Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Posveta i potpis autora ! ( U Beogradu 28.12.2017. )
KOMUNISTIČKI ZLOČINI U CRNOJ GORI I HERCEGOVINI 1941-1942. GODINE / Miloš K. Vojinović, Tadija B. Bošković ( Kolašin, 2017. )
Povez: tvrd
Format: 24,8 x 17,8 cm
Broj strana: 663
Spoljašnjost sa slika, unutrašnjost odlična.

Šta o knjizi kažu autori:

Тема наше књиге је страдање грађана Црне Горе и Херцеговине усљед злочина почињених од комуниста, односно, по њиховом наређењу, партизана, 1941-1942. године. Овдје се мисли само на жртве које су смртно страдале. Рањавања, хапшења, затварања, пребијања, мучења, пљачка и паљевине описани су само у кратким цртама и у малом броју случајева.

Црна Гора са својим разликама – националним, вјерским, политичким и склоности ка подјелама, била је подесно тло за изазивање сукоба. Концентрација становништва у селима, ратне прилике и безвлашће изазвано окупацијом, погодовали су комунистима.

Руководство комуниста у рату је препознало прилику да се докопа власти. Тај циљ је био примарни током читавог трајања рата. Људски и материјални губици за комунисте нијесу имали значаја у односу на циљ. Циљ је оправдавао средства. Руководство комуниста Југославије знало је да ће коначна одлука о исходу рата бити донијета на великим ратиштима, између великих нација.

Руководство комуниста трасирало је пут у борби за рушење режима у Краљевини Југославији још 1935. године, што се види из споразума Моше Пијаде са вођом усташког покрета, Милом Будаком, у којем се истиче да је њихов заједнички непријатељ свака југословенска влада и српски народ као носиоци хегемоније… те да не може доћи до комунизирања Балканског полуострва док се не сломи кичма српству и православљу…

Слиједећи наређења Броза и ужег руководства КПЈ, црногорски и херцеговачки комунисти су били само пуки извршиоци вјешто осмишљеног плана за „сламање кичме српству и православљу“. Паклени план је успио. Српски народ изложен је уништењу и геноциду. Жртве комуниста на простору екс Југославије нијесу пописане, као што нијесу ни ове у Црној Гори и Херцеговини. Неспорно је да оне прелазе милион душа!

Деценијама скривана истина о лицу и наличју комунистичког руководства, једном је морала испливати на површину. Ова студија одсликава стање свијести руководства југословенских и црногорских комуниста који искључиво и једино сносе одговорност за неспорно почињене злочине и гурање народа у немилосрдни грађански рат.

Називање масовних злочина над мирним грађанима крајем 1941, почетком 1942. године, тзв. „лијевим скретањима“ је бацање прашине у очи. Објашњење је једноставно: Да се радило само о „лијевим скретањима“ 1941/1942, она се неби наставила након повратка партизана из Босне у јесен 1943. године, а потом трајала у континуитету и након званичног завршетка рата, 9. маја 1945. године.

Изобличавање новије историје почело је у данима њеног стварања и траје до данашњих дана. Пола вијека идеологија је имала превласт над историјском науком. У званичну догму морало се беспоговорно вјеровати. Комунистичка власт се поистовјећивала са историјом, једино су је они могли тумачити. Линије КПЈ и НОБ-а представљале су матрицу за изучавање историје. За историчаре од струке у таквој средини није било мјеста. Умјесто истраживањем доступних извора и извођењем чињеница, историчари су морали прихватати за неприкосновену истину вјешто просијане материјале КПЈ и НОР-а, из којих су у највећој мјери одстрањени докази о злочинима комуниста.

Током рата и након њега комунисти су починили на простору Црне Горе својеврстан културни геноцид. По њиховом наређењу спаљене су све преостале општинске и среске архиве (оне које нијесу уништене бомбардовањем) које се односе на период Краљевине Југославије, као и комплетне архиве неколико манастира које су монаси и народ вјековима чували и сачували као најзначајније културно благо. Нажалост, нијесу га могли сачувати од групе идеолошки заслијепљених фанатика које је историја избацила на своју временску љествицу. За њих је историја почела 1941. године!

Знамо да у Црној Гори још увијек постоје острашћени „чувари ордена народних хероја“ који не уважавају аргументе и који не прихватају ни једну другу истину изузев оне која им иде у прилог. Чињенице за њих немају значаја. Вјерујем да ће бити и оних који ће овај истраживачки подухват карактерисати као пропаганду и уздизање четништва. Такву намјеру одричемо јер су и четници чинили злочине. О њима су написани томови грађе. Приписани су им и злочини које нијесу починили.

На овом мјесту ваља описати како је функционисала „комунистичка правда“. Ратни војни судови код комуниста у формалном погледу 1941-1942. нијесу постојали. Живот или смрт осумњиченог био је у рукама комесара. Одлуке су доношене у најужем, руководећем кругу провјерених партијаца. Осуђујући своје ближње на смрт или учествујући у извршењу „пресуде“, партијац је недвосмислено потврђивао приврженост партији и тиме стицао референце за даље напредовање у хијерархији.

КО СУ БИЛЕ ЖРТВЕ КОМУНИСТА?

Добре и узорне домаћине комунисти су сматрали кулацима и такви су најчешће проглашавани „народним непријатељима“. Бројна стајаћа партизанска војска морала се прехрањивати. Ако у селу није било кулака, вршен је разрез у храни по домаћинствима.

Следећа категорија „народних непријатеља“ били су пензионисани официри из периода Краљевине Црне Горе, активни и резервни официри Краљевине Југославије, начелници срезова, предсједници општина, као и други јавни дјелатници који би у перспективи могли вршити утицај на народ супротан линији партије.

Последњи на љествици били су „шпијуни окупатора“, јер су прави шпијуни били на опрезу и ван домашаја, потребни свим зараћеним странама и, као такви, ријетко су потпадали под удар партије. Под овом крилатицом ликвидирана су сва остала лица која су представљала сметњу партији.

Након оснивања четничког покрета, од јануара до априла 1942, почињено је највише убистава у Црној Гори и Херцеговини. Жртве су били јучерашњи саборци који су ступили у редове четника. Међу убијенима налази се и 20 чланова партије који су стријељани „због скретања са партијске линије“, неизвршења партијског задатка или сумње у лојалност покрету као и 38 бораца партизанских јединица.

ЛИКВИДАЦИЈЕ ПО СРЕЗОВИМА

Андријевички………………………. 74

Барски……………………………………48

Берански…………………………………95

Бјелопољски……………………………88

Бококоторски…………………………..85

Даниловградски……………………238

Колашински…………………………193

Никшићки……………………………215

Пљеваљски………………………….171

Подгорички………………………….166

Цетињски……………………………..53

Шавнички……………………………191

Херцеговина-убијени у ЦГ………..27

Остали са ЈУ екс простора………..17

Поријеклом ван Југославије……….7

УКУПНО:…………………………….1.668

Ови подаци нијесу коначни. Активност на прикупљању података о жртвама комунистичких злочина и даље траје. Истраживањем злочина које су починиле остале стране у сукобу бавила се Државна комисија за истраживање злочина окупатора и њихових помагача. Хиљаде страна докумената из тог периода складиштених у Архиву Југославије у Београду представљају добру основу за истраживаче.

Злочини у Црној Гори и Херцеговини почињени од краја 1941. до краја маја 1942. године извршени су у име КПЈ и по наређењу њених челних кадрова.

Милован Ђилас себе је промовисао за зачетника злочина, о чему свједочи његова наредба од 8. октобра 1941. године. Иван Милутиновић и нижерангирани кадровици само су наставили са спровођењем линије партије. Да би прикрили и ублажили злочин у име партије, назвали су га „лијевим скретањима“. Међутим, злочини почињени крајем 1941. и почетком 1942. године били су само увод у још веће и монструозније злочине почињене у завршници рата и након његовог званичног завршетка.

На свјетској листи највећих диктатора свих времена, Тито заузима десето мјесто са 1.172.000 жртава палих у грађанском рату на простору Југославије од комунистичке руке. Није јасно да ли су овим бројем обухваћене жртве комуниста у периоду 1945-1951. којих је било 586.000?! Титов ментор Стаљин заузима челну позицију са 42.670.000 жртава.

Сасвим је сигурно да ће будући истраживачи наставити ово скромно дјело које је започело Друштво за истраживање злочина над грађанима Црне Горе у Другом свјетском рату. Циљ је да се сачувају од заборава све жртве рата са простора Црне Горе. Вријеме је учинило да су са лица земље углавном ишчезли свједоци догађаја, али су сачувани бројни документи у архивима као и сјећања публикована у књигама и часописима које вриједи истраживати.

За крај ваља цитирати народну пословицу: „Не памти се злочин да би се злочин враћао, већ се злочин памти да се не би понављао!“

Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica.
Slanje posle uplate postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke.
Može i vrednosnim paketom-pitati za poštarinu.

1