Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Književno nasleđe

Mnoga njegova dela kritičari smatraju remek-delima, kao što su poema Bronzani konjanik i drama Kameni gost, priča o padu Don Žuana. Njegova pesnička kratka drama Mocart i Salijeri (iz istog rada kao i Kameni gost, Male tragedije) bila je inspiracija za Šaferov Amadeus, a takođe predstavlja i libreto za Korsakovljevu operu Mocart i Salijeri. Puškin je takođe poznat po svojim kratkim pričama, posebno po ciklusu Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina, pre svega po priči Hitac. Sam Puškin preferirao je svoj roman u stihu Evgenije Onjegin, koji je pisao tokom celog svog života i koji, započinjući tradiciju velikih ruskih romana, prati nekoliko centralnih likova, ali se u velikoj meri razlikuje u tonu i fokusu.

Onjegin je delo takve složenosti da je, iako samo stotinu stranica dugo, prevodiocu Vladimiru Nabokovu bilo potrebno dva cela toma svezaka kako bi u potpunosti preneo njegovo značenje na engleskom. Zbog ove poteškoće u prevodu, Puškinovi stihovi ostali su u velikoj meri nepoznati engleskim čitaocima. Međutim, i pored toga, Puškin je u velikoj meri uticao na zapadnjačke pisce poput Henrija Džejmsa.[44] Puškin je napisao i Pikovu damu, koja predstavlja deo Crne vode, zbirke kratkih priča fantastične prirode velikih pisaca, koju je sačinio Alberto Manguel.

Muzičko nasleđe
Uredi
Puškinova dela obezbedila su i plodno tlo za mnoge ruske kompozitore. Opera Mihaila Glinke Ruslan i Ljudmila predstavlja najraniju važniju operu inspirisanu Puškinovim delom. Opere Petra Iljiča Čajkovskog Jevgenije Onjegin (1879) i Pikova dama (1890) van Rusije su poznatije nego Puškinova dela kojima su inspirisana.

Monumentalna opera Modesta Musorgskog Boris Godunov, takođe inspirisana Puškinovim delom, smatra se jednom od najboljih i najoriginalnijih ruskih opera. Druge ruske opere koje se baziraju na Puškinovim delima su Rusalka i Kameni gost Aleksandra Dargomiškog; Korsakovljeve Mocart i Salijeri, Priča o caru Saltanu i Zlatni petlić; Kavkaski zatvorenik, Pir u vreme kuge i Kapetanova kći Cezara Kjuja; Mazepa Čajkovskog; Rahmanjinove Aleko (bazirana na Ciganima) i Gramzivi vitez; Mavra Igora Stravinskog i Napravnikov Dubrovski.

Puškinovi stihovi koristili su se u baletima i kantatama (uključujući i njegove pesme napisane na francuskom u ciklusu Caprice étrange kompozitorke Izabele Abuker). Supe, Leonkavalo i Malipjero takođe su komponovali svoje opere po Puškinovim delima.

Romantizam
Uredi
Mnogi smatraju da je Puškin glavni predstavnik romantizma u ruskoj književnosti; ipak, on se ne može nedvosmisleno označiti kao romantičar. Ruski kritičari tradicionalno tvrde da njegova dela predstavljaju put od neoklasicizma, preko romantizma do realizma. Alternativna procena sugeriše da je Puškin „imao sposobnost da se zabavlja suprotnostima koje se mogu činiti romantičarskim u osnovi, ali su na kraju subverzivni sa svih tačaka gledišta, uključujući i romantičarsku” i da je on „istovremeno i romantičar i neromantičar”.[45]

Priznanja i nasleđe
Uredi
Godine 1929, sovjetski pisac Leonid Grosman objavio je roman D'Arkijakovi spisi, u kome opisuje Puškinovu smrt iz perspektive francuskog diplomate, kao učesnik i svedok fatalnog duela. Roman opisuje Puškina kao liberala i žrtvu carskog režima. U Poljskoj je knjiga objavljena pod nazivom Smrt pesnika.
Godine 1937, grad Carsko Selo preimenovano je u Puškin, u čast pesnika.
Postoji nekoliko muzeja u Rusiji posvećenih Puškinu, uključujući dva u Moskvi, jedan u Sankt Peterburgu, kao i veliki kompleks Mihajlovsko.
Puškinova smrt predstavljena je na malim ekranima filmom Puškin: Poslednji duel. Film je režirala Natalija Bondarčuk, a lik Puškina tumačio je Sergej Bezrukov.
Puškinov fond osnovan je 1987. godine od strane Vojvotkinje od Aberkorna u znak obeležavanja kreativnog nasleđa i duha svog pretka i oslobađanja kreativnosti i mašte dece u Irskoj, pružajući im priliku da prenesu svoje misli, osećanja i iskustva.
Asteriod 2208 Puškin, otkriven 1977. godine od strane sovjetskog astronoma Nikolaja Černiha, dobio je naziv po njemu.[46] Jedan krater na Merkuru takođe nosi Puškinovo ime.
MS Aleksandar Puškin, drugi brod ruske klase Ivan Franko, nosi njegovo ime (takođe se naziva i pesnik ili pisac.
Stanica metroa u Taškentu nosi njegovo ime.
Puškinova brda[47] i Puškinovo jezero[48] u Ben Nevisu, Kanada, dobila su ime po njemu.
Dan ruskog jezika, uspostavljen od strane Ujedinjenih nacija 2010. godine, obeležava se 6. juna, na Puškinov rođendan.[49]
Puškinova statua u Mehan parku u Manili otkrivena je 2010. godine u znak obeležavanja odnosa između Filipina i Rusije.[50]
Dijamant Aleksandar Puškin, drugi najveći pronađen u Rusiji i celom bivšem Sovjetskom Savezu, nazvan je po njemu.
Dana 28. novembra 2009. godine, postavljen je spomenik Puškinu u Asmari, prestonici Eritreje.[51]
U njegovu čast uspostavljena je Puškinova medalja.[52]
Izabrana dela
Uredi

Puškinova kuća u Moskvi.
Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe.

Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izgnanstva (1820—1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatijih dela: Evgenije Onjegin.

Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824—1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine.

Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1831, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.

Galerija
Uredi
Portret Puškina iz perioda 1800–1802, autora Ksavijera de Mestra
Portret Puškina iz perioda 1800–1802, autora Ksavijera de Mestra


Portret Aleksandra Puškina, autora Pjotra Sokolova (1836)
Portret Aleksandra Puškina, autora Pjotra Sokolova (1836)


Portret Aleksandra Puškina, autora Karla Mazera (1839)
Portret Aleksandra Puškina, autora Karla Mazera (1839)


Duel Aleksandra Puškina i Žorža d'Antea
Duel Aleksandra Puškina i Žorža d'Antea


Odelo koje je Puškin nosio tokom svog poslednjeg dvoboja 1837. godine
Odelo koje je Puškin nosio tokom svog poslednjeg dvoboja 1837. godine


Spomenik Aleksandru Puškinu u Bahčisaraju, Krim
Spomenik Aleksandru Puškinu u Bahčisaraju, Krim


Statua Puškinu, Sankt Peterburg, Rusija.
Statua Puškinu, Sankt Peterburg, Rusija.


Spomenik Aleksandru Puškinu u Parku Ćirila i Metodija u Beogradu.
Spomenik Aleksandru Puškinu u Parku Ćirila i Metodija u Beogradu.


Natalija Gončarova, Puškinova žena. Portret autora Ivana Makarova (1849).
Natalija Gončarova, Puškinova žena. Portret autora Ivana Makarova (1849).

Puškin na grafitu
Puškinskaя 69 Puškin graffiti.jpg

Puškinskaя 67 PuškinNatalья2008.jpg

PuškinRulit Graffiti VizuIMG 3690.JPG

Puškinskaя 74 Puškin Dama graffiti.JPG
Vidi još
Uredi
Puškinov muzej
Mihajlovski muzej Aleksandra Sergejeviča Puškina
Ruska akademija
Karolina Sobanska
Reference
Uredi
Enciklopedija Krugosvet, Puškin, Aleksandr Sergejevič, preuzeto 29. 11. 2012.
Vinogradov, V.V., Tomaševskij, B., Voprosy jazyka v tvorčestve Puškina, u: Puškin: Issledovanija i materialy, AN SSSR. 1956. str. 126-184.
Lukomskij, V.K., Arhivnyje materialy o rodonačaljnike Puškinyh - Radše // Puškin: Vremennik Puškinskoj komissii / AN SSSR, 1941, br. 6. pp. 398–408, 398
Stark, V.P., Puškiny v "Istorii Petra" i "Istorii Pugačova" // Puškin: Issledovanija i materialy, RAN, Nauka, 2004, tom XVI/XVII. pp. 188–197
„Aleksander Sergeevich Pushkin's descendants at”. Genealogics.org. Pristupljeno 2. 3. 2010.
N. K. Teletova [N. K. Teletova] (2007).
Lihaug [Lihaug], Э. G. [E. G.] (novembar 2006). „Predki A. S. Puškina v Germanii i Skandinavii: proishoždenie Hristinы Reginы Šёberg (Gannibal) ot Klausa fon Grabo iz Grabo [Ancestors of A. S. Pushkin in Germany and Scandinavia: Descent of Christina Regina Siöberg (Hannibal) from Claus von Grabow zu Grabow]”. Genealogičeskiй vestnik [Genealogical Herald].–Sankt-Peterburg [Saint Petersburg]. 27: 31—38.
Lihaug, Elin Galtung (2007). „Aus Brandenburg nach Skandinavien, dem Baltikum und Rußland. Eine Abstammungslinie von Claus von Grabow bis Alexander Sergejewitsch Puschkin 1581–1837”. Archiv für Familiengeschichtsforschung. 11: 32—46.
Lotman, J., Aleksandr Sergejevič Puškin: Biografija pisatelja, u: Puškin: Biografija pisatelja; Statji i zametki, 1960-1990: "Jegenij Onegin", Iskusstvo-SPB, 1995.
Ašukin, N.S., Puškinskaja Moskva, Akademičeskij projekt. 1998. ISBN 978-5-7331-0123-1.
Russia Today, Prošlost Rusije: Rodoslovno stablo A. Puškina (do 5. generacije)
Blagoj, D., Stihotvorenija Puškina, u: Sobranije sočinenij A.S. Puškina v 10 tomah, Goslitizdat, 1959.
Vinogradov, V., Stilj Puškina, OGIZ, 1941.
Vjazemskij, P.P., Aleksandr Sergejevič Puškin po dokumentam Ostafjevskogo arhiva i ličnym vospominanijam, 1826-1837, Akademičeskij projekt, 1880.
Zykov, D.S., Pis'mo k sočinitelju kritiki na poemu "Ruslan i Ljudmila", Syn otečestva, 1820, tom 64, br. 38
, Puškin, A.S., Pis'mo Puškinu L.S., 24 sentjabrja 1820 g. Iz Kišineva v Peterburg, Puškin A.S., Polnoje sobranije sočinenij: V 10 t. Nauka, Leningrad, 1979, tom 10. pp. 18.
Puškin A.S., Bahčisarajskij fontan, 1821-1823 // Puškin, A.S., Polnoje sobranije sočinenij: V 10 t. - Nauka, Leningrad, 1977—1979, tom 4, Poemy. Skazki. 1977. стр. 131-150., u pril.: Vypiska iz "Putešestvija po Tavride" I.M. Muravjeva-Apostoa; Otryvok iz pis'ma. pp. 150.
Krimologija, Puškin, Aleksandr Sergejevič, preuzeto 9. prosinca