Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Milić, Vojin, 1922-1996 = Милић, Војин, 1922-1996
Наслов Sociologija nauke : razvoj, stanje, problemi / Vojin Milić
Врста грађе књига
Циљна група одрасли, озбиљна (није лепа књиж.)
Језик српски
Година 1995
Издавање и производња Novi Sad : Odsek za filozofiju i sociologiju Filozofskog fakulteta ; Veternik : LDI, 1995 (Veternik : LDI)
Физички опис 533 str. ; 24 cm
ISBN 86-80271-01-2 (Broš.)
Напомене Tiraž 500.
Bibliografija: str. 529-530.
Предметне одреднице Sociologija nauke

Vojin Milić

Članak
Razgovor

Latinica
Čitaj
Uredi
Uredi izvor
Istorija

Alatke
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vojin Milić

Datum rođenja 1922.
Datum smrti 1996.

Vojin Milić
Vojin Milić (Pivnica, Hrvatska 1922- Beograd 1996), učesnik NOR-a, u JNA do 1954.[1] Diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1951), doktorirao na Pravno fakultetu u Beogradu (1958). Zajedno sa Rudi Supekom, Mihajlom Đurićem, Veljkom Koraćem i poljskim sociologom Janom Šćepanskim sačinio 1959. Program studija sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je predavao Metodologiju socioloških istraživanja i Sociologiju saznanja (1962-1985). Dobitnik Oktobarske nagrade Beograda 1965. Držao je tečaj na Filozofskom fakultetu u Beču 1972-1973. i predavanja u SR Nemačkoj, Francuskoj i Poljskoj. Bio je predsednik sociološkog društva (1959-60; tadašnji naziv : Sekcija JUS za NR Srbiju), sekretar Istraživačkog komiteta za sociologiju saznanja Međunarodnog sociološkog udruženja (1966-70) i član njegovog izvršnog odbora (1984-86). Objavljivao članke i studije u raznim inostranim časopisima. Glavni urednik sociologije (1968-1970).

Dela: Sociološki metod (1965), Sociologija saznanja (1986), Prilozi istoriji sociologije (1989), Sociologija nauke, (1995) i Društvena struktura i pokretljivost Jugoslavije (1996).

Značaj
Značaj Vojina Milića za reformaciju sociologije kod Srba, kao i u celoj bivšoj Jugoslaviji ogleda se u dva aspekta:

U saznajno-metodološkom pogledu prepoznatljiv je „milićevski pristup u sociologiji, koji je dobrim delom doprineo deprovincijalizaciji srpske (i cele jugoslovenske) sociologije.
Milićev doprinos profesionalizaciji srpske sociologije od izuzetnog je značaja ne samo zbog njegovog učešća u stručnoj komisiji za pisanja (prvog) plana i programa sociloških studija u bišoj Jugoslaviji (na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, 1959. godine), nego pre svega, doslednog naučno-profesionalnog etosa koji se prepoznaje u njegovoj naučnoj aktivnosti na odseku za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu (gde je radio u svojstvu nastavnika, od osnivanja tog odseka do penzionisanja, 1986. godine).
Doprinos Vojina Milića sociologiji, kako u okvirima bivšeg jugoslovenskog, tako i sadašnjeg srpskog društva, mogli bismo u najopštijim crtama označiti u onom smislu u kome je on označio doprinos Maksa Vebera sociologiji uopšte. Nekoliko karakterističnih misli koje je o Veberu izrekao Vojin Milić u zaključnom delu pogovora za prvo jugoslovensko izdanje Protestantske etike i duha kapitalizma(Milić, 1968) mogle bi se uzeti kao primarne misaone paralele za sagledavanje Milićevog doprinosa srpskoj (i bivšoj jugosovenskoj) sociologiji.[2]

Prvo, kao što Milić kaže za Vebera da iza njegovog celokupnog sociološkog istraživanja kapitalizma, religije i racionalnosti stoji ideološka vizija „klasno svesnog buržuja u okviru koje je nastalo jedno od najvećih dela celokupne sociologije i to „iz najiskrenijeg i istorijski vrlo svesnog ubeđenja, tako da se i za Milića može reći da u pozadini njegovog celokupnog dela (koje u potpunosti ima sociološko obeležje) stoji marksistička (ili, tačnije, Marksova) idejna vizija koju je on takođe iz najiskrenijeg i istorijski vrlo svesnog ubeđenja stvaralački i kritički razvijao u proučavanju raznih teorijsko-metodoloških problema sociologije i u nekim njenim ključnim disciplinama (pre svega, u sociologiji saznanja i sociologiji nauke).

Drugo, kao što je Milić naglašavao da je Veberova misao bila tako lična i složena da nije mogla postati nečija ideologija, moglo bi se reći za njegov (milićevski) pristup u sociologiji, da je toliko osoben i razvijen u saznajnom pogledu da ga nije mogla apsorbovati ni vladajuća marksistička ideologija bivšeg jugoslovenskog društva, ni prema toj ideologiji kritički orijentisana praxis teorija, prema čijim saznajnim rezultatima se Milić odnosio sa uvažavanjem.

Treće, kao što Milić primećuje da se Veberova sociološka interesovanja odnose na epohalne probleme njegovog i našeg doba i da „kao u svakom pravom stvaralaštvu, vrednost mnogih njegovih misli prevazilazi uslove u kojima su one nastale, to se isto može reći i za Milićevo stvaralaštvo; uz napomenu da njegovo stvaralaštvo opominje srpsku (kao što je opominjalo bivšu jugoslovensku) javnost da se ne provincijalizuje.

Četvrto, kao što Milić kaže da je Veber izuzetna ličnost koja može da se uzdigne iznad profesionalne osrednjosti i ništavila, a što se ogleda na dubokom zadržavanju parcijalizacije čoveka u kapitalizmu, uprkos svojoj ubeđenosti u sudbinsku neizbežnost tog društvenog sistema, tako se i za Milića može reći da se sociologijom bavio izuzetno profesionalno i da se zgražavao nad neinventivnošću i redukcionističkim pristupom proučavanju društva od strane raznih marksista, uprkos njegovoj ubeđenosti u saznajnu delotvornost najvrednijih strana Marksovog teorijskog nasleđa.