Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Младеновић, Александар = Mladenović, Aleksandar
Наслов Прилози о Његошу / Александар Младеновић
Врста грађе књига ; одрасли, озбиљна (није лепа књиж.)
Језик српски
Година 1996
Издавање и производња Ваљево : Ваљевска штампарија, 1996 (Ваљево : Ваљевска штампарија)
Физички опис 203 стр. : илустр. ; 20 cm
Збирка ǂБиблиотека ǂПосебна издања / Ваљевска штампарија ; ǂкњ. ǂ25
ISBN (Брош.)
Напомене Тираж 1.000
Напомене и библиографске референце уз текст.
Предметне одреднице Петровић Његош, Петар II, 1813-1851
УДК 821.163.41.09 Петровић Његош П. II
COBISS.SR-ID 109324295

Petar II Petrović Njegoš
Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigacijuIdi na pretragu

Petar II Petrović Njegoš
Petar II Petrović Njegoš, za života poznat kao vladika Rade (po rođenju Rade Tomov Petrović;13 novembra.1813 - 10. oktobar, 1851) je bio crnogorski pjesnik, episkop i vladar.

Njegoš je udario temelje moderne crnogorske države uspostavljanjem organa vlasti: Senata, Gvardije i Perjanika i uvođenjem plaćanja poreza. Objedinio je svetovnu i versku vlast proterivanjem guvernadura Radonjića iz zemlje, čime je ukinuta tradicionalna podela vlasti između guvernera koji se oslanjao na Zapad i episkopa koji se oslanjao na Rusiju.

Njegovo najuticajnije pjesničko djelo je Gorski vijenac, objavljeno 1847. godine.


Sadržaj/Садржај
1 Život
1.1 Mladost
1.2 Vladavina
1.3 Bolest i smrt
2 Djela
3 Kosovski mit
4 Izvori
5 Vidi još
6 Vanjske veze
Život
Mladost
Rođen je kao Radivoje "Rade" Tomov Petrović 1. novembra (po julijanskom kalendaru) 1813. u Njegušima pod Lovćenom, glavnom selu Katunske nahije.[1] On je drugi sin Tome Markova Petrovića, najmlađega brata vladike Petra I i Ivane Proroković. Na krštenju je dobio ime Rade (Radivoje). Rođen je u porodici iz koje su tradicionalno poticali srpski episkopi (Danilo, Savo, Vasilije, Petar I i drugi).

1825. godine vladika Petar I, dovodi Rada k sebi u cetinjski manastir da ga školuje i pripremi za naslednika. Stric je ranije za naslednika spremao Njegoševa brata od strica, ali je ovaj više voleo vojsku i oficirski poziv. Njegoš se nije redovno školovao. Kod cetinjskih i bokeljskih kaluđera učio se samo osnovnoj pismenosti. Tih godina Rade sastavlja svoje prve pesme. Posle mu je stric doveo za učitelja Simu Milutinovića Sarajliju. Sima Milutinović upućuje Rada u klasiku, umetnost, istoriju, filozofiju i književnost. Njegoš je bio pod jakim uticajem antičkog klasicizma. Klasičnu grčku poeziju čitao je na ruskom. Sarajlija je kod Njegoša razvio ljubav prema narodnoj poeziji i potsticao ga na pisanje. Njegoš je zaneseno voleo narodne pesme, skupljao ih i sam stvarao nove. Na Njegoša je uticao i Lukijan Mušicki, koji je 1830-ih godina imao glas velikog pesnika.

Vladavina

Vladika Rade
18. oktobra 1830 preminuo je njegov stric, vladika Petar, nakon čega je sedamnaestogodišnji Rade Tomov proglašen za „namjesnika mitropolita crnogorskog“. Prema predanju, stric mu je na samrti rekao posljednje riječi: "moli se Bogu i drž se Rusije."[2] Dva dana kasnije, Rade se zakaluđerio, uzeo ime Petar i primio episkopsku upravu nad Crnom Gorom. U to vreme, Crna Gora je bila savez plemena bez atributa države, njene granice nisu bile određene a centralna vlast skoro da nije postojala. U međunarodnim odnosima Crna Gora smatrana je turskom teritorijom.[1] Srpski vladika često je potajno obavljao i neke svetovne vladarske dužnosti u susednim plemenima, dok je u Boki Kotorskoj i oko Skadra bio samo episkop.[1] Uz vladiku kao duhovnog vladara, pod uticajem Rusije, postojao je i svetovni vladar guvernadur (guverner), pod uticajem zapada. Neka crnogorska plemena priznavala su vladikinu, ali i mletačku, austrijsku ili tursku vlast. Njegoš je nastojao da centralizuje državnu vlast. On je bio u sukobu sa guvernadurom Vukolajem Radonjićem, koji je pokušavao da ograniči svetovnu vlast porodice Petrović. Guvernadur je nakon smrti Petra I osporio njegovom sinovcu Radu pravo na nasljednu vlast na crnogorskom tronu. Pod optužbom da je činio prijestupe i prkosio vladiki, donesena je odluka da se guvernarudu Vukolaju Radonjiću oduzme zvanje i crnogorski pečat (mohur).[3]

Radi uspostavljanja vlasti uzemlji Njegoš pozvao u pomoć dvojicu Crnogoraca koji su živeli u Petrogradu - Mateju Vučićevića, crnogorskog poverenika u Rusiji i njegovog ujaka Ivana Vukotića, podoficira u ruskoj vojsci. Na zboru koji je Njegoš sazvao, 21. septembra 1831. se donose odluke o uspostavljanju organa vlasti: Senata, Garde i Perjanika. Na čelo svetovne vlasti dolazi vladika Rade koji vlada u dogovoru sa Senatom koji čine predstavnici najutjecajnijih srpskih porodica. Za prvog predsednika Senata izabran je Ivan Vukotić, a za potpredsednika Mateja Vučićević. Sedište Senata bilo je na Cetinju, a Gvardije u Rijeci Crnojevića. Ovim odlukama ukinuta je dugogodišnja tradicija da Crnom Gorom upravlja vladika sa guvernadurom. Njegoš u oktobru 1831. i u februaru naredne godine, u dva navrata, bezuspešno pokušava da osvoji Podgoricu i Zetu. Protivnici su ga kritikovali da se više bavi lovom i pesništvom nego vladarskim poslovima i da često odlazi u Boku da se udvara damama i igra karte.[1]

Početkom januara 1832. zbog navodnih "zavereničkih nastojanja", Senat proteruju porodicu guvernadura Radonjića, koja je više od sto dvadeset godina obavljala guvernadurske funkcije u Crnoj Gori.[1] Kazna je bila da se Vuko i njegov rodni brat Marko Radonjić metnu u okove i zatvore u špilji Cetinjskog manastira i da se 6 kuća Radonjića, odnosno 32 člana njihove obitelji protjeraju na austrijski teritorij (Kotor).[4] Napad je izvršen noću i Radonjićeva kuća je najprije potpaljena, pa je Pejo uspio da uhvati bivšega guvernadura Vuka, a pored toga ubijeno je još 5-6 lica na Lovćenu, gdje su im bili katuni. Svi ostali su se predali i pošli su u Kotor, dok im je imanje razgrabljeno, a kuće zapaljene i srušene. Bivši guvernadur je sa svojim bratom doveden na Cetinje i zatvoren u jednoj manastirskoj pećini, koja će se otada zvati Guvernaturovica.[5] Vukolaj je pušten iz tamnice 20. 04. 1832. pod pratnjom gvardije odveden je u Kotor, gdje je ubrzo umro 30. 05. 1832. usled posljedica tamnovanja. Ukidanje i proterivanje guvernadura je izazvalo žestoku opoziciju, čak i Njegoševog nekadašnjeg učitelja Sarajlije.

1833 putovao je u Petrograd, gde bude zavladičen. Iste godine je zaveden porez („harač“, kako su ga zvali Crnogorci), koji je počeo da se naplaćuje naredne godine. Po zavladičenju uzima ime Petar i od tada se potpisivao vladika Petar Petrović, ali ga je narod zvao vladika Rade (vladikom Petrom je nazivan njegov stric). Na Cetinje donosi nekoliko stotina knjiga za potrebe Crkve i škole. Tokom tog putovanja, Njegoš nabavlja štampariju koja je na Cetinje doneta početkom januara 1834.[1] 1834. Objavljuje na Cetinju prvu zbirku pesama Pustinjak cetinski, odštampanu u svojoj štampariji. Iste godine objavljuje drugu zbirku Lijek jarosti turske.


Cetinjski manastir, sedište pravoslavnog vladike.
1837. godine vladika Rade je od kneza Miloša Obrenovića zatražio zabranu izdavanja sabranih djela pokojnog srpskog prosvjetitelja Dositeja Obradovića, nazivajući njegova dela "zlim i razvratnim":

Wikiquote „Takvi slučaj mene prinuždaje moliti Vas pokornjejše da zapovijedite višerečena sočinenija ne puštati iz Vaše tipografije i da ih zabranite u Vaše knjaževstvo svakome čitati i imati, kao što i druga sva praviteljstva zla i razvratna sočinenija zaprećuju.[6] “
(―)
1838. Hercegovačko Grahovo odmetnulo se od turske vlasti i prišlo Crnoj Gori. U julu 1838. dolazi do sukoba između Austrijanaca i Crnogoraca nakon čega je 25. avgusta Austrija sklopila mir sa Crnom Gorom i time indirektno priznala njenu nezavisnost. Oko dva meseca nakon toga, Njegoš je zaključio mir i sa bosanskim vezirom i hercegovačkim pašom, čime su i turske vlasti po prvi put indirektno priznale nezavisnost Crne Gore. Iste godine, u blizini starog manastira na Cetinju, podignut je novi luksuzan dvorac sa dvadeset pet odeljenja, sa visokim zidom i kulama, kasnije nazvan Biljarda. U jednom njegovom delu bile su prostorije za Senat, u drugom je stanovao vladika, a u prizemlju su stanovali perjanici. Na Cetinju boravi Antid Žom koji Njegoša podučava francuski jezik. 1839. i 1840. su izbile dve bune protiv Njegoša zbog naplaćivanja poreza.[1] 1840. po Njegoševom nalogu Novica Cerović sa nekoliko drobnjačkih glavara ubija Smail-agu Čengića 23. septembra. Ubistvo Smail-age učvrstilo je prisajedinjenje drobnjačkog plemena Crnoj Gori, kao prvog hercegovačkog plemena koje u ušlo u njen sastav.

1840. odlikuje Aleksandra Karađorđevića vojvodskim činom. 1841. Od Johana Turskog, zamenika austrijskog guvernera Dalmacije, dobija na poklon mikroskop. 1842. Odesko društvo ljubitelja istorije i starine bira ga za svog člana 20. januara, a Društvo srbske slovesnosti u Beogradu za svog počasnog člana 11. juna. Meseca marta 1842. Edoardo Grije je na Cetinju uručuje Njegošu brilijantni krst, dar austrijskog cara, kao priznanje za suradnju na uređenju granice. Istim povodom ruski car Nikolaj ga odlikuje ordenom sv. Ane prvog stepena.[1] Septembra 1842. u Dubrovniku potpisuje sa hercegovačkim vezirom Ali-pašom Rizvanbegovićem ugovor o prestanku neprijateljstava, koji je ubrzo prekršen kada su krajem jula 1843. Crnogorci ubili izaslanike Ali-paše Rizvanbegovića. Sredinom septembra na Grahovu dolazi do nekoliko sukoba između Crnogoraca i hercegovačkih Turaka:


Knjaževina Crna Gora 1862.
Wikiquote „Mi smo u rat sa svijema Turcima okolo nas, kako gotovo svagda što smo. Oni su vazda složni na naše zlo, i Bošnjaci i Arbanasi.[1]“
(―)
U proleće 1845. završava pisanje Luče mikrokozma, religiozno-filozofskog speva o nastanku sveta. 1846. završava pisanje Gorskog vijenca, epa o istrebljenju "poturica".

U prvoj polovini 1847. godine, izazvana velikom glađu, izbija buna u pograničnoj Crmničkoj nahiji, koju je pomogao skadarski paša hranom, municijom i svojom vojskom. Pobuna u korenu biva ugušena u krvi. Njegoš osuđuje na streljanje nekoliko vođa pobune.[1]

Tokom r