Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Ristić, Marko, 1902-1984 = Ристић, Марко, 1902-1984
Наслов Tri mrtva pjesnika / Marko Ristić
Врста грађе књига
Језик српски
Година s. a.]
Издавање и производња [S. l. : s. n., s. a.]
Физички опис Str. 245-316 ; 25 cm.
ISBN (Broš.)
Напомене P. o.: Rad Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti; knj. 301.
Предметне одреднице Црњански, Милош, 1893-1977
Петровић, Растко, 1898-1949
Елијар, Пол, 1895-1952
Књижевност -- Поезија
УДК 821.09
82.09-1
886.1-991.1
886.1.09:929 Црњански, М.
886.1.09:929 Петровић, Р.
840.09:929 Елуард

Pamfletski esej Marka Ristića `Tri mrtva pesnika` - Paul Eluard, Rastko Petrović, Miloš Crnjanski.

Poseban otisak iz 301. knjige rada Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti.

od strane 245 do strane 316.
Udžbenički format.

Korice nešto lošije, unutrašnjost OK.
Na nekoliko mesta pečati.

TRI MRTVA PESNIKA: `Nakon promene društveno-političke klime 1987. godine Marko Ristić je pao u nemilost. To nije bilo prvi put: 1939. godine ‘Proleter’, organ KPJ-a, objavljuje Titov tekst u kojem je žestoko napadnut Marko Ristić kao intimus Bretona, čoveka koji kleveće sovjetsku kulturu, pa se zato preporučuje časopisima leve orijentacije, a bilo ih je mnogo, da mu uskrate saradnju. Kad je izbio rat, Marko nije znao hoće li izgubiti glavu od levih ili desnih. Nedićeva policija ga je hapsila kao simpatizera komunista, jer je nadrealizam bio levo orijentisan – Koča Popović je bio španski borac, komandant Prve proleterske brigade, Đorđe Jovanović i mnogi drugi su poginuli... Markovi dnevnici iz tog perioda puni su gorčine, usamljenosti... Posle rata, okolnost što je Koča Popović bio nadrealista učinila je da vlasti prigrle Marka Ristića i on je postao naš ambasador u Parizu. Sećam se da je naša desna inteligencija tada iskoristila činjenicu da su nadrealisti napadali Pola Klodela kad je postao ambasador, rekavši da neko ko napada ambasadora, na kraju i sam postaje ambasador. Nadrealisti su optuživani da su režimski pisci, a oni su odgovarali: `Mi nismo režimski pisci, mi smo režim.`

Najviše mu je zamerano zbog eseja Tri mrtva pesnika, briljantno napisanog, kao i sve što je Marko pisao. Proglasio je mrtvim pesnike Miloša Crnjanskog, Pola Elijara i Rastka Petrovića, koji je tada jedini bio mrtav. Sećam se, najviše me je pogodila njegova surovost prema Rastku. Rastko mu je pisao iz Amerike, želeo je da se vrati u domovinu, ali je Marko Ristić odbio svog nekadašnjeg prijatelja. Razlozi su bili ti što je Rastko bio u Americi dok su u zemlji drugi ginuli. Marko Ristić jeste bio moralno krut, što je osobina pomalo dogmatskih duhova. I Breton, papa nadrealizma, isključivao je iz pokreta onoga ko mu se nije dopadao. Ali ta njegova osobina ne može da utiče na ukupan stav o Marku Ristiću. Može da se konstatuje, ali da vidimo šta još ima Marko Ristić, a on ima mnogo toga. Od trojice pesnika koje proglašava mrtvim jedini Rastko nije ništa zgrešio, za razliku od Crnjanskog, koji je pre rata kao urednik časopisa ‘Ideje’ pisao pohvalno o Hitleru. Crnjanski je maltene potkazivao pesnike policiji, i samim tim zaslužuje da ga Marko napadne, ali ne da ga proglasi mrtvim pesnikom. Kasnije je Crnjanski napisao Lament nad Beogradom, Drugu knjigu Seoba, Roman o Londonu. Mislim da je on prošao kroz katarzu kad su pale bombe na Beograd, shvatio je šta je uradio. Svejedno, takva razračunavanja među piscima nisu u redu. To je greška Marka Ristića.

Posle smrti Marka Ristića 1984. godine, napao ga je Slobodan Selenić u romanu Ubistvo s predumišljajem. Selenić u knjizi objavljuje faksimil iz poratne ‘Politike’ sa spiskom streljanih koje je vojni sud proglasio ratnim zločincima, među kojima je i pesnik Svetislav Stefanović. Dan nakon objavljivanja tog spiska, Marko Ristić piše uvodnik u ‘Politici’ sa naslovom ‘Zajedno su pošli u smrt oni koji su zajedno pošli u zločin’`. Ali, i u Parizu nakon oslobođenja formirani su odbori za čistke u kojima su bili Morijak, Sartr, Kami. U književnosti takve stvari treba da budu u drugom planu. Ne treba ih zaboraviti, ali ne treba zbog toga ni izbacivati ljude iz književnosti. Selin je bio kolaboracionista, ali ga i pored toga Francuzi smatraju velikim piscem. Kod nas su strasti usijanije. Selenić u romanu kaže: ‘Jebeni levi intelektualac Marko Ristić’, i ‘Jebeš zemlju koja Marka ima’. A njegov junak kaže ‘ta neistina u ustima Krsmana bila je drukčijeg hemijskog sastava od laganja Marka Ristića koji je lažući znao da to čini iz koristoljublja’. Ovako se ipak ne može govoriti o Marku Ristiću. Može se reći da je moralno grešio, ali to je briljantno pisan esej. I mislim da to treba imati u vidu. Mi smo mala kultura, i kada bismo je očistili od levih i desnih pisaca, malo bi ih ostalo u njoj. Malo je njih kojima se nešto ne može prigovoriti.`...

Biografija
On, kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju (Od sreće i od sna, 1925; Nox microcosmica, 1956), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: Književna politika (1952) i Istorija i poezija (1962). U obema su najvećma sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima.

U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je on zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Umetnost se stvara iz najdubljih potreba života i izraz je težnje ljudskog duha za samootkrivanjem. Zato umetničko stvaranje mora biti neposredno, ničim nekontrolisano, ni zahtevima zdravog razuma, ni konvencijama estetike, ni praktičnim potrebama društva, jer sve to ograničava slobodu stvaranja, bez koje nema prave umetnosti. Estetika se bavi samo onim što je spoljašnje, zanatsko, tehničko, a bit je umetnosti u unutrašnjem, spontanom, iracionalnom, biti umetnosti jeste poezija. Drugi bitan sastojak svake velike umetnosti jeste humor. Ristić je u njemu video podsmeh besmislu sveta i istovremeno naročit oblik otkrivanja dubljih aspekata stvarnosti. Kao najviši kvaliteti umetnosti, poezija i humor imanentni su stvarnosti, oni su deo života, a umetnost ih samo otkriva, ističe, pojačava, čini ih predmetom intenzivnog doživljaja. Polazeći od tog shvatanja, Ristić je došao do paradoksalnog razrešenja osnovne dileme 30-ih godina, dileme o angažovanoj literaturi. Poezija teži istom cilju kojem stremi svak moralna i socijalna akcija: potpunom oslobođenju čoveka, samo što ona tom cilju ide vlastitim putem. Otuda, ukoliko izražava unutrašnje biće čovekovo, poezija se „izjednačava sa moralom“, dok prestaje biti moralna ako se podredi društvenom moralu i utilitarnim ciljevima. Na isti način, pravi pesnik samom je suštinom svog dela revolucionaran, jer teži istom cilju kao i revolucija, totalnom oslobođenju čoveka, a prestaje to biti u trenutku kada svoje stvaranje podredi spoljašnjem diktatu, kad postane glasnogovornik određene ideologije, partije itd. Drugim rečima, poezija ima moralni i socijalni smisao samo kada ne služi ni moralnim ni socijalnim nego svojim vlastitim, pesničkim ciljevima (Moralni i socijalni smisao poezije, 1934; Predgovor za nekoliko nenapisanih romana, 1935; Istorija i poezija, 1935. i dr.).

Tih stavova Ristić se držao i u svojim kritikama i polemikama. Uvek je isticao značaj poezije i poetskog, nezavisno od toga je li delo u stihu ili u prozi. U kritičkim ocenama pokazivao je izoštreno osećanje za vrednosti ali istovremeno, kada su bila u pitanju njegova teorijska opredeljenja ili čak njegov lični odnos prema piscima, znao je biti dogmatski isključiv, ličan, često nepravičan. U njegovom stilu spajaju se intelektualni s emocionalnim kvalitetima. Svoje stavove umeo je iskazati precizno ali i sugestivno, poetski nadahnuto. Kritički prikazi, naročito oni objavljeni u novinama, odlikuju se kratkoćom, sažetošću, britkošću i štedljivošću izraza, dok su ogledi o piscima, književnim pojavama i teorijskim pitanjima, obično veoma opširni, često pisani tehnikom montaže. Najbolji je u esejima, gde su teorijski stavovi i kritičke analize povezane s ličnim iskustvima i doživljajima autorovim. U tim sintezama esejističkog, kritičkog i autobiografskog Ristić je ostvario izuzetne domete modernog srpskog eseja.

Surađivao je u Pečatu (1939–1940).

Bio je ambasador Jugoslavije u Francuskoj od 1945. do 1948. godine, a potom predsednik Komisije za kulturne veze sa inostranstvom. Bio je dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti i Saveta federacije.

Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.