Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Vrlo dobro očuvano
Аутор - особа Живанчевић, Илија М.
Наслов Новом поколењу / Илија М. Живанчевић
Врста грађе есеј
Језик српски
Година 1994
Издавање и производња Београд : [б. и.], 1994
Физички опис 96 стр. ; 21 cm
УДК 821.163.41-4
COBISS.SR-ID 217235207

Sloveni nisu pisali svoju ranu Istoriju, i prvi njihovi poznati letopisi počeli su sa Hrišćanstvom, a strani izvori još na prvom koraku sreću ih kao mnogobrojni narod. Letopis Nestorov polazeći od druge polovine XI veka, proizlazi iz vremena ruskog dvoverja i on se delom pre može smatrati kao kaluđerska osuda paganstva i akt veleizdaje prema nehrišćanskom delu Rusije nego kao istorijski dokumenat. Inspirisan neposredno, ili posredno preko Slovenskog juga, judaističkom kronikom iz Starog zaveta, on je Slovene našao u Senaru, kao neimare Vavilonske kule, etnološki kao Jafetove potomke, a na Balkanu ih je našao u prastara vremena na jugu Karpata kao Iliro-Slovene, Narci-Slovene itd. Politički, on je postavio tzv. varijašku teoriju koja nikad i ničim nije bila utvrđena kroz desetak vekova, a etički, našao je Slovene na najnižem stupnju, mnogo nižem nego što ih je našao jedan od njihovih velikih neprijatelja - Bonifacije - koji se divio visini njihovog porodičnog morala. Predstavljajući kao divlje zveri ona ruska plemena koja još nisu bila primila Hrišćanstvo, Kriviće i dr., ovaj Letopis je očevidno pristrasan i ne može da se uzme u celini kao Istorija Slovena ni o njihovoj staroj kulturi, ni o njihovim političko socijalnim običajima i ustanovama.

Što se tiče drugih slovenskih letopisa, takođe crkveno svešteničkih, oni se uglavnom oslanjaju na iste izvore kao Nestorov i mogu im se učiniti iste zamerke.

Sem slovenskih letopisa, popa Dukljanina, Nestora, Dalimila, Dlugoša, postoji i tzv. Bavarski letopis, po kome su Sloveni došli iz praotadžbine preko južne Rusije, a odatle, kod Karpata, jedan deo se uputio Severu - Severni Sloveni, drugi deo Jugu - Južni Sloveni, a ona grupa koja je ostala u južnoj Rusiji imala bi predstavljati Istočne Slovene.

Kraj osamnaestog i devetnaesti vek zainteresovali su se neobično živo istorijom uopšte i istraživanjem prošlosti Slovena i njihovoga porekla. Oslanjajući se, najpre, na letopisnu književnost i tradiciju, na Slovenskom jugu stvorila se veoma zaslužena istorijska škola - srpska, kako bi se mogla nazvati po tome što su joj Srbi bili najizrazitiji pretstavnici ili južnoslovenska po tome što su je primili gotovo svi istorici sa Slovenskog juga ili, najzad, autoktonistička po tome što Slovene nalazi u davnim vremenima kao starosedeoce na Balkanskom Poluostrvu.

Ova škola je smatrala da su oni narodi koji su živeli na slovenskoj današnjoj teritoriji: Dačani, Tračani i svi ostali narodi koji se spominju na Balkanu, u južnoj Rusiji, u Srednjoj Evropi samo razna imena Slovena i njihovih plemena.

Identifikujući Vinide, Vende, Venete sa Herodotovim Sarmatima i Enetima i sa Omerovim i Cezarevim Venetima, ova škola je našla Slovene ne samo na Balkanu i u Centralnoj Evropi već i u Italiji, na Pirinejima, Bretanji, Helveciji, Skandinaviji - gotovo u celoj Evropi. A oslanjajući se na onomastiku i filologiju našla ih je i u Severnoj Africi - Egiptu i Maloj Aziji. Najizrazitiji predstavnici ove škole su Jovan Rajić koji je u godini 1794. izdao u Beču Istoriju raznih slovenskih naroda, Bugara, Hrvata i Srba; Miloš Milojević sa Odlomcima Istorije Srba i srpskih-jugoslovenskih-zemalja u Turskoj i Austriji, 1872.g.; Mavro Orbin, Kačić-Miošić, Grubišič, Rakovski i dr. Ova škola izvršila je ogroman uticaj i na ruske radnike na istoriji Slovenstva: Tatiščeva, Lamanskog, Boltina, Danilevskog i dr.; pa se pod njenim uticajem stvorio i veliki intelektualni pokret u Rusiji poznat kao Slovenofilstvo. A od Poljaka pripadaju joj dobro poznata imena Adama Mickijevića, Surovijeckog, Lelevelja, Macjejovskog, Klečevskog i dr. Među Slovacima i Česima istakli su se Papanek, a P. J. Šafarik je jednim delom svoga rada - prvim - 1828 g. bio pod uticajem Srpske autoktonističke škole a drugim delom se od nje odvojio, 1837 g. Protiv ove škole pojavila se kao reakcija nemačka, berlinsko-bečka škola, koja danas trijumfuje na svim našim katedrama istorije. Ona je stala na gledište da su Crnogorci, na primer, Crnogorci i ne mogu biti Sloveni a istorija počinje tamo gde počinju pisani spomenici i onako kako je ti spomenici predstavljaju pa je a priori odbacila tradiciju kao izvor Istorije i stala na gledište da se Sloveni imaju tražiti kao varvari na onim mestima na kojima ih je označio gotski kaluđer - Jordanis - u šestom veku i drugi letopisci, a njihovo nadiranje na Balkan ima da se računa od Justinijanovog dolaska na presto, posle godine 527.