Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Autor: Zorica Simić
Žanr: Autobiografije i biografije
Pismo: Ćirilica
Broj strana: 175
Povez: Mek
Format: 13x20 cm
Godina izdanja: 2017.


Već odavno sam, pre više od pola veka, shvatio da moj život ne pripada samo meni, već koliko meni, toliko i mojim roditeljima i budućoj deci.
Roditeljima, jer, ako smrt bude dolazila redno, kako je govorila Maksimova i moja nana, nema pouzdanijeg čuvara sećanja na one koji su vam život podarili od njihove dece. U to sam se veoma bolno uverio već u sedamnaestoj godini, kada mi je Tatinim odlaskom izmaklo tlo ispod nogu.
*
A kada smo Zorka i ja na Vidovdan 1974. dobili Mariju, a na Božić 1979. i Marka, već uveliko sam bio čvrsto rešio da svoju decu, koliko god to zavisi od mene, poštedim traume koja je obeležila četiri i po decenije mog života. Da čuvam zdravlje, da učinim sve što mogu da oni odrastaju uz svoje roditelje i da im Zorka i ja, bar na taj način, pomognemo da im život bude smisleniji, a korak pouzdaniji.
Da moj život stvarno pripada meni, onda bi meni i ovo bilo dosta.
To mi je samo olakšalo odluku: boriti se za još koji dan života. Uostalom, ceo moj, i ne samo moj, život bio je borba.Pero Simić

Mnogo je pisao, a malo govorio. Niko nije znao tako kao on da sa malo reči kaže mnogo. I ćutanjem je znao mnogo da kaže, znao je ćutanjem na mnoga pitanja jasno da odgovori.
Ceo svoj život plaćao je visoku cenu svojih političkih uverenja. I nikad zbog toga nije zažalio.
Ima pisaca koji nadžive svoje delo i pisaca koje nadživi njihovo delo, a i pisaca koji večito žive sa svojim delom. Oni fizički nestanu ali njihov duh ne nestaje. Pero Simić spada u ovu treću grupu pisaca. Ali zato pripada u prvu kategoriju ljudi, ljudi sa izrazitom inteligencijom, izrazitim duhom i visokim moralom. A pored svega ovoga bio je izuzetno organizovan i radan. Objavio je desetine knjiga bez kojih se danas i ubuduće neće moći tumačiti mnogi istorijski događaji i mnoge istorijske ličnosti. Živeo je na ovom svetu sedamdeset godina, a stvorio je kao da je živeo sto sedamdeset.
Imao sam priliku da vidim da je bio jači i od opake bolesti kad ga je napala, a sad vidim da je jači i od smrti. Parafraziraću Epikura: Tamo gde je Pero nema smrti, tamo gde je smrti nema Pere. Zahvaljujući njegovom velikom delu – da se razumemo.Milinko Bujišić

Наслов Мој живот не припада само мени : сећања на Перу Симића / приредила Зорица Симић
Врста грађе књига
Језик српски
Година 2017
Издавање и производња Београд : Laguna, 2017 (Београд : Чугура принт)
Физички опис 175 стр. : илустр. ; 24 cm
Други аутори - особа Симић, Зорица
ISBN 978-86-521-2791-7 (брош.)
Напомене Ауторове слике
Тираж 300.
Предметне одреднице Симић, Перо, 1946-2016 -- Зборници
УДК 070:929(082)
Pero Simić

Članak
Razgovor

Latinica
Čitaj
Uredi
Uredi izvor
Istorija
Pero Simić
Datum rođenja 2. jul 1946.
Mesto rođenja Skočić
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija
Datum smrti 12. oktobar 2016. (70 god.)
Mesto smrti Beograd
Srbija
Pero Simić (Skočić, 2. juli 1946 — Beograd, 11. oktobar 2016) bio je srpski novinar i publicista.

Biografija
Rođen 2. jula 1946. u selu Skočić, kod Zvornika. Novinarstvom profesionalno počeo da se bavi 1968. godine u fabričkom listu „Viskoza” u Loznici, u zapadnoj Srbiji.

Od septembra 1971. do Titovog obračuna sa srpskim liberalima, 1973, bio je predsednik Saveza omladine Srbije. Od 1973. do 1996. bio je novinar „Večernjih novosti” u Beogradu, najtiražnijeg dnevnog lista u bivšoj Jugoslaviji. Od 1996. do 1998. pomoćnik glavnog i odgovornog, a početkom novembra 1998. Upravni odbor Kompanije „Novosti” dd izabrao ga je za glavnog i odgovornog urednika „Večernjih novosti” i generalnog direktora Kompanije „Novosti”. Na ovoj dužnosti ostao je do početka marta 2000. godine.

Više od tri decenije u beogradskim, moskovskim i drugim svetskim arhivima istražuje nepoznate stranice biografije Josipa Broza Tita i najkontroverznije događaje iz istorije bivše Jugoslavije. Preliminarne rezultate svojih arhivskih istraživanja objavljivao je u „Večernjim novostima” i „Borbi”, u bečkom „Forumu” i „Večernjoj Moskvi”.

Objavio je 19. publicističkih i istoriografskih knjiga.

Posle izlaska iz štampe njegove knjige „Tito, tajna veka”, odnosno „Tito fenomen stoleća” i „Tito fenomen 20. veka”, koja štampana na svim jezicima naroda bivše Jugoslavije u tiražu od 64.500 primeraka, hrvatski i slovenački novinari i istoričari proglasili su ga „najboljim poznavateljem Tita u svijetu” i „najvećim svetskim titologom”. (Predgovor hrvatskog izdanja knjige „Tito fenomen stoljeća” i okrugli sto u Ljubljani „I posle Tita Tito”, 4. maj 2010). Ova knjiga objavljena je i u Bugarskoj, Poljskoj, Austriji i Nemačkoj.

Politika
Od 1971. do 1973. bio predsednik Saveza omladine SR Srbije. Tih godina u javnim nastupima je govorio da „nezadovoljstvo omladine ne treba gušiti“, da se „budućnost ne nasleđuje, već gradi“, da „za nas nema tabu tema“, da je „naš zadatak da kritički mislimo“, da se „batinom ništa ne može postići“, da „Jugoslavija ima nerealnu sliku o sebi“, da je „nacionalizam realna snaga u društvu“. I da u Jugoslaviji „slobode ne može biti bez demokratije“, da „zatvaranje vodi u primitivizam“, da „zemlja ne može napredovati ako je vlast u rukama jednog čoveka“.

Oktobra 1972, na višednevnom Titovom razgovoru sa rukovodstvom SR Srbije, nije podržao politiku jugoslovenskog predsednika, već politiku vođe srpskih liberala Marka Nikezića.

Mesec dana posle ovog sastanka, dvojici lokalnih omladinskih funkcionera rekao je da „niko nije bezgrešan, pa ni drug Tito“. Simićevi sagovornici su to prijavili sekretaru svog Opštinskog komiteta SK, sekretar komiteta novom rukovodstvu SK Srbije. Februara 1972. Sekretarijat CK SK Srbije formirao je povodom ove izjave partijsku komisiju koja je mesec dana kasnije primorala Simića da podnese ostavku na sve političke funkcije.

U proleće 1976. pod optužbom da „podriva naš sistem i jedinstvo državnog i političkog rukovodstva SR Srbije i Jugoslavije“ bez pisanog rešenja privođen je na višednevni informativni razgovor u centralu Službe državne bezbednosti u Kneza Miloša 30, u Beogradu.

Novinarstvo
Posle smene s funkcije predsednika Saveza omladine Srbije, u Večernjim novostima je, zbog političke nepodobnosti, od maja 1973. do kraja 1979. radio na redaktorskim poslovima i pisao kraće novinske tekstove o zaštiti životne sredine, koji su uglavnom potpisivani inicijalima.

Krajem 1979. Uredništvo lista dalo mu je priliku da izveštava sa tradicionalnog susreta ekonomista Jugoslavije iz Opatije. U izveštajima sa ovog skupa objavio je da se Jugoslavija nalazi u „najvećoj platno-bilansnoj krizi“ u svojoj istoriji, da je učešće Jugoslavije u svetskom izvozu „u poslednjih osam godina sa 0,54 spalo na 0,45%“, da će „platni deficit zemlje 1979. iznositi rekordne tri milijarde dolara“, a da jugoslovenski izvoz „pokriva samo 47% uvoza“.

Zbog ovih tekstova mu je, po nalogu jednog člana Saveznog izvršnog veća, zabranjeno da piše o ekonomskim i političkim temama i ponovo je vraćen na redaktorske poslove u Redakciji.

Šest godina kasnije, 1985, odobreno mu je da ponovo piše ekonomske i političke članke i komentare u „Večernjim novostima”.

Serijom tekstova „Rehabilaticija duža od života“ 1986. prvi je među jugoslovenskim novinarima skrenuo pažnju na zaboravljenog Titovog prethodnika na čelu KPJ Milana Gorkića (Josipa Čižinskog), koji je 1. novembra 1937. streljan u Moskvi. Posle Staljinove smrti, sovjetske vlasti su ovog sarajevskog komunistu češkog porekla rehabilitovale, a KPJ, koja ga marta 1939. posmrtno isključila iz svojih redova, nije to nikad učinila.

Objavio je više od 300 članaka i dvadesetak feljtona o kontroverznim stranicama iz Titove biografije i novije istorije Srbije i Jugoslavije.

S funkcije glavnog i odgovornog urednika „Večernjih novosti“ i generalnog direktora Kompanije „Novosti“ ad, koju je obavljao 16 meseci, smenjen je odlukom Savezne vlade Savezne Republike Jugoslavije, koja je 2. marta 2000. godine, akcionarsko društvo „Novosti“, na neustavan i nezakoniti način, pretvorila u javno državno preduzeće. Posle njegove smene promenjena je uređivačka politika „Večernjih novosti“, a na čelo lista postavljen je visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije.

Na prinudnom bolovanju proveo je pola godine, a od kraja oktobra 2000. do 1. januara 2008. radio je kao novinar-saradnik „Večernjih novosti“.

Preminuo je 11. oktobra 2016. godine.[1]

Publicistika
Knjige

Neizvesna prošlost, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije, Beograd, 1986, pp. 266.
Lanci dogme, Univerzitetska riječ, Nikšić, 1988, pp. 128.
Kada Tito, Kako Tito, Zašto Tito, Akvarijus, Beograd, pp. 1989, pp. 302.
Tito, agent Kominterne, ABC –produkt, Beograd, 1990, pp. 256.
Oproštaj bez milosti, koautor Jovan Kesar, Akvarijus, Beograd 1990, pp. 312.
U krvavom krugu – Tito i raspad Jugoslavije, Filip Višnjić, Beograd, 1993, pp. 216.
Slom Titovog carstva, Nikola Pašić, Beograd, 1999, pp. 168.
Ode vožd, Infohome, Beograd, 2001, pp. 140.
Vatre i potop – u vrtlogu porodičnog srbolenda, koautor Dejan Lukić, Filip Višnjić, Beograd, 2001, pp. 180.
Srbija zemlja neobjašnjiva, Filip višnjić, Beograd, 2003, pp. 220.
Svetac i magle, Službeni list, Beograd, 2005, pp. 448
Raspeto Kosovo, Narodna knjiga i Novosti, Beograd, 2006, pp. 246
Iskušenja srpske elite – dokumenti o radu Srpskog kulturnog kluba, Filip Višnjić, Beograd, 2006, pp. 304.
Tito, tajna veka, Službeni glasnik i Novosti, Beograd, 2009, pp. 360. (drugo izdanje, 2009, pp. 390, treće izdanje, 2011, pp. 421, četvrto izdanje, 2012, pp. 481.)
Titov dnevnik, Novosti, Beograd, 2009, pp. 192.
Tito, strogo povjerljivo – arhivski dokumenti, koautor Zvonimir Despot, Večernji, Zagreb, 2010, pp. 592. (srpsko izdanje, Službeni glasnik, Beograd, 2010, pp. 627.)
Vreme jedne mladosti, koautori Đoko Stojičić i Miroslav Marković, Službeni glasnik, Beograd, 2010, pp. 533.
Draža – smrt duža od života, Službeni glasnik, Beograd, 2012, str.283.
Draža Mihailović – na krstu sudbine, Laguna, Beograd, 2013, pp. 620.
Tito i Srbi, Laguna, Beogr