja drama ili opera; neke novele su objavljene i čitaju se. Što se nedovršenih opera tiče, najpoznatiji su Pobednici (nem. Die Sieger), od kojih je opstala samo prozna skica, a koji su zamišljeni kao opera o Budi. Vagner je osnovne misli ove opere integrisao u Parsifala.

Leubald (nem. Leubald), poema, 1828.
Visoka mlada, ili Bjanka i Đuzepe (nem. Die hohe Braut, oder Bianca und Giuseppe), opera, 1836, 1842.
Muškarci lukaviji od žena, ili Srećna porodica medveda (nem. Männerlist grösser als Frauenlist, oder Die glückliche Bärenfamilie), komična opera, 1837.
Hodočašće ka Betovenu (nem. Eine Pilgerfahrt zu Beethoven), novela, 1840.
Kraj u Parizu (nem. Ein Ende in Paris), novela, 1841.
Radosno veče (nem. Ein glücklicher Abend), novela, 1841.
Saracenka (nem. Die Sarazenin), opera, 1841 — 1843.
Falunski rudnici (nem. Die Bergwerke zu Falun), opera, 1841 — 1842.
Fridrih Prvi (nem. Friedrich I), drama, 1846 — 1848.
Isus Nazarećanin (nem. Jesus von Nazareth), drama, 1849.
Ahil (nem. Achilleus), drama, 1849 — 1850.
Kovač Viland (nem. Wieland der Schmied), opera, 1850.
Pobednici (nem. Die Sieger), drama, 1856.
Luterovo venčanje (nem. Luthers Hochzeit), drama, 1868.
Kapitulacija: komedija na antički način (nem. Eine Kapitulation: Lustspiel in antiker Manier), poema, 1870.
Reforma opere
Vagner je problem reforme teoretski izložio u eseju Opera i drama. Smatrao je da „zabluda opere leži u tome što je u njoj sredstvo izraza (muzika) postalo cilj, a cilj izraza (drama) postao sredstvo“. Zato svojim delima sprovodi veliku reformu nemačke opere:

menja strukturu opere;
dramu postavlja kao cilj, a muziku kao sredstvo;
izbegava periode sa potpunim kadencama, ne ističe arije i stvara „beskrajnu melodiju“;
uveliko koristi i usavršava lajtmotiv (iako nije prvi koji se njime koristi);
umesto uvertire uvodi predigru — muz.foršpil, kojom povezuje lajtmotive;
simfonizuje orkestar i uvodi nove instrumente: Vagnerovu tubu, basklarinet i engleski rog;
horove koristi samo gde radnja to izričito zahteva.
Reference
Richard Wagner, My Life, F. Bruckmann, 1911, Munich
„The Jewishness of Richard Wagner, extract from a seminar given at University College, London, on March 13th 2002”. Smerus.pwp.blueyonder.co.uk. 13. 3. 2002.. Arhivirano iz originala 2007-02-05. Pristupljeno 24. 9. 2011.
Enciklopedija Enkarta 2006, Majkrosoft korporacija (CD)
Olivera Đurić, Vodič kroz istoriju muzike, O. Đurić, Beograd, 2005
„''Meyerbeer the Jew'' by David Conway, first published in Program Notes for "Meyerbeer, Master of Musical Spectacle" at Hampstead Town Hall, November 18, 2001”. Meyerbeer.com. 18. 11. 2001.. Arhivirano iz originala 2016-07-30. Pristupljeno 24. 9. 2011.
„Archive copy”. Arhivirano iz originala 2007-09-01. Pristupljeno 2013-03-15.
John Deathridge, Wagner's Alter Ego, The Decca Record Company Ltd. London, 1994
„Matthilde Wesendonck: Ihr Leben”. Seidel-dreffke.de. Pristupljeno 24. 9. 2011.
„Tannhäuser: Wagner's "problem" opera by Richard Lehnert, July, 1990”. Stereophile.com. 15. 7. 1990.. Pristupljeno 24. 9. 2011.
„The History of 'Tannhäuser'”. Musicwithease.com. Pristupljeno 24. 9. 2011.
„Biographical notes”. Monsalvat.no. Pristupljeno 24. 9. 2011.
„Richard Wagner and His Affections”. Germanculture.com.ua. 28. 11. 2007.. Pristupljeno 24. 9. 2011.
„King Ludwig II. and Richard Wagner”. Koenig-ludwig.org. Arhivirano iz originala 2006-02-15. P