Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Müller, Jan-Werner, 1970- = Милер, Јан-Вернер, 1970-
Наслов Šta je populizam? / Jan-Verner Miler ; s engleskog prevela Slobodanka Glišić
Јединствени наслов What is populism?. srpski jezik
Остали наслови Šta je populizam
Врста грађе стручна моног.
Циљна група одрасли, озбиљна (није лепа књиж.)
Језик српски
Година 2017
Издавање и производња Beograd : Fabrika knjiga : Peščanik, 2017 (Beograd : Standard 2)
Физички опис 102 str. ; 22 cm
Други аутори - особа Glišić, Slobodanka
Збирка ǂEdicija ǂReč / [Fabrika knjiga, Beograd] ; ǂknj. ǂ101
ISBN 978-86-7718-166-6 (broš.)
Напомене Prevod dela: What is populism? / Jan-Werner Müller
Tiraž 400
Na koricama beleška o autoru
Napomene i bibliografske reference uz tekst.
Предметне одреднице Популизам
Демократија
Политичке науке
УДК 321.7

ŠTA JE POPULIZAM?
Prevod: Slobodanka Glišić
O autoru:
Jan-Verner Miler bavi se političkom teorijom i istorijom moderne političke misli. Predaje na Univerzitetu Prinston u Americi. Objavio je knjige “Contesting Democracy” (2011; “Osporavanje demokratije” [Fabrika knjiga, 2013]), “Constitutional Patriotism” (2007; “Ustavni patriotizam” [Fabrika knjiga, 2010]), “A Dangerous Mind: Carl Schmitt in Post-War European Thought” (2003) i “Another Country: German Intellectuals, Unification and National Identity” (2000).

O knjizi:
Uprkos tolikom govoru o populizmu veliko je pitanje da li znamo o čemu govorimo. Mi naprosto ne raspolažemo ničim što bi ličilo na teoriju populizma, a po svoj prilici nedostaju nam i koherentni kriterijumi na osnovu kojih bismo odredili kad politički akteri postaju populisti u nekom smislenom značenju te reči. Na kraju krajeva, svaki političar – naročito u izbornim demokratijama – želi da se dopadne “narodu”, da ispriča priču koju će najveći broj građana razumeti i pogodi šta “običan svet” misli i, naročito, oseća. Da li je populista prosto uspešan političar koga ne volimo? Može li optužba za populizam biti i sama populistička? I, konačno, da li je populizam zapravo “autentični glas demokratije”. Ova knjiga nastoji da nam pomogne da prepoznamo populizam i suočimo se s njim.

Популизам (од лат. populus — народ) јесте политичка оријентација или становиште које се односи на интересовања и схватања целокупне популације (попут нада и страхова), нарочито када представља контраст нове колективне свести уперен против важећих статус кво интереса било којег доминантног политичког сектора.[1]

Политичке партије и политичари често користе термине популиста и популизам као погрдне термине уперене против својих политичких противника. Таквим становиштем се гледа на популизам као оријентацију која је у емпатичним односима са јавношћу (нарочито кроз реторику или нереалне предлоге), у циљу повећања демагошке свести у политичком сектору.[2] Заснива се на манихејском ставу у којем нема средине, постоји само ми (народ) и они (елита) која жели да оствари своје интересе на уштрб народа.

Академске дефиниције
Академске дефиниције популизма су умногоме варирале током векова, а термин је често био коришћен на много лабавих и недоследних начина — да би се означиле жалбе на народ, демагогија и CATCH ALL политика, као ознака за нове врсте странака чије класификације су нејасне. Фактор за који се традиционално сматра да умањује вредност ’популизма’ као категорије био је, како Маргарет Канован наводи у својој студији Популизам из 1981, тај да — за разлику од конзервативаца или социјалиста — популисти ретко себе називају ’популистима’ и обично одбацују тај термин онда када им је упућен.[3] Ипак, последњих година, академици су створили дефиниције популизма које омогућавају популистичку идентификацију и поређење. Данијел Албертази и Данкан Макдонел дефинисали су популизам као идеологију која гарантује честит и хомоген скуп људи против скупа елита и опасних „других” који су заједно описани као они који лишавају (или покушавају да лише) суверен народ њихових права, вредности, просперитета, идентитета и гласа.[4] Уместо да сагледа популизам у смислу посебних социјалних база, економских програма, проблема бирачких тела (о чему често дискутује десно крило популизма),[5] овај тип дефиниције је у складу са приступима научника као што су Ернесто Лаклау,[6] Пјер-Андре Тагијеф,[7] Ив Мени и Ив Сирел, од којих су сви тежили да се фокусирају на популизам сам по себи радије него да га третирају као поткласу других идеологија.

Иако у САД и Европи тренутно постоји тежња да популизам буде повезан са десничарским партијама, централно начело популизма прокламује да демократија треба да одражава чисту и непомућену вољу народа, што значи да он лако може да се сврста и међу десничарске и левичарске идеологије. Међутим, док су лидери популистичких покрета у последњих неколико деценија тврдили да се налазе на левој или десној линији политичког спектра, постојало је и много популиста који одбацују такве класификације и тврде да не припадају ни левом ни десном крилу.[8][9][10]

Иако се термин популиста у медијима и политичким дебатама најчешће користи као негативан, постоје изузеци, нарочито у Сједињеним Америчким Државама. У овом случају, изгледа врло вероватно да је то због сећања и традиције ранијих демократских покрета (на пример: пољопривредних покрета, покрета Њу дил, као и покрета за грађанска права) који се често називају популистички подједнако од стране њихових присталица, али и оних који то нису.[11]

Неки научници тврде да популистичка организација за оснаживање представља повратак старијих „аристотеловаца”, односно политике хоризонталних интеракција међу једнакима, која је другачија у погледу решавања проблема јавног значаја.[12] Популизам обухвата леве и десне политичке облике, чак и оне централне, као и облике који окупљају групе и појединце различитих страначких ставова. Употреба популистичке реторике у Сједињеним Државама недавно је обухватила и одреднице као што су „моћни судски адвокатски лоби”, „либерална елита” или „холивудска елита”.[13] Примери популистичке реторике са друге стране политичког спектра су антикорпоративни погледи покрета „Окупирајте Вол стрит” на тему „Две Америке” 2004. године у председничкој кампањи кандидата Демократске странке Џона Едварда.

Популисти су од стране неких политичара виђени као у великој мери демократске и позитивне снаге у друштву, док крило учених у областима политичких наука тврди да су популистички масовни покрети и рационални, као и тода уводе нестабилност у политичке процесе. Канованова тврди да су оба супротстављена става неисправна. Она је дефинисала две основне гране популизма у светским оквирима: аграрни и политички, и издвојила седам његових различитих поткатегорија.

Аграрни
Робни фармерски покрети са радикалним економским плановима, као што је „Америчка народна партија” са краја 19. века.
Натурални сељачки покрети, као што су полицијске снаге „Источноевропског зеленог устанка”, које су пратиле Први светски рат.
Интелектуалци романтичног погледа на сељаке и пољопривреднике који се баве тешким радом, изградња радикалних аграрних покрета попут оног руског народники/народничество.
Политички
Популистичка демократија, укључујући и позиве за више политичко учешће путем реформи, као што је коришћење популарног референдума.
Популизам политичара у знаку не-идеолошких жалби за „народ”, у циљу да се изгради јединствена коалиција.
Реакционарски популизам, попут беле побуне коју је организовао Џорџ Волас.
Популистичка диктатура коју је установио Жетулио Варгас у Бразилу.[14]
Фашизам и популизам
Научници су тврдили да су се популистички елементи понекад појављивали и у оквиру ауторитарних или фашистичких покрета.[15][16][17][18][19][20] Завереничко жртвовање запослених од стране разних популистичких покрета може створити „колевке фашизма”.[21] Национални социјалистички популизам је био у некој врсти интеракције и омогућио је фашизам у међуратној Немачкој.[22] У овом случају, узнемирени популисти средње класе су у периоду пре нацистичког вајмарског периода мобилисали свој бес на власт и направили крупан бизнис. Нацисти су ’паразитирали’ на облицима и темама популиста, преселивши своје припаднике далеко на десну страну путем идеолошких жалби које укључују демагогију, испаштања и завереништво.[23] Према Фричеу:
Види још
Argumentum ad populum
Аутократија
Десничарски популизам
Левичарски популизам
Лумпенпролетаријат
Култ личности
Неопопулизам
Охлократија
Плурализам
Црначки популизам
Држава благостања
Елитизам
Опортунизам
Патернализам
Популари
Постчињеничка политика