Detalji predmeta

• Stanje Kolekcionarski primerak

BOJ NA KOSOVU 1-3 - Rade Mihaljčić - u kutiji BOJ NA KOSOVU 1 2 3

BOJ NA KOSOVU I II III - Rade Mihaljčić - KOMPLET u kutiji

Rade Mihaljčić – Boj na Kosovu I-III

LEPO OCUVANO,SADRZAJ CIST ,KUTIJA CELA , LEPA

Tvrd povez sa zaštitnim omotom i kutijom
veći format
Lazar Hrebeljanovic - Istorija , kult , predanje ,
Junaci Kosovske legende
Kraj Srpskog carstva .
Boj na Kosovu 1-3 - Rade Mihaljcic - BIGZ Beograd - 1989 godina - izdanje povodom proslave 6 vekova od boja na Kosovu .
Lazar Hrebeljanovic -286 strana ,
Junaci Kosovske legende - 301 strana ,
Kraj srpskog carstva - 287 strana

Косовска битка, позната и као битка на Косову, бој на Косову, Косовски бој или Видовданска битка, догодила се 15. јуна (по тада важећем јулијанском календару) 1389. године,[13] на хришћански празник Видовдан,[в] недалеко од Приштине, између српских и османских снага. Српске снаге је предводио кнез Лазар Хребељановић и међу њима су биле и снаге његових сродника и савезника, док се на челу османске војске налазио султан Мурат I са синовима Јакубом и Бајазитом.

У првој фази битке, српске снаге су потиснуле противника, а један од српских витезова (Милош Обилић) успео је да убије султана Мурата и натера османску војску да се повуче. Његов син Бајазит је успео после тога да консолидује своје редове и крене у противнапад у коме је заробљен кнез Лазар. Он је по његовом наређењу погубљен, после чега се османска војска повукла са бојишта и напустила Србију.[14]

Први извори о самој бици говоре о српској победи, а тек касније се јављају наводи о нерешеном исходу и српском поразу (средином 15. века). Због тога се сматра да је сама битка завршена највероватније српском победом или евентуално нерешено, али она по својим далекосежним последицама представља османску победу.[14] Сматра се да су два кључна момента битке погибија османског султана Мурата и погибија српског владара кнеза Лазара.

Лазареви наследници су под притиском угарских напада (јесен 1389) и њихових контаката са Вуком Бранковићем, склопили у првој половини 1390. мир са Бајазитом и признали његову врховну власт. Уз помоћ његових трупа, они су успели да потисну Угаре и поврате изгубљене пределе у западној Србији.[15]

Косовска битка је имала велики одјек у тадашњој Европи и успела је да привремено заустави османско ширење у Европи.[14] Она је током наредних векова постала средишњи мотив српске народне епске поезије и средишњи мотив српског националног идентитета.

Позадина

Територије српских великаша у периоду од 1375. до 1395. године
После победе у бици на Марици, Османлије нису одмах почели са правим освајањима на Балкану него су, учврстивши своје положаје, стали да шире свој утицај и да стварају упоришта за даље напредовање. Османлије нису хтеле да упорном борбом изазову против себе један хришћански савез пре него што постану сасвим сигурни него су се, за почетак, задовољавали тим да балкански владари признају њихову врховну власт и да их натерају на плаћање данка, како би повећали своја финансијска средства. Зато они нису заузели Вукашинову област, него су пристали да у њој.као краљ влада Вукашинов син и наследник Марко. Марко је владао јужном српском Македонијом са седиштем у утврђеном граду Прилепу, који је имао и природни положај врло погодан за одбрану и од старина изграђиван као најтврђе место Пелагоније. У северном делу Вукашинове краљевине власт је имао млађи Марков брат, Андријаш.[16]

Вукашинови наследници имали су борбе и са западним и са северним српским суседима, који су се пожурили да им, после очеве погибије, окрње поседе. Призрен су преотели Балшићи, а Скопље Вук Бранковић. Отимање око Костура постало је чак и предмет епске песме. Као Марко, османску власт су признали и браћа Дејановићи, Константин и Јован, сестрићи цара Стефана Душана, који су господарили на левој обали Вардара, од Куманова до Струмице. Трећи српски династ на југу, Тома Прељубовић, држао се у Епиру дуже времена само као османски штићеник.[16]

Од осамдесетих година 14. века Османлије су постале активније и агресивније. Они упадају чак и у области изнад Шар-планине, а њихове се чете залећу и у западне области све до близу Српског приморја, и то не само у Албанију него и у Захумље. Ти упади вршени су првобитно са малим одељењима и нису могли имати освајачки карактер. Извођени су ради пљачке и с намером да изазивају неспокојство и страх. Временом та залетања имају извиднички карактер и служе као уводне акције за веће покрете. Стари српски летописи, који настају у ово време, бележе све чешће датуме тих упада и сукоба, осећајући им из дана у дан све већи значај. Први од сукоба на границама северне Србије био је 1380, када је Цреп Вукославић сузбио Османлије на Дубравници. У то време, због опасности од Османлија, подигнут је недалеко од ушћа Топлице у Јужну Мораву град Копријан, да брани нишавску долину од њиховог насртања.[16]