Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Simone Veil a Life by Simone Petrement, Panthenon
Simona vej biografija biography, Simon Vejl
Autorka knjiga Ukorenjivanje i Bog u potrazi za čovekom, Sloboda tlačenje i drugi eseji, težina i blagorodnost

Simone Pétrement
Pantheon Books, 1976 - 576 страница
During her lifetime, Weil was only known to relatively narrow circles; even in France her essays were mostly read only by those interested in radical politics. Yet during the first decade after her death, Weil rapidly became famous, attracting attention throughout the West. For the 3rd quarter of the twentieth century, she was widely regarded as the most influential person in the world on new work concerning religious and spiritual matters. Her philosophical, social and political thought also became popular, although not to the same degree as her religious work.

Simon Vejl (1909 - 1943) francuska filozofkinja, društvena aktivistkinja, provela je svoj život boreći se za prava socijalno i politički marginalizovanih ljudi.
Prezentacija/predavanje Svetlane Ivanov



Prezentacija života i osnovnih ideja Simon Vejl, u formi predavanja, je deo istraživačkog prosesa upoznavanja i popularizacije rada Simon Vejl, čije je delo malo poznato široj publici.

Simon Vejl (1909 - 1943) francuska filozofkinja, društvena aktivistkinja, provela je svoj život boreći se za prava socijalno i politički marginalizovanih ljudi. Saglasnost misli i akcije kao deo njene etike relevantni su za svako vreme, kontekst i mesto. Borila se u španskom građanskom ratu, radila u fabrikama, predavala filozofiju, bila članica sindikata i francuskog Pokreta otpora. U svojim spisima, ona analizira vlast i njene nehumane posledice, ističući važnost pažnje i empatije za ljudsku patnju. Njene ideje značajno su uticale, između ostalih, i na Suzan Zontag, T.S. Eliota i Alber Kamija koji je imao veliku ulogu u promociji i izdavanju njenih dela nakon njene smrti.

"Delo Simon Vejl je sveto delo, u jednom drugačijem razumevanju religioznosti kao duhovnosti. Čitavo njeno delo kao tekst je neodvojivo od njenog života, koji je takođe tekst, sveti tekst, i koji uspostavlja duhovnost kao sveto odnošenje prema Drugosti".

Maja Solar

Predavanje: Svetlana Ivanov
Saradnik: Sava Kovačević
Tehnička podrška: Kristina Pejović



Literatura:

- Težina i blagorodnost (Gravity and Grace/La Pesanteur et la Grâce), Adresa, 2007

- Ukorenjivanje (The need for Roots/L'Enracinement), BIGZ, 1995

- Iščekivanje boga (Waiting for God (Attente de Dieu), Kršćanska sadašnjost Zagreb 1979

- The Nootebooks of Simone Weil

Članci: The Practice of Attention: Simone Weil’s Performance of Impersonality - Sharon Cameron, An Intellectual Biography, Simon Weil and the specter of self perpetuating force - E. Jane Doering, Art and Artist under God – Bradford Cook
U sredu 2. januara 1935. u fabrici u Francuskoj je pozlilo jednoj 25-ogodišnjoj radnici. Slaba i neuhranjena, uz jaku migrenu i upalu uha nije imala snage za zatvori peć koja je proizvodila „nepodnošljivu vrelinu“. Plamen iz peći joj je „oblizivao šake i ruke“. Kolega radnik je pritrčao da joj pomogne. Nastavila je posao u bolovima i sa strašnom glavoboljom, pojačanom „užasnim udarcima malja nedaleko od mene“. Za razliku od ostalih radnika plaćenih po učinku Simon Vej nije morala da radi u fabrici. Kao univerzitetska nastavnica bila je dobro plaćena, a ovaj posao je prihvatila da bi iskusila stvarnost fabričkog rada.

Smatrala je da većina marksističkih tekstova o proletarijatu ne obuhvata svakodnevni život ljudi na prvoj liniji rada: „Veći je revolucionar zidar ili kovač od revolucionara na rečima“. Ko želi da pomogne proleterima da zadobiju klasnu svest i postanu revolucionarna klasa po sebi, mora da iskusi njihov život i iz prve ruke shvati njihove potrebe. Ovakvi argumenti, uz nepopustljivi antifašizam i etos po ugledu na Isusovu žrtvu, čine Simon Vej teško probavljivom za svakog levičara. Njeno nasleđe je veliki izazov za marksističku i socijalističku filozofiju.

„Uzela sam godinu dana odsustva da bih došla u dodir sa stvarnim životom“, pisala je jednoj od svojih učenica u prestižnoj ženskoj školi Le Puy gde je predavala pre nego što se zaposlila u fabrici. Do 1935. je već bila formirana intelektualka. Završila je slavnu École normale supérieure kao najbolja iz filozofije (bolja od Simon de Bovoar). Bila je impresivna i kao pojava. Odbijala je da nosi ženstvenu odeću i pušila jednu cigaretu za drugom.

Od ranog detinjstva se bavila politikom. Sa svega 6 godina, 1915, odbila je da jede šećer u znak solidarnosti sa francuskim trupama na Zapadnom frontu. U desetoj godini se izjasnila kao boljševik. Kao tinejdžerka se uključila u radnički pokret. Kasnije je pomagala u organizovanju marševa i štrajkova u znak podrške nezaposlenim radnicima i umalo ostala bez nastavničkog posla.

Neustrašivo se suočavala sa stvarnošću, često zamagljenom ideološkom perspektivom koju su favorizovali vodeći revolucionari tog doba. U jednom od svojih najranijih dugih eseja, „Situacija u Nemačkoj“ iz 1932, kritikovala je tekst Trockog „Šta dalje?“ u kome ovaj ruski revolucionar tvrdi da su „unutrašnje snage nemačkog proletarijata neiscrpne“ i predviđa da će „one same očistiti put pred sobom“. Na svom putovanju po Nemačkoj Vej nije videla radničku klasu, a kamoli revolucionarnu. Videla je iscrpljene ljude prema kojima se postupa kao prema „zarđalom oruđu“. Po njenoj proceni, sama nekoherentnost nacizma ojačala je njegove šanse za pobedu, jer je to bio „odraz suštinske nepovezanosti nemačke nacije u tom istorijskom trenutku“.

Zamerala je Trockom preveliku sklonost ka idealizmu koji je u osnovi samog marksizma. Izložila je ovu analizu u eseju „Razmišljanja o uzrocima slobode i društvenog ugnjetavanja“, koji je napisala neposredno pre rada u fabrici. Tekst započinje dvosmislenim komplimentom Marksovoj analizi kapitalizma, gde kaže da je njegov „prvorazredni prikaz mehanizma kapitalističke eksploatacije toliko dobar da je teško zamisliti kako bi mogao prestati da funkcioniše“.

Kako Vej objašnjava, taj problem je rezultat Marksove teze da će proizvodne snage kapitalizma nastaviti da rastu pre nego što propadnu. Po njenom mišljenju, Marksova vera u progres prikriva nenaučni i mitološki element koji se može naći u „čitavoj socijalističkoj literaturi. Tome svedoči sam Marksov rečnik koji sadrži kvazi-mistične izraze kao što je ‘istorijska misija proletarijata’“. Po njoj, to podriva Marksov kredibilitet kada se bavi materijalnim uslovima života radnika koje je postavio u središte svoje filozofije.

Prema pesnikinji i spisateljici Fioni Sampson, jedan od najdoslednijih i najdirljivijih aspekata dela Simon Vej je spajanje teorije sa akcijom. Ne može se pisati o uslovima rada fabričkih radnika, a kamoli o njihovim nadama, snovima i težnjama, a da se ne zna kakav je osećaj biti fabrički radnik. „Materijalistički metod, instrument koji nam je ostavio Marks, nije zaista oproban. Nijedan marksista ga nikada nije koristio, počevši od samog Marksa. To je njegova najbolja ideja, a potpuno je zanemarena. Zato ne iznenađuje to što su društveni pokreti inspirisani njegovim učenjem propali.“

I tako je krajem 1934. Vej dala otkaz kao nastavnica i počela da radi po učinku u Alstomu, kompaniji koja je proizvodila električne mašine. Rezultat je bio Fabrički dnevnik, jedan od najdirljivijih izveštaja o patnji u istoriji filozofije. Tekst počinje u pomalo pretencioznom registru, sa portretima radnika izvedenim u stilu turističkih izleta u svet siromašnih. Onda joj stvarnost fabričkog života postaje jasnija. Već posle nedelju dana ona opisuje svoj „iscrpljujući i opasan“ posao i priznaje da je jednog dana „gorko plakala“ i da pati od „užasnih glavobolja“. Ona izveštava o sopstvenoj nespretnosti i stalnom neuspehu u ispunjavanju proizvodnih ciljeva, zbog čega je dobila upozorenje od nadzornika: „Ako zajebeš, gotova si“. „U fabrici“, kaže ona, „svaki trenutak boli“.

Za Vej kao kartezijansku dualistkinju duhovna patnja je još važnija od telesne. U iskustvu industrijskog rada ona otkriva ogromnu lišenost: „Od iscrpljenosti zaboravljam zašto sam u fabrici i teško odolevam najjačem iskušenju fabričkog života: prestati misliti“. Ona otkriva da loši materijalni uslovi života industrijskih radnika ne vode do revolucije već do očaja. „Pobuna je nemoguća osim trenutnih bljeskova, ali protiv čega? Sami ste sa svojim radom, možete se pobuniti samo protiv njega“. U takvoj situaciji misliti znači patiti: „Mi smo kao konji koje povređuje povlačenje uzde pa zato idemo pognute glave. Svako buđenje misli boli.“