Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Opis
General Đap izabrana dela

oslobodilački ratovi naroda Vijetnama

prevod sa francuskog

Vojnoizdavački zavod, bg, 1973g

tvrd povez

361 strana

Во Нгујен Ђап
Во Нгујен Ђап
Vo Nguyen Giap 2008.jpg
Во Нгујен Ђап 2008. године
Датум рођења 25. август 1911.
Место рођења Кванг Бињ
 Француска Индокина
Датум смрти 4. октобар 2013. (102 год.)
Место смрти Ханој
  Вијетнам
Школа Vietnam National University
Војска Вијетнам Вијетнамска народна армија
Године службе 1944-1991
Чин Генерал
Битке/ратови Први индокинески рат
Вијетнамски рат
Одликовања орден победе
Во Нгујен Ђап (виј. Võ Nguyên Giáp; Кванг Бињ, 25. август 1911 — Ханој, 4. октобар 2013) је био вијетнамски официр Вијетнамске народне армије и политичар. Био је главни командант у два рата: Првом рату у Индокини (1946–1954) и Рату у Вијетнаму (1960–1975). Учествовао је у следећим историјски значајним биткама: Ланг Сон (1950); Хоа Бињ (1951–1952); Дијен Бијен Фу (1954); Тет офанзива (1968); Ускршња офанзива (1972); и коначно Хо Ши Мин поход (1975). Такође је био новинар и министар унутрашњих послова у Вијетмин влади председника Хо Ши Мина, војни командант Вијетмина, командант Вијетнамске народне армије и министар одбране. Такође је служио и као члан политбироа партије Лао Донг.

Референце
Литература
Currey, Cecil B., Senior General Vo Nguyen Giap Remembers Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2015), in Journal of Third World Studies, Fall 2003.
Currey, Cecil B. (2000). Victory at Any Cost: The Genius of Viet Nam's Gen. Vo Nguyen Giap. Washington, D.C.: Brassey's Inc. ISBN 978-1-57488-194-3.
Dupuy, Trevor N. (1995). The Harper Encyclopedia of Military Biography. Curt Johnson, and David L. Bongard. New York: Castle Books. ISBN 978-0-7858-0437-6.
Giap, Vo Nguyen (1970). Military Art of People's War: Selected Writings. New York: Monthly Review Press. ISBN 9780853451938.
Karnow, Stanley (1997). Vietnam: A History. New York: Penguin Books. ISBN 978-0-14-026547-7.
Pribbenow, Merle (Translator) (2002). Victory in Vietnam: A History of the People's Army of Vietnam, 1954-1975. Lawrence, Kansas: University Press of Kansas. ISBN 978-0-7006-1175-1.
Secrets of War: Vietnam Special Operations. Documedia Group. 1998.
Спољашње везе
P vip.svg Портал Биографија
Во Нгујен Ђап на Викимедијиној остави.
Интервју за ЦНН Архивирано на сајту Wayback Machine (25. септембар 2000)
Биографија генерала Ђапа
Фронт за национално ослобођење
Генерал Во Нгујен Ђап - Херој Азије
Интервју Во Нгујен Ђапа - ПБС
Библиографија: Списи Во Нгујен Ђапа и књиге о њему
Во Нгујен Ђап на Британици

Stogodišnji general koji je sve pobedio
"Amerikanci će definitivno izgubiti rat u trenutku kad njihovi efektivi dostignu vrhunac, a ogromna ratna mašina koju su sastavili se više ne bude mogla pomerati. Potući ćemo ih u trenutku kad budu imali mnogo ljudi, mnoštvo oružja, veću nadu u pobedu. Jer će čitavo to bogatstvo, ta snaga, postati kamen obešen o njihov vrat"
Piše:
Aleksandar Ćirić
Bio je petak, 25. avgust 1911: u selu An Ksa provincije Kvang Bin u tadašnjoj Francuskoj Indokini, mali zemljoposednik Vo Kvang Ngijem i njegova žena Ngujen Ti Kien dobili su sina Vo Ngujen Đapa. Zvaćemo ga Đap jer mu je to ime – "kratko i odsečno kao šamar". Otac Vijetnama Ho Ši Min će ga kasnije, zbog njegovih orkanskih srdžbi i njegovih grobnih ćutanja nazvati Vulkan pokriven snegom, a zbog njegove hrabrosti Kui, Đavo

Đap je danas, u četvrtak 25. avgusta 2011, napunio 100 godina.

Nepoznato je koliko je neprijatelja protiv kojih se borio mrtvo, ali živih je veoma malo preteklo, a oni poslednji stradaju od starosti koju je on odavno prevazišao. Bivši američki državni sekretar za odbranu Robert Maknamara je 1995. godine imao priliku da ga pita šta se tačno dogodilo 4. avgusta 1964. u drugom tonkinškom incidentu, koji je Sjedinjenim Američkim Državama poslužio kao povod za ulazak u Vijetnam. "Apsolutno ništa", odgovorio je Đap, potvrđujući time stav velikog broja američkih i drugih istraživača i istoričara da je navodni severnovijetnamski napad na američki razarač bio – izmišljen. Tu fikciju Vijetnam će u narednih deset godina platiti milionima žrtava, a Amerikance prisiliti da se posle devet godina i gotovo 60.000 poginulih vojnika, vrate kući, po onom receptu: "Proglasi pobedu – i beži."

PRVI UTISAK: Bio je glavnokomandujući u Prvom indokineskom ratu, protiv Francuza (1946–1954) i Vijetnamskom ratu protiv SAD i njenih saveznika (1960–1975). Učestvovao je u istorijski važnim bitkama Lang Son (1950), Hoa Bin (1951–1952), Dijen Bijen Fu (1954), u Novogodišnjoj (Tet) ofanzivi (1968), Uskršnjoj ofanzivi (1972) i završnoj Ho Ši Min operaciji zauzimanja Sajgona (1975). Bio je i novinar, ministar unutrašnjih poslova u vladi Vijetmina koju je vodio Ho Ši Min, vojni komandant Vijetmina, komandant Vijetnamske narodne armije i ministar odbrane.

Februara 1969. godine, usred rata i Hanoja, italijanska novinarka Orijana Falači (1929–2006) dobila je priliku da s legendarnim pobednikom Francuza kod Dijen Bijen Fua i osobom koja je plašila Amerikance kao strašilo decu obavi intervju. Đap je imao 58. godina. Šta je znala o njemu? "Uvek u novim i ispeglanim uniformama, živeo u maloj francuskoj kolonijalnoj palati, francuski nameštaj, mlada žena, automobil sa zavesicama na prozorima." Prvi utisak? "Prišao mi je s ispruženom rukom i nekom frivolnom živahnošću. I njegov osmeh je imao dah frivolnosti."

Kako izgleda? "Pre svega me je začudila njegova majušnost. Znala sam da nije visok ni 154 cm, ali izgledao je još niži. Kratke noge, kratke ruke i vrlo kratak vrat koji je tonuo u kaputić. Lice nabujalo i prekriveno plavkastim venama koje su ga činile ljubičastim. To nije bilo simpatično lice, nimalo… Velika usta puna sitnih zuba, širok i spljošten nos sa dve ogromne nozdrve, čelo koje se na polovini lobanje gubilo u busenu crne kose. Ali, oči! Oči su bile možda najpametnije oči koje sam ikada videla. Oštroumne, lukave, mile i okrutne: sve odjednom. Sijale su kao dve kaplje svetla, bole su kao dva oštra noža i ulivale čudesnu sigurnost. Veliki autoritet."

Na kraju? "Đap voli da govori i govorio je 45 minuta, bez prekida, pedantnim tonom profesora koji uči ne baš pametne učenike."

MAJSTOR SABOTAŽE: Sa 14 godina (1925) radio je kao kurir u Hajfong električnoj kompaniji i priključio se jednoj od mnogih romantično-revolucionarnih omladinskih grupa. Dve godine kasnije (1927) upisuje tzv. Nacionalnu akademiju, Kvok Hok licej u Hueu pod francuskom upravom. Iz njega je – kako sam kaže – bio izbačen dve godine kasnije (1929) zbog organizovanja studentskog štrajka. Poriče da je, "kao svi dobri građanski sinovi, učio u carskom internatu u Hueu", kao i da se školovao u prestižnom hanojskom liceju Alber Sara, u kom je lokalna elita obučavana da služi kolonijalnom režimu. Bio je u istom razredu sa Fam Van Dongom, budućim premijerom – koji takođe poriče da je bio u tom liceju, i sa Bao Dajem (1913–1997), poslednjim carem Anama, francuskog protektorata u centralnom Vijetnamu. Sa 22 godine (1933) Đap upisuje Univerzitet u Hanoju na kom diplomira iz političkih nauka, ekonomije i prava – ili, po drugim izvorima – filozofije i prava. Tridesetih godina radio je kao nastavnik i novinar, pisao članke za "Tien Dang" i istovremeno učestvovao u različitim revolucionarnim pokretima; Komunističkoj partiji Vijetnama priključio se 1931, učestvovao je u nekoliko demonstracija protiv francuske uprave u Indokini i osnivanju Demokratskog fronta 1933. Istovremeno je iščitavao vojnu istoriju i filozofiju, posebno Napoleona i Sun Cua kog vijetnamci zovu Ton Vu.

Uhapšen 1930, odležao je 13 meseci u zatvoru. U godinama francuskog Narodnog fronta pred Drugi svetski rat osnovao je jedan podzemni socijalistički list i "Rad" na francuskom. Oženio se 1939. godine socijalistkinjom Ngujen Ti Kvang Tai, s kojom je dobio kći Hong An. Kada su francuske vlasti iste godine zabranile komunističke organizacije, Đap je sa Fam Van Dongom pobegao u Kinu, gde su se pridružili Ho Ši Minu, vođi Vijetnamske lige za nezavisnost (Vijetmin). Dok je bio u egzilu, francuske vlasti uhapsile su mu, mučile i kasnije pogubile ženu, sestru, oca i svastiku. Kći, tada beba, umrla je u istom zatvoru zbog zapuštenosti i nepažnje čuvara. Orijana Falači kaže kako su "mnogi tvrdili da je zbog toga Đap naučio da mrzi, da je postao bezosećajan, nesposoban za sažaljenje, spreman na svaku okrutnost. Jesu li to znali Francuzi koji su između 1945. i 1954. upali u njegove zasede pune otrovnih pčela, u njegove rupe pune zmija, ili su ih raznele mine skrivene ispod napuštenih leševa na putu? Ovaj majstor sabotaže govorio je da će gerila uvek savladati moderno oružje. I prirodno je što je kod Dijen Bijen Fua pobedio topovima… Vijetnamci su tu izgubili 45.000 ljudi i, naravno, on o njima govori ravnodušno: ´Šta je to za jednu bitku? U ratu smrt ništa ne znači."

U Vijetnam se vratio 1944. Posle japanske kapitulacije u avgustu 1945. Vijetmin i druge grupe preuzele su deo gradova i formirale provizornu vladu u kojoj je Đap bio ministar unutrašnjih poslova. Septembra 1945, Ho Ši Min objavljuje formiranje Demokratske republike Vijetnam. Međutim, po dobrom starom običaju, drugi su se već dogovorili o budućnosti Vijetnama: američki predsednik Hari Truman, britanski premijer Vinston Čerčil i drug Josif Visarionovič Staljin složili su se u Potsdamu da severna polovina Vijetnama bude pod kontrolom Čang Kaj Šekovih Kineza, a južna pod vlašću Britanaca koji su već u januaru 1946. povukli svoje trupe u korist Francuza i Kineza, koji su za uzvrat napustili sever Vijetnama u zamenu za francusko obećanje da se odriču "teritorijalnih prava" u Kini.

PRLJAVI RAT: Sporadični sukobi se ubrzo, 19. decembra 1946, pretvaraju u opšti rat Vijetmina, Demokratske Republike Vijetnam (DRV) i Francuza. Isprva niskog profila, 1949. godine sukob prerasta u konvencionalni rat dve armije. Francuzi ratuju jedinicama iz svojih kolonija i Legije stranaca, jer je regrutovanje Francuza iz Francuske bilo zabranjeno kako rat ne bi postao još nepopularniji. Fran