Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Hormones, Baulieu, na francuskom jeziku, solidno očuvano, ima nekih podvučenih delova

Hormon (od Grčkog όρμή - pokrenuti, probuditi) je hemijski glasnik između ćelija (ili grupe ćelija). To su euforije

jedinjenja različite hemijske prirode, koja deluju u malim količinama. Njihovo delovanje je specifično pa nedostatak dovodi do karakterističnih promena u organizmu. Svi višećelijski organizmi proizvode hormone (uključujući biljke - fitohormoni).
Funkcija hormona je da služi kao signal do ciljne ćelije; aktivnost hormona je determinisana načinom sekrecije i prenosnim signalom primajućeg tkiva. Hemijski glasnici, koje sintetizuju neuroni čine neuro-hormone, a druge posebne ćelije sintetizuju "klasične" hormone. Najpoznatiji životinjski hormoni su proizvedeni u endokrinim žlezdama kičmenjaka, ali hormoni se proizvode u skoro svakom organskom sistemu i tkivu u životinjskom telu.

Hormonski molekuli se izlučuju (puštaju) direktno u krvotok. Hormoni se krvlju prenose do mesta gde treba ostaviti "poruku", to jest do mesta delovanja. To su posebna tkiva, specifična za svaki hormon, tzv. ciljana tkiva. Na ćelijama ciljanih tkiva nalaze se specifične molekulske strukture, receptori. Oni se mogu nalaziti i u samim ćelijama. Hormoni "pronalaze" ciljana tkiva "prepoznavajući" svoje receptore, reaguju sa njima na specifičan način i nizom hemijskih reakcija izazivaju metabolički efekat u ćeliji.

Neki hormoni zvani ektohormoni se ne izlučuju u krvotok, oni se kreću cirkulacijom ili difuzijom do ciljnih ćelija, koje mogu biti obližnje ćelije (parakrine aktivnost) u okviru istog tkiva ili ćelije udaljenih organa u telu.


Sadržaj/Садржај
1 Hijerarhijska priroda hormonske kontrole
2 Hormonska signalizacija
3 Fiziologija hormona
4 Regulacija
5 Interakcija sa receptorima
6 Hormonski efekti
7 Hemijske klase hormona
8 Farmakologija
9 Važni ljudski hormoni
10 Značaj hormona kao bioregulatora
11 Takođe videti
12 Reference
13 Literatura
14 Vanjske veze
Hijerarhijska priroda hormonske kontrole
Hormonska regulacija metaboličkih aktivnosti uključuje hijerarhiju tipova ćelija koje utiču jedna na drugu bilo da bi stimulisali ili izmenili oslobađanje ili aktivnost određenog hormona. Sekrecija hormona iz uzastopnih nivoa endokrinih ćelija je stimulisana hemijskim signalima koji potiču iz viših ćelija u hijerarhijskom sistemu. Kao što se vidi na donjem dijagramu glavni koordinator hormonske aktivnosti kod sisara je hipotalamus koji reaguje na input primljen iz centralnog nervnog sistema. [1]

Hormonska signalizacija
Slanje hormonskih signala kroz ovu hijerarhiju uključuje sledeće:

Biosintezu određenog hormona u određenom tkivu.
Skladištenje i sekreciju hormona.
Prenos hormona do ciljne ćelije(ćelija).
Prepoznavanje hormona od strane povezane ćelijske membrane ili intraćelijskog receptorskog proteina.
Prenošenje i pojačavanje primljenog hormonskog signala preko procesa prenosa signala. Ovaj proces potom vodi ka ćelijskoj reakciji. Reakcija ciljne ćelije može biti prepoznata po originalnom hormonu od strane ćelije koja proizvodi taj hormon, vodeći do deregulacije u proizvodnji hormona. Ovo je primer homeostatičke negativne povratne veze.
Degradacija hormona.
Hormonske biosintetičke ćelije su tipična vrsta specijalizovanih ćelija koje se nalaze u okviru posebnih endokrinih žlezda (na primer tiroidne žlezde, ovarijumu ili testisu). Hormoni mogu da napuste biosintezu ili slanje ćelija putem procesa egzocitoze ili drugog procesa membranskog prenošenja. Međutim, hijerarhijski model je više od pojednostavljavanja hormonskog signalnog procesa. Ćelijski primaoci određenog hormonskog signala uobičajeno mogu biti jedan od više tipova ćelija i nalaziti se u okviru većeg broja različitih tkiva. Različiti tipovi tkiva mogu imati različite reakcije na isti hormonski signal. Usled ovoga, hormonsko signaliziranje je veoma komplikovano i teško je primeniti diseciranje u analizi.

Fiziologija hormona
Većina ćelija je sposobna da proizvede jedan ili više molekula koji se ponašaju kao signalni molekuli za druge ćelije, menjajući njihov rast, funkciju ili metabolizam. Klasični hormoni proizvedeni od strane endokrine žlezde su ćelijski proizvodi, specijalizovani da služe kao regulatori na nivou celog organizma. Međutim oni mogu ispoljavati i svoje efekte u okviru tkiva u kom se proizvode i inicijalno oslobađaju. Stepen hormonske biosinteze i sekrecije je često regulisan putem kontrolnog mehanizma homeostatičke negativne reakcije. Ovaj mehanizam zavisi od faktora koji utiču na metabolizam i lučenje hormona.

Lučenje hormona može biti stimulisano ili inhibirano:

Drugim hormonima (stimulišućim - ili oslobađajućim – hormonima)
Koncentracijom plazme jona ili hranljivih sastojaka, kao i obaveznim globulinima
Neuronima i mentalnom aktivnošću
Promenama sredine, na primer svetlosti ili temperature.
Posebna grupa hormona su tropni hormoni koji stimulišu produkciju hormona drugih endokrinih žlezda. Na primer, tireostimulišući hormon (TSH) prouzrokuje rast i povećava aktivnost druge endokrine žlezde, tiroidne žlezde, koji povećava proizvodnju tiroidnih hormona. Nedavno je identifikovana klasa hormona koji su vrste hormona gladi – grelin, oreksin i PZZ 3-36 i hormona sitosti – na primer leptin, obestatin, nesfatin-1.

U cilju brzog oslobađanja aktivnih hormona u krvotok, ćelije biosintetičkih hormona mogu proizvoditi i čuvati biološke neaktivne hormone u vidu pre- ili prohormona. Ovi potom mogu brzo biti, kao rezultat odgovarajućih stimulansa, konvertovani u svoje aktivne forme hormona.

Regulacija
Brzina hormonske biosinteze i izlučivanja je obično regulisana putem kontrolnog mehanizma homeostatičke negativne povratne sprege. Takav mehanizam zavisi od faktora koji utiču na metabolizam i ekstreciju hormona. Stoga, visoke hormonske koncentracije same po sebi ne mogu da podstaknu mehanizam negativne povratne sprege. Negativna povratna sprega mora da bude podstaknuta prekomernom produkcijom „efekta“ hormona.

Hormonska sekrecija može da bude stimulisana ili inhibirana:

Drugim hormonima (stimulacijom- ili otpuštanjem -hormona)
Koncentracijom jona ili nutrijenata u plazmi, kao i vezivanjem za globuline
Neuronima i mentalnom aktivnošću
Promenama životne sredine, e.g., svetlosti i temperature
Jedna specijalna grupa hormona su tropkalni hormoni koji stimulišu hormonsku produkciju drugih endokrinih žlezdi. Na primer, hormon stimulacije tiroida (TSH) uzrokuje rast i povećanu aktivnost druge endokrine žlezde, tiroida, koja povećava output tiroidnih hormona.

Da bi se brzo oslobodili aktivni hormoni u cirkulaciju, ćelije hormonske biosinteze mogu da proizvedu i uskladište biološki neaktivne hormone u obliku pre- ili prohormona. Oni se mogu brzo konvertovati u aktivne hormone u odgovoru na specifični stimulus.

Eikozanoidi se smatraju hormonima sa lokalnim dejstvom.

Interakcija sa receptorima

Levi dijagram prikazuje steroidni (lipidni) hormon:[2][3][4] (1) ulazak u ćeliju i (2) vezivanje za protein receptora u jedru, čime se uzrokuje (3) sinteza iRNK, što je prvi korak u proteinskoj sintezi. Na desnoj strani su prikazani proteinski hormoni: (1) vezivanje za receptore čime se (2) započinje prenos signala. Putevi transdukcije se završavaju (3) sa aktivacijom transkripcionih faktora u jedru, i početkom proteinske sinteze. U oba dijagrama, „a“ označava hormon, „b“ ćelijsku membranu, „c“ citoplazmu, i „d“ jedro.
Većina hormona inicira ćelijske response inicijalnim vezivanjem bilo za membranske proteine ili intraćelijske receptore. Ćelija može da ima nekoliko različitih tipova receptora koji prepoznaju isti hormon, a aktiviraju različite puteve prenosa signala, ili može da ima nekoliko različitih receptora koji prepoznaju različite hormone, a aktiviraju isti biohemijski put.[5][6][7]

Receptori većine peptidnih, kao i mnogih eikosanoidnih hormona, su smešteni u ćelijskoj membrani na površini ćelije i većina tih receptora pripada klasi G protein spregnutih receptora (GPCR),[8][9][10][11] proteina sa sedam transmembranskih alfa heliksa.[12] Interakcija hormona i receptora tipično inicira kaskadu sekundarnih efekata u ćelijskoj citoplazimi, što obično obuhvata fosforilaciju ili defosforilaciju raznih drugih citoplazmatičnih proteina, promene propustljivosti jonskih kanala, ili povećane koncentracije intracelularnih molekula koji mogu da deluju kao sekundarni glasnici[13][14] (e.g., ciklični AMP). Neki od proteinskih hormona[15][16] takođe formiraju interakcije sa intracelularnim receptorima[17] lociranim u citoplazmi ili jedru putem intrakrinog mehanizma.[18][19][20][21]

U slučaju steroidnih ili tiroidnih hormona, receptori su locirani unutar ćelije u citoplazmi ciljne ćelije. Ti receptori pripadaju familiji nuklearnih receptora [22][23] koji su ligandom aktivirani transkripcioni faktori. [24][25] Da bi se vezali za svoje receptore, ti hormoni prvo moraju da prođu kroz ćelijsku membranu. Do toga može da dođe zato što su oni rastvorni u lipidima. Kombinovani kompleks hormona i receptora se zatim premešta kroz membranu u ćelijsko jedro, gde se vezuje za specifične DNK sekvence.[26][27] Time se reguliše izražavanje pojedinih gena, i stoga povećavaju nivoi proteina kodiranih tim genima.[28] Pokazano je da svi steroidni receptori nisu locirani unutar ćelije. Neki su vezani za ćelijsku membranu.[29]

Važno je uzeti u obzir i formiranje efikasne koncentracije hormonsko-receptorskih kompleksa koja određuje nivo na kom je način prenosa ćelijskog signala aktiviran u reakciji na hormonski signal. Koncentracija hormonsko-receptorskog kompleksa se efikasno određuje na bazi tri faktora:

Raspoloživog broja hormonskih molekula za kompleksnu formaciju
Raspoloživog broja receptornih molekula za kompleksnu formaciju i
Vezivnog afiniteta između hormona i receptora.
Uglavnom broj hormonskih molekula koji su na raspolaganju za kompleksnu formaciju je ključni faktor u određivanju nivoa na kom je prenosa signala aktiviran. Broj raspoloživih molekulskih hormona određen koncentracijom cirkulišućeg hormona je pod utic