Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Ковачевић, Алекса Ј.
Наслов Ко је клеветник Јована Дучића? / Алекса Ј. Ковачевић
Врста грађе књига
Језик српски
Година 2002
Издање [2. изд.]
Издавање и производња Београд : Слободна књига, 2002 (Београд : Јуниор)
Физички опис 110 стр. ; 21 cm
Други аутори - особа Радојковић, Предраг Б.
Збирка Библиотека Идеје ; 24
ISBN 86-83727-05-X
Напомене Тираж 200
Предговор / Предраг Б. Радојковић: стр. 5-6
Фототипско изд.: Минхен, 1970.
Предметне одреднице Дучић, Јован, 1871-1943
Српско питање
УДК 886.1.09 Дучић
323.1(=861)

Један поглед на Јована Дучића
Дучић, који је умро две године пре свршетка Другог светског рата у Европи, осећао је као Херцеговац из Требиња сву трагедију која је захватила његов ужи завичај и у Сједињеним Државама,
где је провео своје последње године живота, писао је политичке чланке поред патриотских песама за које сам чуо први пут када су почеле да долазе ретке публикације из Америке у наше логоре у Јужној Италији, пре свега у Европи Тада сам први пут сазнао да је наш омиљени песник и писац Градова и химера био и политички писац заступајући гледиште које је било опречно са ставом ондашње Краљевске југословенске владе у изгнанству.

О свему томе сазнао сам више када смо, преко логора расеље-них лица у Немачкој, крајем 40-тих година овог века, дошли у Енглеску, и када сам имао прилике да се у Лондону сусретнем са
људима који су били непосредно везани како са Владом тако и са Дучићем. Такви су били Божидар Влајић, генерални секретар Демократске странке и министар у Трифуновићевој влади, и генералштабни пуковник Драгутин Савић, који је био Краљев изасланик на сахрани Јована Дучића у Гери, у Сједињеним Државама.

Разумљиво, обојица су истински ценили песнички таленат Јована Дучића али указивали су на Дучићева писања у Америци која су у извесном смислу ометала покушаје Југословенске владе у Лондону да пред Западним савезницима прикрије судбоносан разлаз између српских и хрватских министара о будућности Ју-гославије као заједничке државе Јужних Словена. Велики песници не морају бити ни велике дипломате, а Дучић је био наш први амбасадор у Букурешту, потом у Мадриду, а када је пала Француска, Дучић је напустио Шпанију и дошао код својих блиских рођака у Сједињене Државе, где је наставио са писањем и књижевним радом. Пуковник Савић поклонио ми је примерак књиге Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине Прве, Гроф Сава Владиславић коју је Дучић дао њему (Савићу) са посветом писаном 10. марта 1943, свега четири недеље пре смрти, у Гери.

Међутим, о Дучићу као човеку шира полемика је у емигра-цији започела после објављивања књиге Косте Ст. Павловића Јован Дучић са предговором Радоја Л. Кнежевића 1967. године. Као што је у предговору Кнежевић подвукао, овом књигом Пав-ловић јe Дучића ”очовечио не умањивши га: он нам је приближио и, ма колико то парадоксално изгледало, омилио”. Нама, који смо знали само за његову поезију и прозу, открио је писца са свим оним људским манама од којих пати наш човек. Као сви велики песници, и Дучић је био сујетан. Књига је пуна анегдота из живота Дучићевог и то не само оних којима је био сведок сам Коста Павловић него и оних, на пример, које је он чуо од свог оца Стевана, који је у младости друговао са Дучићем у Паризу на прелому прошлог и овог нашег, XX века.

Колико је била затрована атмосфера у политичкој емиграцији оног времена могло се видети из реакције која се пoјавила против Павловићеве књиге. Један Херцеговац, спортиста пре Другог светског рата, Алекса Ковачевић објавио је у Минхену 1970. године књижицу Ко је клеветник Јована Дучића? која не само што је била скуп клевета против Косте Павловића, него је откривала са колико се мржње говорило против ”бeоградске чаршије и Цинцара” у редовима оних који су се били умешали у жалосни црквени сукоб унутар Српске православне цркве у иностранству. Иако су скоро сви којима је у својој брошури Ковачевић приписао тобожње изјаве исте касније порекли у Гласу канадских Срба, који је онда уређивао професор Радоје Кнежевић, дискусија није допринела осветљавању личности Јована Дучића као песника и писца, него је била коришћена за политичку борбу око ”раскола”. Слично се може рећи и за шапирографисану књигу Зорана Св. Томића Одговор Кости Ст. Павловићу на кнуту Јован Дучић која се појавила у Паризу 1974. године. Томић је био дипломата и користио је ову прилику да се разрачуна са својим колегама у дипломатској служби као што је на пример био посланик Вишацки у Мадриду, па је нападајући Косту Павловића који је у своје време, када је у Букурешту амбасадор био Дучић, имао положај првог секретара амбасаде, напао и све Србе у Краљевској југословенској влади у емиграцији а првенствено чланове Демократске странке. Ту, у овој књизи,
мало ће се наћи података о Јовану Дучићу, иако писац тврди да се у Београду са њим виђао од краја 1927. до краја 1929. године скоро свакодневно и да му је он, после једног разговора са Димитријем Митриновићем који је дошао из Лондона у посету Београду, рекао за њега: „У сваком случају будала, али се питам да није и геније” (стр. 3). Томић је замерао Павловићу представљање Дучића путем анегдота, а сам је то чинио; али док је Павловић желео својом књигом да нам представи Дучића као човека, Томић је имао за циљ да, као Ковачевић, користи полемику о Дучићу да би осудио
емигрантску владу Слободана Јовановића и све политичаре.

Књижевно дело Јована Дучића није умањено полемиком која се водила било поводом његовог политичког писања у емиграцији било око њега као човека после његове смрти. Милан Грол у
свом Лондонском дневнику 1941–1946, објављеном у Београду 1990, поближе је описао тешкоће које су постојале у оно време да се пред западним савезницима бране српски интереси и одржи Југославија и у чему је била разлика у гледању Срба у Америци са гледањем Срба у Лондонској влади. Иако се са Дучићем није слагао, Грол је тражио, када се о том повела дискусија на седници Владе, да се Дучић сахрани као наш први амбасадор и као песник о државном трошку, чему су се противили хрватски минист-ри. Покојникова родбина одбила је сахрану о државном трошку, тако да је Дучић био прво сахрањен у Гери, где је умро, а септембра 1946. пренето је његово тело у Либертивил. Дучићева жеља изражена у његовом тестаменту да буде сахрањен у Требињу, није се испунила ни до данас.

У свом тестаменту, писаном још 1941, Дучић је поред својих рођака предложио у одбор који би се старао о извршењу његовог тестамента и своје најдраже пријатеље: Слободана Јовановића, Владимира Ћоровића, владику Николаја Велимировића и Николу Стојановића. Ниједан од њих више није у животу. У том тестаменту значајна је ова реченица:

„Молим горње пријатеље да са љубављу поступе при извршењу овог тестамента једног српског патриоте, којем је и у задњем часу лебдио пред очима тешки положај Српства у збрци појмова и противуречних идеја у којима се оно налази овог момента”.

На жалост, ни педесет година после Дучићеве смрти та констатација није изгубила своју актуелност, јер хаос у којем се данас на-лази наш народ и наше друштво изгледа још дубљи него 1941. Међутим, што се тиче положаја који Дучић заузима у нашој књижевности, ту нема сумње: он је био и остао ”најбољи лиричар златног доба српске књижевности”.