Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Мао Цедунг, раније Мао Це Тунг[a] (трад. кин. 毛泽东, кин. 毛澤東, пин. Máo Zédōng О овој звучној датотеци изговор (помоћ·инфо)) (26. децембар 1893 — 9. септембар 1976) био је кинески политичар, вођа Комунистичке партије Кине у победи над Куоминтангом у Кинеском грађанском рату и вођа Народне Републике Кине од њеног оснивања 1949. па све до његове смрти 1976. године. Мао Цедунг сматра се једном од најзначајнијих личности у модерној историји,[1] а часопис Тајм уврстио га је међу 100 најзначајнијих личности 20. века.[2] Његове теорије, војне стратегије, и политичка становишта су колективно познати као маоизам.

Мао Цедунг је био син богатог фармера из Шаошана, Хунан. Мао је прихватио кинеско националистичко и антиимперијалистичко гледиште рано у свом животу, и био је под посебним утицајем догађаја Синхајске револуције из 1911. и покрета 4. маја из 1919. Мао је прихватио марксизам–лењинизам док је радио на Пекиншком универзитету и постао је оснивачки члан Комунистичке партије Кине (КПК), чије активности су довеле до Устанка јесење жетве 1927. године. Током Кинеског грађанског рата између Куоминтанга (КМТ) и КПК, Мао је помогао у оснивању Кинеске црвене армије радника и сељака, предводио је радикалне земљишне одлуке Ђангси совјета и на крају је постао вођа КПК током Дугог марша. Мада је КПК привремено ушла у коалицију са КМТ у оквиру Другог уједињеног фронта током Другог кинеско-јапанског рата (1937–1945), након предаје Јапана Кинески грађански рат је настављен и 1949 Маове снаге су поразиле националисте који су се повукли на Тајван.

Дана 1. октобра 1949, Мао Цедунг је прогласио оснивање Народне Републике Кине (PRC), једнопартијске државе коју контролише КПК. У наредним годинама Мао је учврстио своју контролу путем аграрних реформи, психолошке победе у Корејском рату, и путем кампања против земљопоседника, људи које је он називао „контрареволуционарима”, и другим умишљеним непријатељима државе. Године 1957 он је покренуо кампању познату под називом Велики скок напред која је имала за циљ да брзо трансформише кинеску економију из аграрне у индустријску. Та кампања је довела до најсмртоносније глади у историји и смрти више од 45 милиона Кинеза између 1958 и 1962. Године 1966, он је иницирао Културну револуцију, програм с циљем уклањања „контрареволуционарних” елемената кинеског друштва који је трајао 10 година и који је био оличен насилном класном борбом, распрострањеним уништавањем културних артефаката и невиђеним уздизањем Маовог култа личности, што се званично сматра „озбиљним ударцем” за НРК.[3] Године 1972, Мао је поздравио америчког председника Ричарда Никсона у Пекингу, чиме је сигнализиран почетак политике отварања Кине, која је даље развијена током владавине Денг Сјаопинга (1978–1989). Мао је претрпео низ срчаних напада 1976. године и умро је у својој 82. године 9. септембра. Њега је наследио на позицији врховног вође председник Хуа Гуофенг (1976–1978), који је брзо био удаљен и замењен Денгом.

Контроверзна фигура, Мао Цедунг се сматра једним од најважнијих особа у модерној светској историји,[4] а исто тако је познат као теоретичар, војни стратег, песник и визионар.[5] Његови поборници га сматрају заслужним за елиминацију империјализма у Кини,[6] модернизацију нације и изградњу у светску силу, промовисање статуса жена, побољшање образовања и здравствене заштите, као и за увећање очекиваног трајања живота, пошто је кинеска популација порасла са око 550 милиона на преко 900 милиона под његовим вођством.[7][8] Насупрот томе, његов аутократски тоталитаристички режим био је изузетно осуђиван због спровођења масовних репресија и уништавања верских и културних артефаката и локација, који је путем произвољних погубљења, чистки и присилног рада узроковао по проценама 40 до 70 милиона смртних случајева, по чему се његов мандат рангира као период са највећом заступљеношћу прекомерне смртности у људској историји.[9][10]

Младост
Рођен је 1893. године у селу Шаошан, покрајина Хунан, у породици имућних сељака.[11][12] Његов отац га је, као осмогодишњака, послао на похађање основне школе у родном месту. Две године касније, уписао је вишу основну школу у оближњем градићу Тунгшану. Наставу је похађао заједно са студентима из виших социјалних класа, због чега су га стално малтретирали због његовог сељачког порекла.[13] По завршетку школе у Тунгшану 1907, отац га је оженио за Луо Јишиу (1889—1910), како би тиме ујединио поседе двеју породица. Његова прва супруга умрла је три године после.[14] Мао је тада почео да чита књиге потреби да се Кина трансформише у државу базирану на систему Западне демократије. У то време су избиле прве масовне демонстрације против немаштине, а једном су изгладнели сељаци провалили у штагљеве његовог оца. Мао се с тим није слагао, али је имао симпатија према потлаченим масама.[15]

Политичка активност 1911—1927.

Мао 1927. год.
Године 1911, уписао је средњу школу у Чангшау. Мао је тада, у вртлогу распада монархије и образовања републике, написао свој први политички реферат. Као симбол побуне против старог система, Мао и неки његови другари одрезали су своје традиционалне репове на затиљцима.[11]

По избијању Шинхај револуције против династије Ћинг 1911. године, Мао се прикључио Револуционарној армији у Хунану. Завршетком борби и проглашењем Републике Кине у пролеће 1912, напустио је војску и ускоро се вратио у школу.[16] Године 1918. је дипломирао на Првој провинцијској пучкој школи у Хунану.

Након дипломирања, отпутовао је у Пекинг, где је живео са Јанг Чангџијем, будућим шураком, који је био запослен на Универзитету у Пекингу. На препоруку Чангџија, Мао је радио као помоћник књижничара у Универзитетској књижници, под туторством Јанга Каихуија, који ће касније увелико утицати на Маове ставове. Касније се уписао на Универзитет као ванредни студент. По повратку у Чангша, постао је равнатељ школе. Обновио је пријатељство с Јанг Каихуи, кћерком професора Јанга и њих двоје су се убрзо венчали.

Дана 23. јула 1921, Мао је учествовао на првом заседању Националном конгресу комунистичке партије Кине у Шангају. Две године касније, био је изабран за једног од пет комесара Централног комитета Партије током трећег заседања Конгреса партије. Касније те исте године, вратио се у Хунан, по директиви Централног комитета КП Кине како би образовао хунански одсек Куоминтанга. Наиме, вођа Куоминтанга, Суен Јатсен, почео је да води политику активне сарадње с кинеским комунистима.[17]

Године 1924, био је делегат на првој Националној конференцији Куоминтанга, где је био изабран за извршног секретара Централног комитета. исте године, постао је извршни секретар шангајског одсека Куоминтанга и секретар Организационог одељења.

Мао је неко време боравио у Шангају, али је револуционарни набој КП кине спласнуо током сарадње с Куоминтангом, због чега се вратио у родни Шаошан. Након вести о комунистичким устанцима у Шангају и Квангчоуу 1925, вратила му се жеља за учешћем у радничком покрету. Упутио се у Квангдонг, једну од база Куоминтанга, како би узео учешћа у припремама за друго заседање Националног конгреса Куоминтанга. Октобра 1925, постао је привремени директор за пропаганду при Куоминтангу.

Почетком 1927, вратио се у Хунан, да би на ванредно сазваном састанку комунистичке партије, одржао реферат о својим истраживањима о сељачким устанцима током Куоминтангове тзв. Северне експедиције. Његово „Излагање о сељачком покрену у Хунану“ сматра се за темељ развоја сопствених револуционарних теорија.[18]

Рат
0:26
Мао држи говор

Кинески комунисти на челу са Мао Цедунгом 1947. год.
Као један од вођа КП Кине избјегао је бијели терор године 1927. У планинама југоисточне Кине је започео устанак и створио Кинеску совјетску републику те развио властиту марксистичко-лењинистичку доктрину која ће се послије назвати маоизам. Његово инсистирање на сељацима као бази револуционарног покрета и герилској стратегији је довело до сукоба с догматима који су инсистирали на ослањању на радничку класу и борбу у градовима. Мао је тај сукоб изгубио, па су кинески комунисти, одбацивши његову стратегију поражени у сукобу с националистичком војском Чанг Кај Шека и присиљени на Дуги марш у Јенан. Тамо се Мао поновно наметнуо као вођа и из те базе руководио борбом против Чанга и јапанских освајача који су напали Кину године 1937. Након јапанског пораза у Другом свјетском рату комунисти и националисти су наставили рат, да би крајем 1949. комунисти однијели коначну побједу. 1. октобра 1949. је проглашена НР Кина, а преживјели националисти су побјегли на острво Тајван, који се данас службено сматра „отпаднутом“ кинеском провинцијом.


Маова Црвена књижица
Вођа Кине
Мао Цедунг је тако након више од једног вијека по први пут успио све кинеске територије ставити под једну власт и окончати грађанске ратове, устанке и револуције. Годину дана касније је успјешна кинеска интервенција у Корејском рату повећала престиж младе државе.

Првих девет година под Мао Цедунгом су такође запамћене по увођењу низа реформи:

поједностављењу кинеске азбуке у сврху повећања писмености,
заустављању инфлације и
аграрној реформи.
Напредак остварен под Маовим вођством остао је у сенци политичких и економских катастрофа у које су се претворили Покрет стотину цветова (1956. године) и Велики скок напред (економски и социјални план на снази од 1958. до 1961. године).

Касније се НР Кина одметнула од свог традиционалног савезника Совјетског Савеза и постала једном од најизолованијих држава свијета. Под Мао Цедунгом Кина је створила и тестирала нуклеарно оружје и тако постала велика светска сила.

У настојању да сузбије опозицију својој власти, Мао је 1966. године покренуо Културну револуцију која је довела до општег економског и друштвеног хаоса. Хаос је заустављен тек неколико година касније.

Наслеђе

Маова статуа у граду Чангша
Култ личности који је започео за Маовог живота у НР Кини је настављен и након његове смрти. Док се у Кини сматра највећим националним јунаком, дотле га у остатку свијета, поготово међу антикомунистичком јавношћу, сматрају једним од највећих злотвора 20. вијека. С др