Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Presvlačenje No 5102000
hronika tranzicione Srbije
Liljana Đurđić (autor)

Izdavač: IP A-Z book

Pisac ove knjige kolumni (štampanih a i neštampanih u listu "Danas") zapažena je u javnosti kao pesnik, pripovedač, esejista i prevodilac. Tako reći, ogledala se u nizu književnih žanrova i u svima se izdvajala po svojim osobenim darovima - izuzetnom originalnošću u pesništvu, kritičnošću u esejima i, naročito, u kolumnama. Ovo je knjiga žestokih, oporih hronika o životu koji smo živeli i živimo i danas.Kolumna je brza obrada stvarnosti, njeno blic razotkrivanje; pokušaj da se drugima pokažeprstom tamo gdeje obično šlepa mrlja...Kolumna je ta koja može jednom rečju da skinecrvljivu jabuku samozadovoljstva s glave kakvog lokalnog političara ili tzv.

javne ličnosti, ali možeda pogodi i u samo srce stvari (The Heart of the Matter)... Ona "vari" ogromne periode istorije,skladišta stvari,, mrtvih ideologija i daje vam ih u obliku novinskog mikročipa... Kolumnusu izmislili novinari, ali su im je pisci ukrali... Kolumne su pisali mnogi i mnogi, veliki i malipisci, od pronalaska štampe do danas, od predivnog Dž. B. Šoa do nadobudnog UmbertaEka. Uostalom, šta bi Montenj danas bio daje nešto živ - običan kolumnista!

Prikaži manje

Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Srbija , Sociologija politike , Odnosi između naroda i države , Tranzicija , Kulturne prilike , Političke prilike , Društvene prilike , Kulturni kontekst društvenog života , Politički sistemi i institucije
Ostali naslovi iz oblasti: Politika

2003; latinica; 23 cm; 283 str.; 86-84355-09-1;
rasprodato
Tražite polovan / korišćen primerak?

Imate ovu knjigu i želite da je prodate?


Odlomak
Prikaz
Svako dezintegrisano društvo teži svojoj integraciji - kakvoj takvoj - ili se u suprotnom raspada, najpre na svoje sastavne delove, potom polako nestaje i postaje neraspoznatljivo kao komadi nekadašnjih upotrebljivih predmeta na kakvoj deponiji današnjice koju okružuju trešnje u cvatu, tj. drveće na kojem lelujaju bele najlon kese. Čovek bi pomislio, izdaleka, u Japanu je, a nije. U tom smislu napore, nekih uglednih glava da dezintegracijske rupe nastale u Srbiji popune providnim polivinilom i udave sve ono što se otima opštim interesima, potpuno razumem, ali ne mogu da sledim. Naučila sam da uvek sedim u pravcu kretanja vozila, a ne na suprotnoj strani. To je kao kad se dete rađa s nogama napred; neprirodno i opasno, pogled vam je stalno uperen unazad, u ono što je već uveliko prošlo.Svedoci smo dezintegracije ne samo sopstvenog društva već i znakova dezintegracije tradicionalno velikih državnih kompleksa; vreme, naravno, podseća na vreme raspada velikih imperija kakva je bila Rimska. Kao što je 1945. u Jugoslaviji razgrađeno prethodno društvo i uvedena nova pravila koja su ustanovila institucije sistema. Sada se te iste daščare (instituti, zajednice kulture) razgrađuju i bacaju na otpad da bi se stvorile nove. Vic je u tome da stara krilatica: bez tradicije nema budućnosti, jako loše deluje u ovdašnjoj kulturi, jer se posle više od pola veka socijalizma ne razlikuje baš šta je to tradicija a šta nije: jedni vuku gore u hilandarske visine, drugi bi ipak da iskoriste nekoliko dobrih dasaka koje su iz socijalističke kuće ostale, smatrajući da se mora poštovati stepenasta hijerarhija, te da se ne možemo sad strovaljivati u dubine bez lifta - Nemanjići, monarhije i ostalo - ili leteti bez krila, tj. aviona u duhovne visine, te da moramo uživati i vrednosti koje su u međuvremenu stvorene, na primer, kao što je lift, bio on socijalistički ili monarhistički. Tako su se udružili bivši komesari, sadašnji članovi Krunskog saveta i socijalistički doktoranti - obožavaoci naroda - da spasu što se spasti može. Međutim, niko od njih ne sedi u pravcu kretanja voza, već na suprotnoj strani, i tako pojma nemaju kuda su se uputili.
Dodatna nevolja, osim ovog nepovoljnog položaja, jeste u tome što cela ta monolitna grupa (Komisija za moral i istinu; kako to poznato i skorašnje zvuči!) kojoj je pridodat i predstavnik Crkve predstavlja obožavaoce naroda - narod moraš voleti kakav je takav, prljav i kakan, inače nemaš narod, kažu prosvetitelji - koja treba da isključi mrzitelje naroda (to su oni individualci, tražitelji istine po bunjištu istorije, revolucionari po profesiji i pozivu) iz opticaja i da se bez lifta strovali u tradiciju. Kako to izgleda moglo se videti na svečanosti u Narodnoj biblioteci Srbije na kojoj je ministar za kulturu, Branislav Lečić - koji se okružio sve samim „jakim individualcima” - iz nekog razloga opet (kažu da je to radio i u predizbornoj kampanji) preporučio Srbima da ne mrze svoj narod i da se premetnu u Japance; oni bivši su hteli da postanemo Kinezi. Razlika baš i nije velika. A da je Šekspir nešto živ, sigurno ne bi napisao da ceo svet je pozornica, već da je ceo svet televizija. Pirandelov udeo, doduše, ostaje isti: razlika u broju između talenata i obožavalaca uvek je bila ista 1:10.000!Da stvari ipak napreduju, videla sam ispred crkve Lazarice gde je jedna baka šetala unuka u kolicima, a koji je imao naopako okrenut kačket, kako to odavno rade klinci u Americi. Mladi, zgodni pop, u mantiji i sa aktovkom i laptopom u ruci, čvrknuo ga je, u prolazu, po glavi uz pozdrav: „Gde si, mafijo! Samo napred, vi ste naša budućnost”.
10. april 2001.