Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Наслов Трагом Другог јужноморавског одреда / [илустрације Саве Николића]
Врста грађе зборник
Језик српски
Година 1955
Издавање и производња Власотинце : Срески одбор Савеза бораца, 1955
Физички опис 196 стр. : илустр. ; 20 cm
Други аутори - особа Nikolić, Sava
ISBN (Картон)
Предметне одреднице Народноослободилачка борба 1941-1945 – Други јужноморавски одред – Власотинце – У успоменама – Зборници
Власотинце – 1941-1945 – Зборници
УДК 821.163.41-94(082)
COBISS.SR-ID 7350247

Други јужноморавски партизански одред
Други јужноморавски партизански одред
Постојање 4. фебруар 1943.
Место формирања:
Бабичка гора
Формација четири батаљона
Део Народноослободилачке војске Југославије
Команданти
Командант Ратко Павловић Ћићко
Други јужноморавски народноослободилачки партизански одред формиран је 4. фебруара 1943. године на падинама Бабичке горе, у близини села Равна гора, код Власотинаца, од бораца из Црнотравског партизанског одреда.[1]

На дан формирања имао је свега 100 бораца. Током марта и априла, услед прилива нових бораца нарастао је на три батаљона, а у августу је формиран и четврти батаљон. Новембра 1943. године имао је око 700 бораца, када је један његов батаљон ушао у састав Друге јужноморавске бригаде. Одред је помогао и формирање бугарског партизанског Трнавског одреда. Фебруара 1944. из Одреда је издвојен део људства за формирање Пете јужноморавске бригаде, а марта исте године и за формирање Шесте јужноморавске бригаде.[2]

Први командант одреда био је Ратко Павловић Ћићко, шпански доборовољац и народни херој. Одред се налазио под непосредном командом Главног штаба НОВ и ПО Србије, а деловао је на простору између река Нишаве, Јужне Мораве и Пчиње и југословенско-бугарске границе. Фебруара 1944. године преименован је у Црнотравски одред, а јуна 1944. године његови борци су укључени у састав Дванаесте српске бригаде, чиме је престао да постоји.[1]


Садржај
1 Борбени пут
2 Народни хероји
3 Референце
4 Литература
Борбени пут
Убрзо по формирању, 7. марта 1943. године, Одред је извршио напад на бугарску посаду у руднику угља у селу Ракити, код Бабушнице, када је заплењена већа количина експлозива и намирница. Десет дана касније, 17. марта, Одред је у близини села Прибој, код Владичиног Хана ликвидирао бугарску стражу и срушио мост. Потом је водио борбе са бугарским снагама — код Криве Феје 9. априла, Црвеног Брега 10. априла, Црној Трави 25. априла, Стразимироваца 26. априла, код Романоваца 31. маја и код села Равни, 8. јуна.[1]

Приликом борбе код села Стразимироваца, на југословенско-бугарској граници, погинуо је командант одреда Ратко Павловић Ћићко, па је команду над Одредом привремено преузео Живојин Николић Брка. Одред је потом 20. јуна у селу Трнаву уништио рудник, а 1. јула у селу Дуга Лука напао бугарску полицијску посаду. Том приликом у запаљеној згради изгорело је 40 бугарских полицајаца. Неколико дана касније, 6. јула уништио је рудник угља Острвицу и 13. јула водио борбе с Бугарима у селу Стрелац, код Бабушнице. У Трговишту је 15. септембра напао бугарску посаду.[1]

На железничкој прузи Бујановац—Прешево, Одред је 19. септембра извео диверзиону акцију у којој је из строја избачена једна композиција и запаљено 40 вагона. Истог дана Одред се у селу Кленике, код Бујановца, а 21. септембра је водио борбу са четницима на Козјаку. Неколико дана касније, 10. октобра Одред је успешно напао село Љуберађа, потом је водио борбе са бугарским снагама у Лужници и Црној Трави, средином октобра 1943. године, и код манастира Прохор Пчињски, 26. октобра.[1]

Децембра 1943. године Одред је поново водио веће борбе са бугарским снагама — у близини Врањске Бање, 6. децембра и код планине Чемерник, 22 и 24. децембра. За то време Одред је извео и неколико диверзија на железничкој прузи — 17. новембра на прузи између Врања и Ристовца и 6. децембра код Врања. Приликом напада на Криву Паланку, 14. јануара 1944. године, Одред је ослободио 1.000 интернираних припадника и сарадника Народноослободилачког покрета (НОП). Фебруара 1944. године, заједно са Трећом македонском ударном бригадом, косовским и бугарским партизанским батаљоном „Христо Ботев” код села Селца и Русца разбио је Први вардарски четнички корпус, када је погинуло 40 и заробљено 95 четника.[1]

Народни хероји
Неколико бораца Другог јужноморавског одреда је проглашено за народне хероје, а неки од њих су:

Тома Ивановић Мачкатовац, командира Прве омладинске чете
Синадин Миленовић, командант одреда
Живојин Николић Брка, командант одреда
Ратко Павловић Ћићко, први командант одреда
Референце
Војна енциклопедија 1972, стр. 174.
Лексикон НОР 1980, стр. 269.
Литература
Partizanska spomenica 1941, eksponat u muzeju u Beloj Crkvi.jpg Портал НОБ
Војна енциклопедија том IV. Београд. 1972.
Лексикон Народноослободилачког рата и револуције у Југославији 1941—1945 том I. Београд: „Народна књига”. 1980.
Категорија: Партизански одреди из Србије