Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Matić, Boško
Наслов Прота : крст и петокрака проте Милана Смиљанића / Бошко Матић
Врста грађе књига
Језик српски
Година 1985
Издавање и производња Београд : Turistička štampa, 1985 (Београд : Култура)
Физички опис 311 стр. : илустр. ; 21 cm
Збирка ǂБиблиотека ǂПосебна издања / Turistička štampa
Напомене Белешка о аутору: стр. [313].
Предметне одреднице Смиљанић, Милан, 1891-1979 -- Биографије
Српска православна црква -- Свештеници -- Биографије
УДК 929:27-725
Milan Smiljanić (sveštenik)

Članak
Razgovor

Latinica
Čitaj
Izvor
Istorija

Alatke
Ova stranica je zaključana od daljih izmena anonimnih korisnika i novajlija zbog sumnjivog doprinosa istih, koji treba da se raspravi na stranici za razgovor
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Milan Smiljanić.
Milan Smiljanić

Prota Milan Smiljanić
Lični podaci
Datum rođenja 1891.
Mesto rođenja Ravni, kod Užica, Kraljevina Srbija
Datum smrti 24. avgust 1979. (87/88 god.)
Mesto smrti Beograd, SR Srbija, SFR Jugoslavija
Profesija sveštenik
Delovanje
Učešće u ratovima Balkanski ratovi
Narodnooslobodilačka borba
Čin potpukovnik u rezervi
Odlikovanja
Zlatna Medalja „Miloš Obilić” Orden Svetog Save petog reda Orden Jugoslovenske krune četvrtog reda
Orden Republike sa zlatnim vencem Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem
Orden Republike sa srebrnim vencem
Milan Smiljanić (Ravni, kod Užica, 1891 — Beograd, 24. avgust 1979) bio je protojerej Srpske pravoslavne crkve, učesnik Balkanskih ratova i Narodnooslobodilačke borbe i društveno-politički radnik Narodne Republike Srbije.

Nakon završene bogoslovije u Beogradu, učestvovao je kao narednik Četvrtog pešadijskog puka Drinske divizije u Balkanskim ratovima tokom 1912. i 1913. godine. Potom je od 1914. do 1944. službovao kao sveštenik, a jedno vreme i učitelj, u Ljubišu i Ravnima. U međuratnom periodu bio je član Narodne radikalne stranke, odnosno njenog krila predvođenog Acom Stanojevićem. Učestvovao je u zadružnom pokretu, a tokom 1935—1937. bio je aktivan u borbi protiv Konkordata.

U toku Drugog svetskog rata 1941—1945. aktivno je sarađivao sa Narodnooslobodilačkim partizanskim pokretom, a kao partizanski borci poginuli su njegov sin Manojlo i braća Milutin i Momčilo. Nakon oslobođenja Srbije, u jesen 1944. izabran je za predsednika Narodnooslobodilačkog odbora u Čajetini, kao i za većnika ASNO Srbije i AVNO Jugoslavije. Nakon oslobođenja biran je narodnog poslanika Narodne skupštine NR Srbije i Narodne skupštine FNRJ. Bio je poverenik za poljoprivredu u Narodnoj vladi Srbije 1945—1946, potpredsednik Prezidijuma Narodne skupštine NR Srbije 1947—1953, potpredsednik Narodnog fronta Srbije i predsednik Komisije za verska pitanja pri Predsedništvu Vlade NR Srbije.

Bio je dugogodišnji predsednik Saveza udruženja pravoslavnih sveštenika Jugoslavije 1953—1967, a potom do smrti njegov počasni predsednik. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u porti crkve Svetih apostola Petra i Pavla u Sirogojnu.

Biografija
Poreklo
Smiljanići sa Zlatibora potiču od udovice Cmiljane,[kako?] koja se sa tri sina Đurom, Ivanom i Nedom, nakon pogibije supruga u sukobu sa Turcima, doselila na Zlatibor iz oblasti Has iz Metohije. Porodica se brzo razvijala pa su se njeni potomci vremenom naselili u Kragujevcu, okolini Požege i Valjevu, ali ih je najviše ostalo u selima Ljubišu i Ravnima. Potomci Cmiljaninog sina Đure koji su ostali na Zlatiboru, su se sve do 1860. prezivali Cmiljanić, nakon čega im je prezime izmenjeno u Smiljanić. Jedno od najprisutnijih zanimanja u porodici bio je sveštenički poziv još od protopopa Đurđa, Cmiljaninog unuka.[1]

Potomci popa Đurđa, među kojima je uvek bilo nekoliko sveštenika živeli su Ljubišu, kada je oko 1858. jedna delegacija iz sela Ravni zatražila da jedan od sveštenika pređe u njihovo selo, jer oni nisu imali sveštenika, a oni će mu zauzvrat pokloniti imanje. Sin sveštenika Tome Smiljanića — Mihailo Smiljanić (Milanov deda) takođe je bio sveštenik i narodni poslanik, počasni član Velikog duhovnog suda i autoritivan starešina svoga kraja. Imao je jednog sina Dragomira, koji je bio sveštenik i učitelj i učesnik Balkanskih ratova 1912—1913. godine. U braku sa suprugom Katom imao je petnaestoro dece — jedanaest ćerki i četvoricu sinova, od kojih je najstariji bio Milan Smiljanić rođen 1891. godine. Ostali Dragomirovi sinovi bili su — Miloje Smiljanić (1892—1953), jedan od 1300 kaplara, solunski borac, francuski đak i pomoćnik ministra inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije; Milutin Smiljanić (1902—1941) gimnazijski profesor koji je službovao u Beogradu, Čačku, Užicu i Zemunu, bio je član Komunističke partije, a uhapšen je od Nemaca 22. juna 1941. nakon čega je streljan 17. decembra iste godine kao zatočenik logora Banjica; Momčilo Smiljanić (1916—1942) poručnik Jugoslovenske vojske stupio je 1941. u Zlatiborsku četu Užičkog partizanskog odreda i bio teško ranjen u borbama sa Nemcima kod Kosjerića, nakon čega su ga zarobili četnici i ubili 22. marta 1942. kod Gornjeg Milanovca.[2]

Učšće u ratovima
Milan Smiljanić kao najstariji sin sveštenika Dragomira Smiljanića nastavio je porodičnu tradiciju, pa je nakon osnovne škole upisao i završio Bogosloviju u Beogradu. Kao nadareni bogoslov dobio je preporuke za dalje školovanje u Rusiji, ali je ono odgođeno zbog izbijanja Prvog balkanskog rata 1912. godine. Naime Milanov deda stari sveštenik Mihailo Smiljanić oštro se usprotivio njegovom putovanju u vreme opšte mobilizacije septembra 1912. godine. Uprkos činjenici da je već bio mobilisan njegov otac Dragomir, kao i brojni rođaci iz Ljibiša i Ravni, on se priključio Četvrtom pešadijskom puku „Stefan Nemanja”, pod komandom Dragomira Dimitrijevića, koji je pripadao Drinskoj diviziji, pod komandom Pavla Jurišića, a u sastavu Prve armije, pod komandom Petra Bojovića. Kao svršeni bogoslov dobio je čin narednika, a u istom puku služio je i njegov otac, koji je bio pukovski sveštenik.[3]

Posle mobilizacije, pripadnici Četvrtog puka su pešice krenuli u Kragujevac, odakle su vozom prebačeni u Vranje, gde je skoncentrisana čitava Drinska divizija, koja je potom upućena prema Kumanovu. Već od 10. oktobra učestvovali su borbama protiv turske vojske na liniji Četirce—Nikuljane. Četvrti pešadijski puk nastupao je prema Zebrnjaku, gde su vođene teške borbe i odbijani napadi turske vojske, koja je dolazila u neposrednu blizinu srpskih položaja i odbijana uz velike gubitke. u ovim borbama ranjen je i komandant Četvrtog puka potpukovnik Dimitrijević. Nakon pobede u Kumanovskoj bitci, Drinska divizija je zauzela Skoplje, a potom produžila za Veles i posle pet dana zauzela Prilep, gde su potom vođene teške borbe na Bakarnom guvnu. Početkom novembra 1912. učestvovao je u borbama za Bitolj, nakon čega je okončana prva faza rata.[4]

Nakon što su nezavisne države Srbija, Bugraska, Grčka i Crna Gora uspele da proteraju Turke sa Balkana, došlo je do sukoba između Srbije, Bugarske i Grčke oko podele Makedonije, što je bio povod za izbijanje Drugog balkanskog rata juna 1913. godine. Pod uticajem Austrougarske, Bugarska je napala Grčku i Srbiju, ali je pretrpela poraz. Najpre od grčke vojske u bitci kod Kukuša, a potom i od srpske vojske u bitci na Bregalnici, jula 1913. godine. U borbama na Bregalnici, učestvovo je i Smiljanićev Četvrti pešadijski puk, u kome se on nalazio u činu poručnika, a za iskazanu hrabrost u ovim borbama odlikovan je zlatnom Medaljom za hrabrost.[5]

Kada je završen rat Smiljanić se vratio u rodno selo, gde se zapopio i oženio. Pored svešteničkog posla, jedno vreme je usled nedostatka učitelja, obavljao učiteljski posao u selima Ravni i Sirogojno.[6] U braku sa suprugom Zorkom dobio je petoro dece. Ćerke Rosu i Bosu i sinove — Mihaila (1916—1988), Manojla (1918—1941) i Dragoša (1924). Kao sveštenik trudio se da pomogne narodu koji je osiromašio u ratovima, ali i aktivno radio na njegovom prosvećivanju i opismenjavanju. Kada je nakon Sarajevskog atentata, juna 1914. proglašena mobilizacija u Srbiji, učestvovao je kao sveštenik i ratnik u njenom sprovođenju. Porodičnim dogovorom, određeni su muškarci iz porodice Smiljanić, koji su pošli u rat, uključujući i njegovog mlađeg brata Miloja Smiljanića, studenta prava i jednog od 1.300 kaplara iz skopskog Đačkog bataljona. Istim dogovorom odlučeno je da prota Smiljanić ostane u selu sa narodom, što mu kao starom ratniku nije baš najlakše palo.