Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Glišić, Venceslav
Наслов Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији : 1941-1944. / Венцеслав Глишић
Врста грађе књига ; одрасли, озбиљна (није лепа књиж.)
Језик српски
Година 1970
Издавање и производња Београд : Рад, 1970 (Београд : Просвета)
Физички опис 289 стр. ; 24 cm
Збирка Институт за историју радничког покрета Србије : монографије. 2
ISBN (картон)
Напомене Напомене и библиографске референце уз текст
Регистри.


Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji 1941-1945

Terori i zločini nemačkih vlasti na teritoriji okupirane Srbije u periodu 1941.-1945. godine.



Write a review
Darko Djokic
Sep 27, 2015Darko Djokic rated it really liked it
Venceslav Glisic je jedan od najpoznatijih srpskih istoricara starije generacije. Bilo mi je zanimljivo da sa ove distance citam knjigu, koja je zapravo autorova doktorska disertacija odbranjena par godina ranije u Istocnoj Nemackoj, i koja je kada je objavljena (1970. godine) svakako bila u skladu s ondasnjom politikom. Ali, koliko je u skladu sa stvarnoscu, kada su okovi komunizma otpali s nasih zglobova?

Ispostavilo se da je knjiga, uprkos manjim greskama (o njima ce biti reci dalje) zapravo jako kvalitetno delo, pomalo suvoparno, ali to se i dalo za ocekivati iz samog naslova; ako je rec o zlocinima, onda se i ocekuje da se isti nabrajaju, i to autor radi iz recenice u recenicu, iz pasusa u pasus, sa strane na stranu. Steta sto to nije malo preglednije i tabelarno prikazano (pozivanje na arhivske i ine izvore citoacu malo znace).

Nazalost, sama knjiga pocinje sa obmanom, o tome da su komunisti (i samo oni) organizovali 27. mart. Autor bi morao da zna za bolje, ako nista da se ogradi i da veli da su i komunisti ucestvovali u tom zlosrecnom danu i manifestacijama. Ali ne. Zanimljiv je i autorov odnos prema Drazinim cetnicima. Dok sam odrastao, u svim knjigama koje sam citao, velicao se NOP, a cetnici su bili koljacki kolaboranti masnih brada koje je predvodio najveci izdajnik srpskog naroda, strasni Draza Mihailovic. Ovde, Glisic kao da ne zna kud ce s njim. Kroz celu knjigu (dakle preko 300 strana) on drazinovce predstavlja kao antifasiste, ali i kao nepouzdane i kolaborante. Pa i kad daje dokaze da su Nemci hapsili cetnike, objasnjava da je to bilo samo, kao bajagi; da bi posle na drugoj strani to kao bajagi bilo toliko i toliko pripadnika i simpatizera cetnika je bilo streljano tu i tu, a NOPa tu i tu, zbog toga i toga... Prema Nedicu i Ljoticu nema, nije ni trebao da ima ikakvog kolebanja, oni svakako jesu bili kolaboranti, a pre svega SDKovci, koji su isli rame uz rame sa Vermahtovcima, hapsili i odvozili na streljanje svoje sugradjane.

Ima takodje jos nelogicnosti i nepodudaranja za streljanja i odmazde. Znam pouzdano da je Valjevo bilo relativno postedjeno strahota kroz koje su prosli Kraljevo ili Kragujevac, tu su odmazde bile aktuelne pre svega 1941. i par vesanja 1942. I Glisic belezi da je okupator streljao 50 radnika VISTADa u krugu fabrike (doduse ne kaze da su svi odreda bili clanovi KPJ koji su planirali da dignu Kapislanu u vazduh i time izazovu drugo Smederevo u Srbiji), te da je nekih mesec dana kasnije oko 450 seljaka, simpatizera NOPa bilo uhapseno od strane cetnika, od kojih su njih 280ak streljani 27. novembra kod kasarne Petog puka. Problem s ovim izvestajem je taj sto se upire prst u cetnike Draze Mihailovica, dok su za ovaj zlocin bili odgovorni tzv. "divlji" cetnici bandita Jovana Skovica Skove (koji je do 6. aprila robijao u zatvoru, ali su Nemci po okupaciji otvorili sve ludare i zatvore, pa su se na slobodi nasli i Skova i princ Djordje; prvi je klao i ubijao Srbe, drugi se dodvoravao onom copavom zlikovcu sto je klao po Srbiji 1914). Skovu i njegovu bandu eliminisali su cetnici Draze Mihailovica 1943, posle kuknjave seljaka valjevskog kraja da ne mogu vise da trpe teror i pljacku. Naredne godine smo imali par vesanja u Valjevu (Nemci su nam tad zapravo ucinili uslugu obesivsi dvojicu sadistickih zlocinaca Josipa Majera i Stevana Borote), Ubu i Obrenovcu na godisnjicu 27. marta, ukupno 6 komada i 22. maja, tamo gde je sada Dom kulture, vijorio se i Stjepan Filipovic (kao i ova dvojica monstruma pre njega). I to bi bilo to. Medjutim, Glisic nastavlja da navodi i dalje, cak do 1944. godine streljanja, mada ne navodi koga (samo brojke) i gde (uopsteno, grad ili okolina), sto ozbiljno dovodi u kredibilitet te navode.

Ali, ipak nalazim da je i pored nabrojanih nedosatataka, a uzevsi u obzir vreme kada je pisana, ova knjiga sasvim zadovoljavajuca. Preporucjem je svima koje ova tema zanima. (less)
flagLike · see review
Maki
Maki
rated it it was amazing
Jun 15, 2019
Snežana Antonijević
Snežana Antonijević
marked it as to-read
Aug 04, 2017
Branka Savic
Branka Savic
marked it as to-read
May 30, 2018
Nenad
Nenad
marked it as to-read
Apr 23, 2021
new topicDISCUSS THIS BOOK
There are no discussion topics on this book yet. Be the first to start one »

Share


ABOUT VENCESLAV GLIŠIĆ
Venceslav Glišić

Глишић је рођен у селу Злакуса код

Terori i zločini nemačkih vlasti na teritoriji okupirane Srbije u periodu 1941.-1945. godine.

Venceslav Glisic je jedan od najpoznatijih srpskih istoricara starije generacije. Bilo mi je zanimljivo da sa ove distance citam knjigu, koja je zapravo autorova doktorska disertacija odbranjena par godina ranije u Istocnoj Nemackoj, i koja je kada je objavljena (1970. godine) svakako bila u skladu s ondasnjom politikom. Ali, koliko je u skladu sa stvarnoscu, kada su okovi komunizma otpali s nasih zglobova?

Ispostavilo se da je knjiga, uprkos manjim greskama (o njima ce biti reci dalje) zapravo jako kvalitetno delo, pomalo suvoparno, ali to se i dalo za ocekivati iz samog naslova; ako je rec o zlocinima, onda se i ocekuje da se isti nabrajaju, i to autor radi iz recenice u recenicu, iz pasusa u pasus, sa strane na stranu. Steta sto to nije malo preglednije i tabelarno prikazano (pozivanje na arhivske i ine izvore citoacu malo znace).

Nazalost, sama knjiga pocinje sa obmanom, o tome da su komunisti (i samo oni) organizovali 27. mart. Autor bi morao da zna za bolje, ako nista da se ogradi i da veli da su i komunisti ucestvovali u tom zlosrecnom danu i manifestacijama. Ali ne. Zanimljiv je i autorov odnos prema Drazinim cetnicima. Dok sam odrastao, u svim knjigama koje sam citao, velicao se NOP, a cetnici su bili koljacki kolaboranti masnih brada koje je predvodio najveci izdajnik srpskog naroda, strasni Draza Mihailovic. Ovde, Glisic kao da ne zna kud ce s njim. Kroz celu knjigu (dakle preko 300 strana) on drazinovce predstavlja kao antifasiste, ali i kao nepouzdane i kolaborante. Pa i kad daje dokaze da su Nemci hapsili cetnike, objasnjava da je to bilo samo, kao bajagi; da bi posle na drugoj strani to kao bajagi bilo toliko i toliko pripadnika i simpatizera cetnika je bilo streljano tu i tu, a NOPa tu i tu, zbog toga i toga... Prema Nedicu i Ljoticu nema, nije ni trebao da ima ikakvog kolebanja, oni svakako jesu bili kolaboranti, a pre svega SDKovci, koji su isli rame uz rame sa Vermahtovcima, hapsili i odvozili na streljanje svoje sugradjane.

Ima takodje jos nelogicnosti i nepodudaranja za streljanja i odmazde. Znam pouzdano da je Valjevo bilo relativno postedjeno strahota kroz koje su prosli Kraljevo ili Kragujevac, tu su odmazde bile aktuelne pre svega 1941. i par vesanja 1942. I Glisic belezi da je okupator streljao 50 radnika VISTADa u krugu fabrike (doduse ne kaze da su svi odreda bili clanovi KPJ koji su planirali da dignu Kapislanu u vazduh i time izazovu drugo Smederevo u Srbiji), te da je nekih mesec dana kasnije oko 450 seljaka, simpatizera NOPa bilo uhapseno od strane cetnika, od kojih su njih 280ak streljani 27. novembra kod kasarne Petog puka. Problem s ovim izvestajem je taj sto se upire prst u cetnike Draze Mihailovica, dok su za ovaj zlocin bili odgovorni tzv. "divlji" cetnici bandita Jovana Skovica Skove (koji je do 6. aprila robijao u zatvoru, ali su Nemci po okupaciji otvorili sve ludare i zatvore, pa su se na slobodi nasli i Skova i princ Djordje; prvi je klao i ubijao Srbe, drugi se dodvoravao onom copavom zlikovcu sto je klao po Srbiji 1914). Skovu i njegovu bandu eliminisali su cetnici Draze Mihailovica 1943, posle kuknjave seljaka valjevskog kraja da ne mogu vise da trpe teror i pljacku. Naredne godine smo imali par vesanja u Valjevu (Nemci su nam tad zapravo ucinili uslugu obesivsi dvojicu sadistickih zlocinaca Josipa Majera i Stevana Borote), Ubu i Obrenovcu na godisnjicu 27. marta, ukupno 6 komada i 22. maja, tamo gde je sada Dom kulture, vijorio se i Stjepan Filipovic (kao i ova dvojica monstruma pre njega). I to bi bilo to. Medjutim, Glisic nastavlja da navodi i dalje, cak do 1944. godine streljanja, mada ne navodi koga (samo brojke) i gde (uopsteno, grad ili okolina), sto ozbiljno dovodi u kredibilitet te navode.

Ali, ipak nalazim da je i pored nabrojanih nedosatataka, a uzevsi u obzir vreme kada je pisana, ova knjiga sasvim zadovoljavajuca. Preporucjem je svima koje ova tema zanima.