Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Odlično očuvano, retko u ponudi, Milojeva buna, Hadži Nešina buna, Gilhanski hatišerif, Niška buna, odmazda TUraka i arnauta, Hajdučka buna,
Аутор - особа Андрејевић, Севделин sevdelin andrejević
Наслов Нишке буне : ослободилачки покрети од 1833. до 1842. године / Севделин Андрејевић
Врста грађе стручна монографија oslobodilački pokreti od 1833 do 1842 godine
Језик српски
Година 2003
Издање [1. изд.]
Издавање и производња Ниш : Просвета, 2003 (Ниш : Просвета)
Физички опис 256 стр., [16] стр. с таблама : илустр., факс. ; 24 cm
Збирка ǂБиблиотека ǂБелег

Izvori
Bruno Lovrić, Istorija Niša, Niš 1928. (Oslobođenje Niša, Zavera Kole Rašića i drugova), Pristupljeno 15. 4. 2013.
Dr. Živan Stojković, Dr. Slobodanka Stojičić, Hransilav Rakić, Istorija Leskovca, Beograd 1992 - pp. 117, 118, 119, 120
Milan Đ. Milićević, Kraljevina Srbija, Beograd 1884, 36
Vladimir Stojančević, Miloš Obrenović i njegovo doba, Beograd 1966, 324
Borislav Andrejević, Zapisi o Niškoj buni 1841. godine i drugim pokretima protiv Turaka na marginama crkvene knjige. Pentikostar, Leskovački zbornik, broj XXVIII, Leskovac 1988,258.
Milan Đ. Milićević, Kraljevina Srbija, Beograd 1884, str. 37–38.
Milan Đ. Milićević, Kraljevina Srbija, Beograd 1884, str. 42–43.
Univerzitet u Nišu Filozofski fakultet, Master studije Istorija Srba u XIX veku. Ustanak Srba u Turskoj 1841., Pristupljeno 15. 4. 2013.
Sevdelin Andrejević, Niške bune, Oslobodilački pokreti od 1833. do 1842. godine, Niš, 2003. str. 56
Istorija Niša - Petar Ikonomović, Pristupljeno 15. 4. 2013.
Nacionalno politička akcija Nišlija za oslobođenje 1860-1877 U:Istorija Niša I, 297-304, Gradina i Prosveta Niš, 1983.
Nikolić, V. (1940). Iz narodne medicine u Nišu za vreme turske vladavine. Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, 15. pp. 41-48.
„Dimitrije Mitko Kocic - ISTORIJA NIŠA”. istorijanisa.wikidot.com. Pristupljeno 4. 1. 2021.
Milošević, Ljubiša. „IZ PROŠLOSTI DOBRIČA; UGLEDNI DOMAĆINI IZ DOBRIČA – AKTIVNI ČLANOVI NIŠKOG KOMITETA – Dobričke internet novine” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 4. 1. 2021.
Spomenica 60-godišnjice i osvećenja spomenika oslobođenja Niša 1877-1937, Niš 1937. str. 131.
Vladimir Stojančević, Evropski veliki pokreti i oslobodilačke sile u Turskoj 1875-1878. UDK 327.8 (4:497) "1856/1878" 94 (497.11) "1875/1878", Beograd Istorijski arhiv Niš Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. septembar 2014)
Mihail Eminesku, Eugen Urikaru, Miljurko Vukadinović, Blagoje Čobotin. Istočno pitanje Oktoih, 2000. str. 1–130
Milan H. Ranđelović, Kulturne prilike u Nišu u XIX veku u vreme osmanske uprave: arhivističko-dokumentalistički pristup, Doktorska disertacija, Univerzitet u Beogradu, Filološki fakultet Beograd, 2021. str.262
NMN, B, 834.
M. Rašić, Iz prošlosti Niša, 22–23
D. Petrović, Nastas Nastasijević i vojvoda Kole Rašić, vođe zaverenika
AS, MP, 984.
Vъstokъ, 8. яanuar 1874, 4
Todor Stanković, Uspomene, priredila Borislava Lilić, Pirot 1997, str. 13.
Kategorije: Istorija NišaPolitika NišaOrganizacije iz NišaIstorija Srbije pod Osmanskim carstvom
ISBN 86-7455-568-3 (брош.)
Напомене Тираж 500
На пресавијеном делу кор. листа ауторова слика и белешка о њему
Напомене и библиографске референце уз текст
Библиографија: стр. 255-256
Регистар.
Предметне одреднице Нишка буна 1841
Ослободилачки покрети -- Србија -- 1833-1842

Niški komitet je bila tajna nacionalno-politička organizacija, osnovana 1874. godine neposredno pred oslobođenje Niša od Turaka, koja je obuhvatala ceo niški mutesarifluk (sandžak), tj niški i pirotski sandžak. Njeni osnivači bili su viđeniji ljudi iz društveno-političkog života Niša, koji su istovremeno sačinjavali i njegovo uže političko rukovodstvo, preko koga su slana sva uputstva za pripremanje narodnog ustanka ne samo na prostoru Niša i okolini, nego i u leskovačkom,[2] pirotskom, vranjskom, brezničkom i trnskom kraju.[1]

Preduslovi za organizovanu pobunu
Borba srpskog naroda za slobodu i ujedinjenje posle višegodišnjeg robovanja pod Osmanskim carstvom otpočele su početkom 19. veka, ili tačnije 1804. Cilj koji su tada ustanici postavili bio je oslobođenje i ujedinjenje svih teritorija naseljenih srpskim narodom. Međutim do ujedinjena i do ostvarivanja tog cilja nije odmah došlo.

Poluautonomna Miloševa srpska kneževina 1830. je uz pomoć velikih sila, pre svega carske Rusije, prvi put dobila autonomiju, a 1833. njoj je prisajedinjenjeno šest nahija.

Položaj hrišćanskog stanovništva u Osmanskom carstvu od 1810. do 1840. nije bio nimalo lak, jer je stalno slabljenje carstva i njegove centralne vlasti dovelo do jačanja pojedinaca, stvaranja lokalnih paša i subaša, koji nisu priznavali, ni poštovali centralnu osmanlijsku vlast. Pokušaji turskih sulatana da izvrše reforme u carstvu nailazili su na neslaganje lokalnih vlasti, jer bi time bile ograničene njihove nadležnosti, i bili su praćeni neredima u kojima je najviše stradalo nedužno hrišćansko stanovništvo, koje je u tim sukobima bilo pod udarom turskih vojski.

Hrišćansko stanovništvo u želji da se oslobodi teških zuluma i pripoji matici Srbiji, podizalo je ustanke dvadesetih i tridesetih godina 19. veka, od kojih su pobune u Kruševcu 1832, u paraćinsko-aleksinačkom kraju iste godine, u Timočkoj i Negotinskoj krajini 1833. dovele do pripajanja tih nahija Kneževini Srbiji, hatišerifom iz 1833. Iako su to bili značajni događaji, veliki broj Srba i dalje je ostao van granica autonomne Kneževine Srbije.

Obespravljen narod nastavio je da podiže ustanke u Bosanskoj krajini i Posavini 1834. godine, niškoj nahiji 1835. godine i pirotskoj nahiji 1836. godine. Sve te ustanke Knez Miloš je u periodu 1828-1834. javno ili tajno podržavao i pomagao, da bi od 1834. godine, pa do njegovog odlaska sa vlasti 1839. godine, napustio tu politiku i prešao na diplomatsko – političke aktivnosti.

Godine 1834. povučena je granica između nove srpske kneževine i Osmanske carevine. Niš, sa celim okrugom, tako je ostao u sastavu Osmanskog carstva, što je veoma teško palo Srbima, koji su često u svojim pisamima insistirali od kneza Miloša da ih oslobodi turskog jarma.

Početkom 1835. upravnik u Nišu bio je Salih-paša „čovek tup, i nekako svezan“[3], koji je bio okružen sa dosta Turaka, koji su stanovništvu činili velika zla. Narod niškog kraja bio je opterećen raznim globama i nametima.[a][4] To je izazvalo seljake iz 16 niških sela da ustanu na oružje.[b][5] Ova buna je nakon dogovora kneza Miloša sa niškim Pašom i njegovog obećanja narodu da neće više biti zulumćarenjanja nad stanovništvom umirena, ali samo za kratko vreme.[6]

Niški Salih-paša prihvatio je zahtev ustanika za amnestijom i zabranio boravak svim Turcima po srpskim selima niške nahije, ukinuo sve novine u agraru i dozvolio ponovni izbor narodnog predstavnika, koji bi u ime naroda pregovarao sa lokalnim turskim upraviteljem. Za kneza je izabran Miloje Jovanović iz niškog sela Kamenica.[7] Iz pisma Avrama Petronijevića saznajemo da posle tog događaja svako selo imalo kmeta, a u Nišu kod paše bio je glavni kodžabaša-kmet. Međutim, mirno stanje je bilo samo privremeno.

Nad hrišćanskim stanovništvom u niškom kraju nastavljeno je vršenje zločini, nasilja, pljačkanja, ubistva, silovanja devojaka i žena. Tako su jednom paša, muhasil i kadija otišli u selo Matejevac u kulu, da se časte i napijaju. Onda su zatražili da im seljaci igraju kolo, da im dovedu neku devojku, ali pošto im nisu doveli ni jednu, paša se naljuti, i tako pijan ode za Niš. Posle tog događaja on šalje svoje subaše da siluju žene. Kad su Turci i Arnauti videli šta radi paša, oni onda skupe oko 100 ljudi, pa krenu da pale sela. Dešava se da se Turci varošani posvađaju i krenu da se biju, gađaju, ali ne između sebe, nego sa rajom. Kad se narod požali paši, on traži svedoke, ali ne hrišćane nego dva Turčina.[8]

Svirepi zločini, Osmanlija nad hrišćanskim stanovništvom u Nišu
Svirepi zločini, zulumi nad nedužnim hrišćanskim stanovništvom, napad na čast i dostojanstvo srpskih porodica, ekonomske eksploatacije kao što su: aladžab-vergija (zaostali nenaplaćeni porezi), angarija (kuluk, radna renta) i globe (ucene), bili su povod da stanovništvo niškog i okolnih krajeva ponovo ustane protiv zulumćara i neprijatelja.[9]

Ustanak koji je izbio 1841. godine (u mnogim izvorima nazvan, „Niška buna“), pripreman je dugo, i obuhvatio je niški, pirotski, vranjski i toplički kraj, da bi se ubrzo proširio i na Kumanovsku nahiju u pravcu juga, i na istok preko Stare planine na Bugarsku. Niška, Leskovačka i Pirotska nahija predstavljale su glavno područje ustanka. Tu su bili i glavni organizacioni centri, u kojima je srpsko stanovništvo ustalo protiv turskih zuluma i zato su se na toj teritoriji i odigrale najvažnije bitke. Po gušenju ustanka, u znak osvete, ove teritorije su najviše pretrpele i osetile posledice poraza (paljenja, pljačkanja i ubijanja), koje su ostale duboko urezane u svesti naroda ovog područja Balkana još mnogo desetina godina kasnije.

Posle početnog uspeha, zauzimanja i paljenja karaula i proterivanja Turaka, srpski ustanici izabrali su Miloja Jovanovića da pregovara sa pašom u ime naroda. Poziv na pregovore bio je pre svega taktički potez u kom se tražilo poštovanje narodnih prava i odredaba Gilhanskog hatišerifa. Pošto se očekivalo da Mustafa Sabri-paša to odbije, onda bi ustanici prešli na veće borbe. Iako je tražio pregovore i poslao pismo Mustafa Sabri-paši, Miloje Jovanović je radio i na okupljanju većeg broja ustanika, kao i na samoj organizaciji ustanka.

Glavni cilj ustanika svakako je bio oslobođenje Niša. Ali, kad se Mustafa Sabri paša konsolidovao, skupio je vojsku i u pomoć pozvao okolne turske paše, koji su krenuli da poraze ustanike. Tako je posle samo nedelju dana (19. aprila 1841) ustanak ugušen, vođa ustanka ubijene, a veliki deo naroda pobegao je u šume ili u Kneževinu Srbiju, dok je deo pao u zarobljeništvo.