Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор Gordić, Slavko
Наслов Огледи о Вељку Петровићу / Славко Гордић
Врста грађе есеј
Језик српски
Година 2000
Издање 1. изд.
Издавање и производња Београд : Завод за уџбенике и наставна средства, 2000 (Београд : "Слободан Јовић")
Физички опис 125 стр. ; 20 cm
Збирка Посебна издања / Завод за уџбенике и наставна средства

Садржај С а д р ж а ј: Приповедна уметност Вељка Петровића (5-20); Фрагменти о Вељку Петровићу (21-35); У огледалу писма (36-44); Интерпретација српског песништва у есејистичко-критичком делу Вељка Петровића (45-91); Позно песништво Вељка Петровића (92-123); Библиографска напомена (124).
ISBN 86-17-08167-8 (брош.)

Напомене Тираж 500
Белешке уз текст.
Библиографска напомена: стр. 124.
Предметне одреднице Петровић, Вељко, 1884-1967

Ogledi o Veljku Petroviću
Slavko Gordić (autor)

Izdavač: Zavod za udžbenike - Beograd

Još jedan savremeni pogled na Veljka Petrovića, pomalo zaboravljenog pisca koji je ostavio više nego dubok trag u srpskoj literaturi. Gordić naročitu pažnju posvećuje poznom periodu Petrovićevog stvaranja i ističe "osobenu snagu i sugestivnost" njegovih proznih i poetskih ostvarenja.



Ostali naslovi iz oblasti: Istorija i teorija književnosti

2000; Broširani povez; ćirilica; 20 cm; 127 str.; 86-17-08167-8;
rasprodato
Tražite polovan / korišćen primerak?

Imate ovu knjigu i želite da je prodate?


Prikaz
01.01.00
Politika
02.09.2000.
Esejistika
Savremenije čitanje Veljka Petrovića
Slavko Gordić: "Ogledi o Veljku Petroviću", izdavač: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva", Beograd, 2000.

Valjalo je napisati celu knjigu da se potvrdi vrednosni sud koji je Gordić saopštio prvom rečenicom svojih ogleda o Veljku Petroviću: "Neverovatno, ali istinito: posle Ive Andrića, najviše dobrih pripovedaka na srpskom jeziku, u ovom veku, napisao je Veljko Petrović".
Iznenađen sopstvenim otkrićem, Gordić ukazuje da kritika ili nije stigla do takvog saznanja ili je - kao i sam Petrović - vrednosno preimućstvo davala Petrovićevoj poeziji.
Veljko Petrović (1884-1967) počeo je poezijom i najpre se potvrdio knjigom pesama. Inertnom se duhu čini da pesma ostaje trajno bliža umetnosti negoli i ona pripovetka koja dosegne svoj estetski vrhunac. Ako Gordić premešta vrednosno preimućstvo ka Petrovićevom pripovedanju, time ne snižava rang njegove poezije, nego samo pouzdanije i pravednije ističe - nedovoljno uočeni - značaj Petrovićeve pripovedne umetnosti u korpusu srpske književnosti ovoga veka.
Antejski duh
U pet ogleda ove knjige posvećene stvaralaštvu Veljka Petrovića, Gordić se jedino ne bavi ranim Petrovićevim pesništvom, smatrajući da su tu poeziju veoma dobro razumeli i protumačili Z. Mišić, M. Pavlović i D. Živković. Međutim, čini mu se da "proza V. Petrovića - u bujnosti svoga sveta i čudesnoj tananosti izraza - zaslužuje nove uživaoce i tumače". Prvi, uvodni ogled posvećen je Petrovićevoj pripovednoj umetnosti. Gordić savesno daje pregled najpouzdanijih tumačenja Petrovićevog pripovedanja. Ali na primerima najboljih pripovedaka ističe neprimećene ili nedovoljno naglašene estetske činioce.
Impresivan je tematski okvir i dubina zahvata Petrovićevih pripovetki. Međutim, Gordić smatra da ih treba razmotriti u "prekodiranoj" verziji tumačenja: "pomeranjem interesovanja i procenjivačkog težišta sa zadatog na stvoreno, s percepcije i opservacije na invenciju, sa svedočenja na... konstrukciju" (...) "zastati pred pitanjem koliko je i kakve verbalne mašte,... tvoračke snage, i kakvog sve konstruktivnog umeća bilo potrebno da bi se sazdala jedna impresivna i pamtljiva vizija i verzija sveta i ljudske sudbine". Pišući u vreme kada se dobar književni glas sticao prvenstveno otklonom od tradicije, V. Petrović je ostajao "korenito naš", antejski oslonjen na naše jezičko blago, tle i ljude; a sledeći duh nijansi, ne samo što otkriva životnosti i bitnosti nego - kao veliki umetnik - "izraz događaja preokreće u događaj izraza".
Pošto je uvodnim esejom sagledao celinu, u drugom je ogledu, na primernim pojedinostima, detaljima, ilustrovao i overio ranije kazana uopštavanja. Pokazalo se da je "tajna žene i lepota prirode najdublja i najtrajnija preokupacija Veljka Petrovića". On gradi priču "kao poslednji svedok prizora koji se neće ponoviti". Gordić podstiče kritičare - zagledane u tuđinu - da upravo kod Petrovića pronađu matrice arhetipskih prasituacija.
Treći Gordićev ogled sagledava piščevu ličnost kroz njegovu prepisku, preuzimajući od samog Petrovića upozorenje da je "ličnost dostojan predmet samo do granice gde se bolje prilazi delu". Pored velike i raznovrsne tvorničke energije, Petrović je preosetljivi nezadovoljnik, s trajnim - iako nerazložnim - osećajem nepriznatosti i zapostavljenosti. Kao da je predosećao (nešto, što Gordić procenjuje nezasluženim stanjem) da danas to delo "stoji na samom rubu interesovanja".
Smisao Gordićevih ogleda (pored ostaloga) i jeste u tome da - ukazujući na autentične vrednosti Petrovićeva dela - oživi čitalačku i kritičarsku pažnju prema njemu.
Žrtva "brzog srpskog zaborava"
Četvrti, najopsežniji ogled posvećen je Petrovićevim esejima o našoj poeziji. Gordić visoko ceni Petrovićev kritičarsko-esejistički rad. Smatra da bi ponovno čitanje dodatno osvetlilo neka važna svojstva našeg pesništva, ali i potvrdilo veliku kritičarsku darovitost Petrovića, koji je uspešan kao tumač poezije "bezmalo onoliko koliko je vredan kao njen primarno stvaralački sastojak i domašaj".
Gordić hoće, prvenstveno, da istakne ono po čemu se Petrovićevo shvatanje "našeg pesništva razlikuje od drugih čitanja i tumačenja". Pri tom nalazi da je malo naših tumača koji "mogu da se mere s Petrovićem po širini, mnoštvu i preciznosti nalaza o prirodi, putevima i raskršćima srpske književnosti i umetnosti". Uprkos naglašenom "strašću za prošlim", Petrović je uočavao bolje od drugih neke bitnosti naše usmene i umetničke poezije. Osobito je otkrivalački tumačio dela: Mušickog, Njegoša, Branka, J. G. Milenka, Đ. Jakšića, L. Kostića, Zmaja, M. Jakšića, V. Ilića i Dučića.
Završni Gordićev oglas analizuje i prosuđuje Petrovićevo pozno pesništvo. Iako prihvata mišljenje M. Pavlovića da kasne pesme "ne dosežu uvek visoku umetnost" ranih (1907-1914), one "pokazuju mislenu zrelost i sposobnost za suočavanje sa istinom, što samo doba može da donese", Gordić je suptilnom analizom pojedinih (najboljih) pesama dokazao da "pažljivo birane pesme kasnog Petrovića (...) bogate ukupno srpsko pesništvo osobenom snagom i sugestivnošću, koje ne bismo mogli i dalje previđati bez štete po valjanost naše predstave o kompleksnosti vlastitog pesničkog nasleđa".
Knjigom svojih ogleda o Veljku Petroviću Gordić je - pronicljivom analizom i ubedljivom argumentacijom - sam ispunio deo globalne poruke svoje knjige: Veljko Petrović je velikan i naše pripovedne umetnosti i našeg pesništva, pa ne sme biti žrtva "brzog srpskog zaborava". Ako je tačna pretpostavka da o poeziji najbolje govore pesnici, onda se Gordić i ovde pokazuje pesnikom i kad o pripovedanju besedi.
Branko POPOVIĆ

01.01.00
Dnevnik
21.11.2001.
TUMAČENJA
Novi život Veljka Petrovića
Uz "Oglede o Veljku Petroviću" Slavka Gordića

Piše: Nikša Stipčević

Starost je jedini način da se dugo živi, rekao je mudrac. Veljko Petrović je za svoje vreme dugo živeo (1884-1967), bio je u svojoj osamdeset i četvrtoj godini kada je 27. jula počeo da živi samo u pamćenju. U pamćenju onih koji su ga nadživeli, i u knjigama svojim koje se nude čitanju. Nije ga mimoišla sudbina mnogih koji su dugo bili prisutni u javnome životu, a svojom pojavom i njenim zračenjem, a i svojom željom, zaokupljali svet koji se knjigom bavi. Setimo se samo slučaja Andre Žida, ili Oskara Daviča, ili, u italijanskoj književnosti, slučaj Sa Đozueom Kardučijem ili Gabrijelom Danuncijem. Za izvesno vreme na njih padne mrena zaborava. Kao po pravilu: posle glasovitosti za života - stigne ćutanje. Stoga je u pravu Slavko Gordić što se na prvoj stranici svoje knjige ("Ogledi o Veljku Petroviću", Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2000) upitao: "Gde su (...) ključni uzroci odsustva Veljka Petrovića iz živog književnog pamćenja i delatne književne svesti danas? I nije li, možda, književni hendikep Veljka Petrovića upravo u nekim njegovim tvoračkim prednostima?". Gordićeva knjiga, sačinjena od pet studija (Pripovedna umetnost Veljka Petrovića, Fragmenti o Veljku Petroviću, U ogledalu pisma, Interpretacija srpskog pesništva u esejističko-kritičkom delu Veljka Petrovića, Pozno pesništvo Veljka Petrovića) upravo odgovara na ovo pitanje.

Razumevanje poligrafa

Moja generacija još pamti lik Veljka Petrovića, stasitog šetača, dolikokefalne lepe glave, dostojanstvenog hoda i držanja, kako, vazda u monologu s nekim poznanikom, zastaje u šetnji, zaokupljen nekom svojom usmenom pričom, ne hajući mnogo za ono što bi sagovornik imao da kaže. Kao i mnogi drugi stvaraoci, i Veljko Petrović je imao vidan narcisoidni sindrom, koji se najčešće može razumeti i protumačiti. Već tada, a bile su pedesete godine prošlog veka, novi književni naraštaji bili su okrenuti drugim i drukčijim literarnim iskustvima. Veljko Petrović im nije bio u vidnome polju. A on je toga bio svestan. I očevidno je patio zbog toga. Trebalo je i tada Veljka Petrovića čitati, i razumevati. Kao da smo bili zaboravili davna čitanja njegove knjige Bunja i drugi u Ravangradu. Slavko Gordić nam upravo pruža jedno takvo razumevanje ovog velikog srpskog poligrafa, koji je bio i pesnik, i pripovedač, i istoričar književnosti i slikarstva. Danas sasvim pouzdano znamo da je u svim ovim duhovnim delatnostima bio izvrstan, i da je prednjačio, što je 1913. godine i Isidora Sekulić isticala, upravo u "Letopisu Matice srpske", kada je o njemu pisala kao pripovedaču.
Slavku Gordiću je upravo priličilo da napiše knjigu o Veljku Petroviću. Dubok znalac srpskog književnog nasleđa, esejist iskričavih asocijacija i poređenja, uvek svežih i prisutnih znanja, Gordić ima i svojstvo koje mnogi današnji kritičari nemaju - ume da razaznaje šta je jezička umetnost, izvrsno poznaje je