Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Pavićević, Borka, 1947-2019 = Павићевић, Борка, 1947-2019
Наслов Moda : proleće-leto, jesen-zima 1991/1992, proleće-leto 1993. / Borka Pavićević ; ilustracije Dušan Otašević
Врста грађе есеј
Језик српски
Година 1994
Издавање и производња Beograd : Beogradski krug, 1994 (Beograd : Slovograf)
Физички опис 138 str. : ilustr. ; 20 cm
Други аутори - особа Otašević, Dušan, 1940- = Оташевић, Душан, 1940-
Збирка ǂBiblioteka ǂKrug
ISBN 86-82299-07-0
86-82299-08-0 ! (broš.)
Напомене Tiraž 500
Summary.

Borka Pavićević (srp.: Борка Павићевић; Kotor, 5. svibnja 1947. – Beograd, 30. lipnja 2019.), srbijanska aktivistica za ljudska prava, kolumnistica, dramaturginja, osnivačica i izvršna direktorica Centra za kulturnu dekontaminaciju (CZKD) u Beogradu.[1]


Sadržaj
1 Životopis
2 Djela
3 Nagrade
4 Izvori
5 Vanjske poveznice
Životopis
Rođena je 1947. godine u Kotoru. Kao dijete preselila se u Beograd, gdje je nakon završene osnovne škole upisala Desetu beogradsku gimnaziju, a potom Akademiju za kazalište, film, radio i televiziju. Diplomirala je 1971. godine, a na istoj akademiji završila je i magistarske studije, 1976. godine.

Bila je podržavalac liberalizma i pacifizma,[2] osnivačica teatra Nove senzibilnosti u staroj beogradskoj pivari, 1981. godine. Od 1984. do 1991. godine učestvovala je u umjetničkom pokretu "KPGT"-a. Početkom devedesetih godina bila je umjetnički direktor Beogradskog dramskog kazališta, koje je napustila zbog političkih nesuglasica.[3] Pavićevićeva je bila i dramaturginja Ateljea 212, BITEF-a, dok od 1995. godine vodi Centar za kulturnu dekontaminaciju, a suosnivač je nevladine organizacije Beogradski krug.[4][5][6]

Pavićevićeva se bavila i publicistikom. Pisala je za Susret, Književne novine i NIN. Imala je kolumnu u listu Danas.

Centar za kulturnu dekontaminaciju, koji je osnovala Pavićevićeva, posvećen je stvaranju katarze, gdje je organizirano više od 5.000 događaja, izložbi, prosvjeda i predavanja. Bila je jedna od potpisnika deklaracije Pokreta građanskog otpora u 2012. godini i koautor knjige Beograd, moj Beograd.[7]

Preminula je u 72. godini, 30. lipnja 2019. godine u Beogradu.[8][9]

Djela
Na ex: postdejtonska moda 1997/98. (Beograd, 1999)
Glava u torbi (Beograd, 2017)
Nagrade
Nagrada Oto Rene Kastiljo za političko kazalište, New York (2000.)
Nacionalni orden Legije časti od Vlade Republike Francuske (2001.)
Nagrada Hirošima fondacije za mir i kulturu (2004.)
Nagrada Osvajanje slobode Zaklade Maja Maršićević Tesić, za djela koja potvrđuju principe ljudskih prava, vladavine prava, demokracije i tolerancije (2005.)
Nagrada Routes, Amsterdam (2009./2010.)
Izvori
Borka Pavićević. czkd.org. Pristupljeno 15. srpnja 2017. Provjerite vrijednost parametra |archiveurl= (pomoć)
Slpašak, Svetlana. 1997. The war started at Maksimir: hate speech in the media: content analyses of Politika and Borba newspapers, 1987–1991. Media Center. str. 53
Nikčević, Tamara. 2013. Kratka istorija kulturnog trovanja. Vreme (Serbian). Pristupljeno 27. svibnja 2014.
Borka Pavićević. Drama Queen Symposium. Pristupljeno 27. svibnja 2014.
Yale Theatre. Yale School of Drama. 2002. str. 27
Europe in 2020: the future of the EU. Crossborder Experience. Inačica izvorne stranice arhivirana 27. svibnja 2014. Pristupljeno 27. svibnja 2014.
Borka Pavićević czkd.org
Preminula Borka Pavićević. cykid.org. 30. lipnja 2019.
Preminula Borka Pavićević (30. lipnja 2019)
Vanjske poveznice
Borka Pavićević
Borka Pavićević

Borka Pavićević (1947-2019): skica za biografiju
LATINKA PEROVIĆ05/09/2019
Print This Post
Borka Pavićević, foto: CZKD
Borka Pavićević, foto: CZKD
U jesen 2018. godine u Centru za kulturnu dekontaminaciju predstavljena je knjiga Živeti svoje ideale. Sonja Biserko, skica za portret, koju su prijatelji i saradnici priredili povodom Sonjinog 70. rođendana. Svoj prilog u toj knjizi Borka Pavićević je naslovila „Lepo ime Sonja“. U stvari, iza ovog nevinog naslova je odličan psihološki portret Sonje Biserko („Možda je Sonja i perfekcionista, ali prvo u zahtevu prema sebi. Istovremeno, ona je retko i neuobičajeno vredna osoba, vredan radnik, istraživač, putnik, tekstopisac, izdavač… Živi ono što zastupa i predata je svojoj misiji onakvoj kakvu je sama složila i nametnula, i to bez ostatka – rečju Sonja je svoje mane pretvorila u vrline. Gubitak zemlje u kojoj je rođena okrenula je u dobitak i radom, i artikulacijom uzroka i posledica, i borbom za prava slabijih od sebe“).

Pre početka predstavljanja knjige, u čemu je takođe učestvovala, Borka mi je, držeći u rukama knjigu, rekla: „Dobro je što je ovo urađeno“. Reagovala sam spontano: „Napraviću skicu i za Vašu biografiju“. Dobila sam neočekivan odgovor: „Ja bih to volela“. Shvatila sam to kao njenu potrebu za bilansom ne samo njenog života i rada. Ali i Borka i ja, od nje starija 14 godina, mislile smo da imamo vremena. Tu istu potrebu za bilansom osetila je u Borkinom slučaju i Ana Miljanić, pripremajući predstavu povodom 50-godišnjice studentske pobune na Univerzitetu u Beogradu 1968. godine, a naročito u planiranju monografije povodom 25-godišnjice postojanja i rada Centra za kulturnu dekontaminaciju.

***

Smrt Borke Pavićević ovog leta u Beogradu imala je veliki odjek u mnogim sredinama (dramski pisci, pozorišni reditelji, glumci; antifašističke organizacije i mirovni pokreti; nevladin sektor) i u mnogim centrima (osim Beograda: Sarajevo, Zagreb, Skoplje, Ljubljana, Podgorica, Kotor, Danilovgrad, Priština, Varšava, Stokholm). U medijima. Čak i oni mediji u kojima je ona, godinama, bila meta napada pokazali su pristojnost, objavljujući učtive informacije o njenom odlasku. Zastali su pred njenom smrću, a možda – pred njenim životom.

Prijatelji, saradnici, mnoge javne ličnosti videli su u Borki Pavićević jedinstvenu pojavu u kulturnom i društvenom životu Srbije, i Jugoslavije tokom više decenija. Njen otpor ratu, veliko angažovanje u antiratnim manifestacijama. I, razume se, njenu graditeljsku ulogu u Centru za kulturnu dekontaminaciju, na čijem je čelu bila od 1995. godine do svoje smrti.

U danima opraštanja od Borke Pavićević – ključ za razumevanje njene pojave dao je filmski reditelj Želimir Žilnik. Na komemoraciji u Centru za kulturnu dekontaminaciju Žilnik je rekao: „Devedesetih godina na prostorima bivše Jugoslavije se klalo. U toj tragičnoj situaciji žene su bile bolji deo društva“. Zaista, žene su se protivile mobilizaciji svojih muževa, braće, posebno dece – za još jedan rat. Bilo je trezvenih žena i u nekim političkim partijama, nevladinim organizacijama, u vladi Zorana Đinđića, u gotovo ilegalnim udruženjima žena u lokalnim zajednicama. Među novinarima i u Zagrebu i u Beogradu… Ali, Žilnik je imao na umu „veštice“, (prema Srpskom rječniku /1852/ Vuka Stef. Karadžića, „vještica je žena koja /po pripovetkama narodnim/ ima u sebi nekakav đavolski duh, koji iz nje u snu iziđe i stvori se u leptira, u kokoš ili u ćurku, pa leti po kućama i jede ljude, a osobito malu djecu…“). Tako su u Srbiji pod režimom Slobodana Miloševića nazivane žene na čelu nevladinih organizacija: Nataša Kandić (Fond za humanitarno pravo), Sonja Biserko (Helsinški odbor za ljudska prava), Biljana Kovačević Vučo (Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava), Staša Zajević (Žene u crnom) i Borka Pavićević u Centru za kulturnu dekontaminaciju, jedinom mestu sa koga su i sve pomenute nevladine organizacije mogle da obznane svoje suprotstavljanje politici rata, osude etnička čišćenja, ratne zločine, milionsko izbeglištvo i ratna razaranja zemlje.Upravo te žene je ratna propaganda lišila ličnih imena i „oblepila“ ih etiketama koje su imale za cilj i da ih egzistencijalno ugroze (Grujica Spasović je nabrojao etikete kojima je bilo „oblepljeno“ ime Borke Pavićević: strana plaćenica, ustaša, izdajnik, provokator, otpadnik, balija, veštica, komunjara). A svaka od „veštica“ je ličnost. Njihove su profesionalne vokacije različite (sociolog, diplomata, pravnik, filolog, dramaturg). Funkcije njihovih organizacija bile su različite. Bilo je sporova i među njima. Ali su devedesetih godina one bile ujedinjene u otporu ratu kao načinu rešavanja spornih pitanja u zemlji, zločinima. Posle rata, suprotstavile su se relativizaciji zločina i utemeljile kulturu sećanja. One su važno poglavlje istorije srpskog društva od osamdesetih godina do sada. Otpor koji su one artikulisale i simbolisale tek treba da bude istražen da bi se dobio odgovor ne samo na pitanje zašto nije uspeo devedesetih godina, nego zašto ne uspeva ni danas.

Ujedinjene u borbi za opšte dobro, ove su žene posebne i zato su, čini se, – nezamenjive. Otud je, uz mnoge emocije koje je izazvala smrt Borke Pavićević, najsnažnije bilo osećanje – praznine. Osećanje da je bitno osiromašen prostor koji je ispunjavala ova žena dramaturg, kolumnista, organizator sa strategijom, žena sa etikom i stilom, ova građanka sveta. Osećanje da je smrt zaustavila jednu energiju u kojoj su bili koncentrisani talenat, znanje, iskustvo (Mirjana Miočinović je na komemoraciji citirala pesmu Danila Kiša „Na vest o smrti gospođe M.T.“ /Mira Trailović – L.P./ – „Kako dobro obavljen posao, Smrti, Kakav uspeh, Srušiti takvu tvrđavu“).

Možda će zvučati paradoksalno, ali praznine – za početak – mogu ispunjavati pokušaji da se – uz pomoć dokumenata i u sećanjima – osvetli ličnost Borke Pavićević. Ona je i sama to činila. Svojim kolumnama popunjavala je praznine koje su ostavljale smrti njenih savremenika: pozorišnih umetnika, učesnika studentskih protesta 1968. godine, antifašista, mirovnjaka, istorijskih ličnosti… Ponekad, njena kolumna je i jedini trag o ponekom od njih. Time je i svesno stvarala zaostavštinu na kojoj se temeljio smisao postojanja Centra za kulturnu dekontaminaciju. A u svojim kolumnama ostavila je mnogo dragocenih podataka i za istoriju te institucije.

***

Na vest da će ishod Borkine bolesti biti fatalan, njoj veoma bliska Tanja Petovar rekla je: „Živela je dvesta života“. U stvari, bio je to jedan život: veoma bogat, retko intenzivan i, p