Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Шеатовић, Светлана, 1975- = Šeatović, Svetlana, 1975-
Наслов У залеђу Средоземља : Медитеран у модерној српској књижевности / Светлана Шеатовић
Врста грађе стручна моног.
Језик српски
Година 2019
Издавање и производња Београд : Институт за књижевност и уметност, 2019 (Београд : Службени гласник)
Физички опис 350 стр. ; 21 cm
Збирка ǂБиблиотека ǂПоетика ; ǂкњ. ǂ10
ISBN 978-86-7095-252-2 (брош.)
Напомене "Монографија је резултат рада на пројекту Смена поетичких парадигми у српској књижевности 20. века-национални и европски контекст ... "--> прелим . стр.
Тираж 300
Напомене и библиографске референце уз текст
Библиографија: стр. 325-341
Регистар.
Предметне одреднице Српска књижевност -- 19в-20в
Српска књижевност -- Мотиви -- Медитеран

zaleđu Sredozemlja Mediteran u modernoj srpskoj književnosti dr Svetlane Šeatović je interdisciplinarna naučna studija koja predstvalja prvu monografiju ovog tipa u našoj sredini. U preseku od P. P. Njegoša, J. Dučića, S. Pandurovića, S. Vinavera, S. Miličića do I. Andrića, V. Desnice, J. Hristića, I. V. Lalića do pisaca sa početka veka G. Ćirjanić, V. Pištala predstavlja se Mediteran i Jadran kao imagološka, antropološka, književna i istorijska činjenica. U te poglede su uključene slike Venecije, Rima, Napulja, Dubrovnika, ali i Andaluzije, Atine i Atosa. Na tragu Brodelovskog pristupa delima i književnim pojavama se pristupa i sa pozicija geopoetike M. Kačarija i K. Reste. Del

a, pojave i složene književne, kulturne i geoistorijske činjenice se tumače kroz prizmu evropskih mediteranskih tokova i njihovog prepleta sa srpskom književnošću.
„Studija U zaleđu Sredozemlja Mediteran u modernoj srpskoj književnosti predstavlja dragocen doprinos srpskoj književnosti u njenom naporu da sačuva bogatstvo i raznovrsnost ssvoje kulturne geografije“ (A. Jovanović, recenzent)

MEDITERANSKI DIPTIH
Književna istorija,

Kad se srećno spoje interdisciplinarno naučno usmerenje, razvijena kulturno-istorijska (samo)svest i lična sklonost ka širokim prostorima Mediterana, njegovim razuđenim istorijskim, kulturnim, geografskim i klimatskim slojevima, onda pred sobom imamo istovremeno naučnu monografiju od posebnog interesa za proučavaoce srpske književnosti, ali i knjigu koju će svaki ljubitelj te književnosti i mediteranskih prostranstava sa zadovoljstvom čitati. A u slučaju Svetlane Šeatović dobijamo dve knjige – U zaleđu Sredozemlja i Andrić i Jadran.
Naime, obe studije pisane su naučno pouzdanim, ali dovoljno pitkim i prijemčivim stilom. Knjiga Andrić i Jadran posvećena je u potpunosti nedovoljno osvetljenim vezama ovog pisca s Jadranskim morem i raznorodnim kulturama koje se sreću na njegovim obalama, dok je monografija U zaleđu Sredozemlja sastavljena od studija u kojima se analiziraju mediteranska nadahnuća raznorodnih srpskih pisaca i pesnika od Njegoša pa sve do Gordane Thirjanić.
U obe knjige Svetlana Šeatović proučava uticaj mediteranskih tema i motiva, ali i Mediterana kao kulturotvornog dinama, odnosno riznice umetničkih postupaka, filosofskih, estetičkih i političkih ideja, na formiranje nekih od važnih poetičkih usmerenja naših književnika 19. i 20. veka. S druge strane, proučavajući mediteranski opus srpske književnosti autorka otkriva kako su njeni pisci svojim stvaralaštvom istovremeno doprinosili izgradnji i širenju mediteranskog kulturnog obrasca. Na taj način Šeatovićeva ubedljivo pokazuje da je srpska književnost sastavni deo mediteranskog kulturnog nasleđa ne samo kao recepijent već i kao njegov aktivni činilac.
Tri boje Mediterana ili o čemu govorimo kad govorimo o mediteranskom nasleđu?
Oslanjajući se na mediteranska istraživanja Fernana Brodela, Šeatovićeva se posebno poziva na njegov uvid da su „postojanost i kulturne granice Sredozemlja fluidni“ zbog čega ovaj prostor odlikuju plodotvorna prožimanja raznovrsnih kultura i civilizacija koje od istraživača zahtevaju „multidisciplinarni pristup – istorijski, geografski, kulturološki i literarni“.
Tako nam ove knjige pokazuju da su mesto i uloga Mediterana u srpskoj književnosti složeniji i raznovrsniji od jednostavnog literarnog nadahnuća morem i osunčanim pejzažima. Mediteran zapravo pokreće brojna identitetska i kulturnoistorijska pitanja. Otuda se u obe knjige, a posebno u studiji U zaleđu Sredozemlja, Mediteran javlja u trostrukom vidu.
1) Pre svega, reč je o načinu da o srpskoj književnosti progovorimo kao o heterogenoj celini koja u sebe uključuje geografski razuđene pisce iz udaljenih epoha. Tako se pojam sredozemnog kulturnog nasleđa javlja kao pitanje naše sposobnosti da osvetlimo nedovoljno proučene tokove srpske književnosti i da osvojimo sintetički uvid koji nam omogućava da o njoj progovorimo kao o vremensko-prostornoj celini sastavljenoj od pisaca koji pripadaju različitim kulturnim sferama i uticajima, ali ujedinjenim pripadnošću srpskoj književnosti i zajedničkim mediteranskim usmerenjem. Ovakav govor posebno je važan u vremenu koje karakteriše nehotična težnja ka fragmentaciji i hotimična nastojanja da se vremenske i prostorne koordinate srpske književnosti neprirodno skrate.
2) Iz ovako celovitog pogleda koji se pruža s mediteranskog horizonta otvara se i prilika da se progovori o dvostrukom poreklu i prirodi srpske kulture i književnosti. Naime, počeci i srednjovekovna epoha te kulture čvrsto su vezani za vizantijski komonvelt i istočno pravoslavlje, dok je od vremena prosvetiteljstva dominantna orijentacija ka idealima i vrednostima zapadnoevropske kulture. Upravo je zahvaljujući fluidnom i integrišućem pojmu Mediterana moguće ova dva raznorodna kulturna obrasca sagledati u njihovoj komplementarnosti i sintezi kakva se javlja u srpskoj kulturi i književnosti, posebno u drugoj polovini 20. veka.
3) Napokon, Mediteran je i prilika da proučimo složene veze koje srpski pisci uspostavljaju s italijanskom, španskom, francuskom i drugim književnostima. Otuda je Mediteran pitanje našeg (samo)određenja i uloge u širim okvirima evropske i svetske književnosti Drugim rečima, u svojim istraživanjima Šeatovićeva polazi od Mediterana kao integrativnog pojma koji istovremeno omogućava da se bitna pitanja i fenomeni srpske književnosti sagledaju iznutra, ali i da se istovremeno pouzdano situiraju unutar jednog šireg kulturnoistorijskog konteksta. Ovako postavljena istraživačka hipoteza donosi niz uvida u neka od manje proučenih dela srpske književnosti, ali i drugačije, novo sagledavanje i prevrednovanje njenih kanonskih ostvarenja i temeljnih poetičkih usmerenja.
Na taj način autorka nudi odgovore na različita složena pitanja koje viševekovno trajanje srpske književnosti postavlja.

Jedan drugačiji Andrić
Interdisciplinarni pogled na Andrićevo stvaralaštvo kojim su obuhvaćene njegove pripovetke, lirski zapisi, eseji i biografski elementi otkriva drugačijeg Andrića, pokazujući da su njegove veze s mediteranskim toposom, odnosno Jadranom, snažnije nego što se to naslućuje iz ustaljene književno-kritičke predstave ovog pisca. Tako nam knjiga Andrić i Jadran otkriva daje susret s morem iznedrio neke od važnih motiva Andrićevog stvaralaštva poput tamnice i samoće, kao i upečatljivih likova njegove proze kao što su pisar Dražeslav i Jelena, žena koje nema. Šeatovićeva nam pokazuje i analizira jednog „drugog Andrića“ koji se formirao u susretu s morem, suncem i živim obalama Jadrana.
Jadranska linija Andrićevog opusa može se pratiti u svim fazama piščevog stvaralaštva. Reč je o svojevrsnoj motivskoj ponornici bez koje je nemoguće sklopiti celovitu sliku o prirodi i karakteru Andrićevog opusa. Od početnog spoja lirike, proze i autobiografije u znaku ličnog i istorijskog stradanja tokom Prvog svetskog rata, preko proznih ostvarenja u kojima se kontemplira o samoći, ljudskoj sudbini i epifaniji pod okriljem mora, do pripovedaka koje pokreću složena pitanja sudara kultura, Šeatovićeva uverljivo pokazuje koje je sve uloge i značenja Jadran poprimao u različitim etapama piščevog razvoja.
Andrić je svoj doživljaj mora prvenstveno zasnivao na dinamičnom susretu dva različita tipa kulture – kontinentalnom i mediteranskom. Takav susret često se pokazivao kao sudar iz koga su proisticala složena identitetska pitanja i raspolućenosti oličene u oštroj suprotnosti „između bosanskih planina i prozračnosti dalmatinskih gradova“, odnosno kao razlika i nerazumevanje između čvrstih patrijarhalnih okvira i otvorenosti kosmopolitskog vrtloga kultura. Autorka pokazuje da je ovu viziju Andrić najupečatljivije ostvario u liku pisara Dražeslava. Upravo je ta geofilosofija koja nastaje u susretu s obalom jedna od tačaka koja knjigu Andrić i Jadran povezuje sa studijom U zaleđu Sredozemlja.

Od sudara kultura, preko epifanije do „druge tradicije“
Tako se ovo iskustvo granice, kad je u pitanju poezija, odnosno susret kontinenta i obale, pokazuje posebno važnim za Dučićevu geofilosofiju. Naime, misao ovog pesnika gradila se upravo na susretu, ponekad i sukobu, kultura koji mu se otkrivao u zaleđu Mediterana. Međutim, ideja granice u poeziji „našeg prvog Mediteranca“, kako ga autorka naziva, dobija na značaju kad se na umu ima činjenica da je ona prešla put od geofilosofskog shvatanja do poetičko-ontološke perspektive s koje „oči na oba sveta gledaju“. Reč je o zrelom Dučiću, prevashodno autoru ciklusa „Večernje pesme“, zbog čega je u literaturi prepoznat i kao „pesnik strašne međe“ (N. Petković). Tako Šeatovićeva zapravo pokazuje koliko su mediteranske teme važne za razumevanje nekih od najznačajnijih momenata Dučićevog pevanja i mišljenja.
Pored studija posvećenih mediteranskim iskustvima pojedinih autora knjiga, U zaleđu Sredozemlja posebno je bogata analizama koje prate genezu određenih mediteranskih fenomena u delima različitih pisaca. U tom smislu veoma je važno poglavlje „Venecija pro et contra“ koje, oslanjajući se na teorijska dostignuća imagologije, prati razvoj predstave ovog „grada-žene“ u našoj književnosti od folklornih ostvarenja, preko Njegoša, Kostića i Andrića sve do Ivana V. Lalića. Šeatovićeva pokazuje kako su slika i doživlj