Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Карановић, Драган М.
Наслов Родословље Карановића и Карана / Драган М. Карановић
Врста грађе књига
Језик српски
Година 2004
Издавање и производња Београд : Д. М. Карановић, 2004 (Смедеревска Паланка : Графос)
Физички опис 123 стр. : илустр. ; 21 cm
Збирка ǂБиблиотека ǂКорени
ISBN 86-905373-0-9 (картон)
Напомене Ауторова слика
Тираж 500
Кратка биографија аутора : стр. 117
Библиографија: стр. 118.
Предметне одреднице Карановић (породица)
Каран (породица)
УДК 929.52КАРАНОВИЋ

Презиме Каран/Карановић истражили су Мр Радомир Д. Ракић и Вера Станисављевић-Ракић у рубрици Корени (франкфуртске „Вести“):



Душан Каран, за кога смо тек из печата на писму схватили да нам пише из Канаде, наводи да је пореклом из Републике Српске, из села Церовљани код Градишке, и да му је деда причао да су се доселили из Дрвара, само што није знао када је то било. Крсна слава им је Ђурђевдан. А једном се наљутио кад му је неко рекао да “мора бити да је муслиман”, јер његово презиме “на арапском значи црна боја”.

Презиме Каран потиче од мушког имена Каран, као што су тврдили још Вук у “Рјечнику” и Ј. Ердељановић у “Старој Црној Гори”, док је по неким филолозима оно настало као и хипокористик (име од миља) имена Караман, а овај од глагола карати, грдити. Они сматрају да су тако добијена презимена Каран и Карановић, али и Карић и Каровић. Ми смо, као најуверљивије, прихватили тумачење у “Рјечнику хрватскога или српскога језика” (ЈАЗУ), да је ово презиме настало од турске речи кара (црн).

У селу Ускоцима, код Градишке, лично име Каран распрострањено и код православних и код католика. Уосталом, није забележено у познатим средњовековним документима пре доласка Турака, рецимо у Дечанској хрисовуљи. Одмах да нагласимо да је ова реч, бар како тврди А. Шкаљић у нашем најбољем речнику тзв. турцизама, дакле и речи које су дошле из персијског, арапског и других језика, али преко турског, управо турског порекла, а не арапског. Како је наша краљевска династија добила своје презиме? Или вожд (Кара)Ђорђе Петровић, или наш велики Вук?

Заједничка “закопина” за све Каране у Уначкој области је у Бобољусцима где их са продуженом основом, као Карановића има око 100 домаћинстава. У Босанској крајини, транзитној области миграција из Рашке, старе Црне Горе, Херцеговине и централне Босне, преко Лике и Баније, у посавске и подравске крајеве, постоји презиме Карановић, истог корена као Каран. Рађеновић наводи и топоним Караново гробље у Дрвару, што је само спомен на некадашње Каране у овом крају. У “Племенском рјечнику личко-крбавске жупаније”, у време Првог светског рата, Карана је било у Бунићу, Госпићу, Горњем Лапцу, Ловинцу, Бунићу и Смокрићу .

М. Радека у “Карловачком владичанству”, спомиње Каране искључиво као православне, с крсним славама Св. Стеван, Ђурђевдан, Пантелејевдан, Никољдан и Велика Госпојина, и Карановиће са славама Ђурђевдан и Јовањдан. Код Стј. Павичића, Карани се спомињу као старинци на ловиначком подручју, присутни још од Крајишког уређења 1700. године, додаје да су у област Зрмање досељени 1712, са многобројним српским породицама под заповедништвом капетана Стојана Ковачевића. У Белајском Пољу и Бравском, спомињу се и Карановићи досељени из Далмације са славом Ђурђевдан.

Карана има и муслимана код Зенице, а и католика у Лици.

У “Лексику презимена СР Хрватске” (1976) забележени су и Карани и Карановићи, али и Каранци, у многим општинама ове бивше ју-републике. Међу презименима у граничарској Шајкашкој (десна обала доњег Потисја у Бачкој), пописани су Карани, Каранови, Карановићи и Карански. У Мошорину, Карани се први пут бележе 1788. године (Карановићи од 1786, а Каранови још 1763), у месту Шајкаш од 1809, Доњем Ковиљу 1839. у Госпођинцима од 1849, Турији 1842. и Надаљу од 1853. године.

Велике фамилије Карана, односно Карановића, дале су и доста значајних људи. У овим прилозима ретко наводимо појединце, али свештеника, “попа Карана”, не можемо да не споменемо. Овај велики борац против Турака, покретач једне локалне буне, био је најпре у Србији, после 1860. у емиграцији, а онда поново у својој Крајини као славни учесник Босанског устанка 1875-1876. Имао је своју чету бораца, усташа, како се то говорило

(“усташ” је изворно српска реч) са којима је неустрашиво јуришао у бојеве. У једној прилици је спасао живот Петру

Мркоњићу, потоњем краљу Петру I Карађорђевићу. Ушао је у неколико сувремених јуначких песама. У једној се Турци упозоравају: “Бјеж’те Турци, зарана, ето попа Карана!”



ИЗВОР: Мр Радомир Д. Ракић и Вера Станисављевић-Ракић, „Корени“, порекло српских породица и презимена, рубрика из франкфуртских „Вести“

Карановић је српско презиме, настало од мушког имена Каран, било изведеног од турског кара (црно) или хипокористика од каранфил.[1] Име Каран присутно је у српском друштву од позног средњег века.[1] Има га у Србији,[2][3][4] Босни и Херцеговини,[5] и Далмацији (коју су Срби у Чучеву и Кистању[6]). Топоним Карановићи се налази као заселак у Овчињи.[7] Може се односити на:

Мирјана Карановић, српска глумица
Невена Карановић, српска политичарка
Срђан Карановић, српски филмски режисер
Види још
Карановац (вишезначна одредница), назив места
Референце
Grković 1977, стр. 110.
Vojislav S. Radovanović; Miljana Radovanović (1994). Šabačka, Posavina i Pocerina: antropogeografska ispitivanja. Gumarska Industrija NS. стр. 153.
Stanoje J. Jovanović (1967). Vogošća. Geografsko društvo Bosne i Hercegovine. стр. 104.
Jovan F. Trifunoski (1991). Međuratna kolonizacija Srba u Makedoniji: naučna monografija. Cicero. стр. 73.
Srpski etnografski zbornik. 56-57. 1948. стр. 505.
„Српска презимена у Далмацији”. Poreklo. 5. 4. 2012.
Mihailo Petrović (1941). Đerdapski ribolovi u prošlosti i u sadašnjosti. 46. Izd. Zadužbine Mikh. R. Radivojeviča. стр. 418.
Извори
Грковић, Милица (1977). Речник личних имена код Срба. Београд: Вук Караџић.
Категорија: Српска презимена