Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Babuc Krdu, Ana, 1952- = Бабуц Крду, Ана, 1952-
Наслов Beskraj kao Brankuši / Ana Babuc Krdu
Врста грађе есеј
Језик српски
Година 2019
Издавање и производња Vršac : Književna opština Vršac, 2019 (Niš : Nais-print)
Физички опис 161 str., [32] str. s tablama (fotogr.) ; 19 cm
Други аутори - особа Ređep, Draško, 1935-2019 = Ређеп, Драшко, 1935-2019
Збирка ǂBiblioteka ǂNesanica plus
ISBN 978-86-7497-281-6 (broš.)
Напомене Tiraž 300
Na koricama: Beleška o delu / Draško Ređep
Na koricama beleška o autorki
Bibliografija: str. 159-161.
Предметне одреднице Бранкуши, Константин, 1876-1957
УДК 821.163.41-4
730.071.1 Brâncuşi C.
Ана Бабуц Крду је пишући о Бранкушију, на трагу Васка Попе и Петру Крдуа и на српском, открила тавни вилајет предочене скулпторске уметности као шансу њене и Петруове биографије. Бранкушијеви знакови и симболи остали су угаони каменови двојине Крдуових, тако истините, и тако блиске казивањима Надежде Мандељштам о њеном Осипу, славном и напаћеном песнику заточеништва, али и сањане слободе. Бескрај као Бранкуши је књига фрагментарна, на начин који је од Вирџиније Вулф и Исидоре Секулић услов за потпуно прихватање. За страст.

Konstantin Brankuši ili Konstantin Brankuzi (rum. Constantin Brâncuşi; Hobica, 19. februar 1876 — Pariz, 16. mart 1957) je bio rumunski vajar koji je radio i stvarao u Francuskoj i Rumuniji. Jedan je od najuticajnijih vajara s početka XX veka. Smatra se da je u tradiciji modernizma razvio skulpturalnu apstrakciju i otvorio put za nadrealizam i minimalizam 60-ih godina.[1] Njegova djela se nalaze u muzejima širom svijeta, počev od Francuske, SAD, Rumunije i Austrije.

Konstantin Brankuši
Edward Steichen - Brancusi.jpg
Brankuzi na fotografiji Edvarda Štejheba iz 1922. godine
Lični podaci
Datum rođenja
19. februar 1876.
Mesto rođenja
Hobica, Rumunija
Datum smrti
16. mart 1957. (81 god.)
Mesto smrti
Pariz, Francuska
Obrazovanje
Uredi
Brankuši je rođen u rumunskom selu Hobiti kod Targu Žijua, u Karpatima 1876. godine. Roditelji su mu bili siromašni pastiri. Sa sela je pobjegao u Krajovu i tu se prijavio u školu umetnosti gde je osim u obrazovanja u rezbarstvu došao i do osnovnih znanja.

Školu je završio 1898. godine i odlazi na studije vajarstva u Bukurešt, a 1903. godine u Minhen i konačno u Pariz. U Parizu je studirao na „Školi lepih umetnosti“ i kasnije radio u ateljeu Ogista Rodena. Postepeno je stvorio svoj atelje i razvio vlastiti stil obeležen formalnom ogoljenošću. Brankuši je napravio tri spomenika u svojoj rodnoj zemlji, u Tigru Šiu, 1938. godine. To su bili: Beskrajna kolona, Vrata poljupca i Sto tišine.[2] Veliki uspeh je doživeo 1913. godine kada je izlagao na „Salonu nezavisnih“ i u SAD.
Serija radova rumunskog vajara Konstantina Brankušija pod nazivom Poljubac predstavlja jednu od najslavnijih prikaza ljubavi u istoriji umetnosti. Skulptura Poljubac iz 1907-1908. godine iz ove serije je označila veliko odstupanje od emotivnog realizma čuvene skulpture Poljubac Ogista Rodena. Njena kompozicija, tekstura i materijal ističu Brankušijevu fascinaciju formama i duhovnošću afričke, asirske i egipatske umetnosti, a možda i kubističkim radovima njegovih savremenika. Ova skulptura se danas nalazi u Muzeju umetnosti u Filadelfiji.

Skulptura Poljubac od krečnjačkog bloka prikazuje dve osobe koje se ljube, one su tako blizu da stvaraju kompaktni blok. Metodom direktnog rezbarenja, koja je postala popularna u Francuskoj u to vreme zbog interesa za "primitivne" metode Konstantin Brankuši je stvorio konture koje ocrtavaju muške i ženske forme. Visoki kameni blok je vertikalno odvojen u sredini, a žena se razlikuje od muškarca svojim zaobljenim grudima i dugom kosom koja joj pada niz leđa. Forme se spajaju: ruke para se ravnaju kako bi se uklopile u sam blok, a dve kose linije su spojene u jedan luk. Dva oka, svako do pola vidljivo u profilu, kombinuju se da bi se stvorilo jedno kiklopsko, bademasto oko. Ipak, mogu se razaznati jasne strukture, kao što su odvajanje tela, ruke, kosa, oči. Ako se pogleda pažljivo, vidi se da su njima povezana usta što ukazuje na bliskost i uzajamnu zaštitu muškarca i žene. Stiče se osećaj da se njih dvoje više nikada neće odvojiti i žele da zauvek ostanu zajedno.

Suprotstavljanje glatkih i grubih površina na skulpturi Poljubac uparenih sa dramatičnim pojednostavljenjem ljudskih figura, koje su prikazane od struka prema gore, može ukazivati na svest Konstantina Brankušija o "primitivnoj" afričkoj skulpturi. Smanjenja na skulpturi sugerišu novu svest o kubističkoj skulpturi, kao i dug prema primitivističkoj rezbariji Pola Gogena ili Andrea Derena.

Ovih dana navršava se sto godina od nastanka Brankušijeve skulpture “Početak sveta”, dela, koje je korenito promenilo tok razvoja ovog žanra umetnosti. Francuska će nizom manifesracija obeležiti sećanje za Konstantina Brankušija - umetnika koji je utisnuo u srce Pariza neizbrisiv trag svoje genijalnosti. Sa Konstantinom Brankušijem je otpočela epoha predmeta, u kojoj se umetnik identifikovao sa materijalom. Prostor Brankušijevog vajarstva je težnja ka beskrajnim daljinama, poziv na putovanje u zamišljeni svet.

Najčuveniji skulptor prve polovine XX veka, Konstantin Brankuši, rodio se 19. februara 1876. godine u selu Hobica, u Rumuniji u porodici siromašnih seljaka. Otac Nikolae Brankuši rano umire. Mati Marija ostala je siromašna udovica, udovica seljaka umorenog radom i bolešću. Njegovo detinjstvo - u porodici koja je svake noći razmišljala o danu koji dolazi, nije moglo biti sretno i moralo je ostaviti u njemu, traga. Prava istina se o prošlosti obično nikada ne zna - znaju se samo detalji.



Brankusi, Početak sveta

Osnovno obrazovanje uz mnogo napora stekao je u Bradiceni i Peštišaniju. Mati Konstantinova, kao svaka siromašna udovica, želela je da sina školuje na visokim školama. Ali nije sve išlo lako. Naprotiv, u proleće 1887. Konstantin je otišao od kuće i izvesno vreme se bavio najrazličitijim poslovima. Od 1894. do 1898. pohađao je Umetničku školu u Krajovi, i učio zanat stolara. Između 1898. i 1902. nastavio je studije na Umetničkoj akademiji u Bukureštu. Onda je 1902. preko Nemačke i Švajcarske krenuo pešice u Pariz, u koji je stigao 1904. Posle daljih studija u Ecole des Beaux – Arts kod vajara Mesijea počeo je da izlaže, najpre u Nacionalnom salonu, zatim u Jesenjem salonu. Slavni Ogist Roden, impresioniran njegovim eksponatima na Jesenjem salonu 1907, pozvao ga je da mu postane asistent. Brankuši ga je odbio uz primedbu:” Ništa ne raste u senci velikog drveća”. Karmen Silva, dobra rumunska kraljica, pokušala je da nagovori Brankušija da promeni odluku, ali on je ostao nepokolebljiv. Cela Francuska je osetila da se rodio novi skulptor.



Brankusi, Foka, Nacionalni muzej moderne umetnosti, Pariz

Početkom XX veka u Francuskoj on je najsamostalnija ličnost i jedan od najvećih skulptora veka.

Konstantin Brankuši kroz svoju skulpturu i ceo svoj skulptorski život ostaće čvrsto ukomponovan u pejsaž i mit, legendu i istorijiju svoje goleme i brdovite Rumunije, raskošne po svojim legendama, verovanjima i mitovima. Brankušijeva umetnost je obuhvatala prirodu materijala u svim njegovim manifestacijama. On je svoja dela radjena u bronzi i mermeru, dovodio do stepena perfekcije koji se retko vidja u istoriji skulpture. Po njegovom mišljenju jedna dobro napravljena skulptura treba da ima moć da isceljuje onoga ko je posmatra. “Ne zahtevajte od mene ni sumljiive formule ni nekakvo tajanstvo. Ono što vam ja dajem to je čista radost. Gledajte moje skulpture sve dok ih ne vidite.”

Svako Brankušijevo delo je simbol, pa otuda i umetnikova potreba da ih dodatno ne objašnjava, već zahteva od posmatrača da ih dugo gleda, sve dok ih ne vidi. Pojedinačno posmatrano, njegovo delo zrači nekim nedokučivim osećanjem, nekom umilnom dobrotom, spokojstvom koje čovek ima potrebu da vidi i oseti. “Moje skulpture ne treba poštovati. Potrebno je da ih volite i poželite da se igrate da njima. Želim da vajam oblike koji mugu ljudima da donesu radost.”

Brankušijevo stvaralaštvo ne može se “grubo” sabiti u etape, niti pak jednostavno definisati. Pa ipak, možemo ukazati na pet perioda koji, izuzev prvog, imaju obilje zajedničkih odlika. Prvi period obuhvata vreme od njegovih početaka do 1905. Tačnije, od “Portreta Viteliusa” do “Ponosne”. Drugi od 1907. do 1910., od “Molitve” do “Poljupca”. Treći od 1911. do 1916. Preciznije, započinje “Usnulom muzom” u mermeru, a završava se “Princezom X”, u mermeru. Četvrti period obuhvata vreme od 1916. do 1933. Ovde valja smestiti jedan brtoj “Usnulih muza”, sve portrete “Gospodjice Pogani”, “Portret Ežen Mejer Džo”, “Portret Nensi Kunard” i dve varijante tog portreta: “Bela crnkinja” i “Plava crnkinja”, seriju torza, “Portret Ajlin Lejn”, portrete “Džemsa Džojsa”, “Portret Bedžamina Fundojanua” i Brankušijev autoportret u obliku isprepletane spirale. Peti period je vreme od 1937. do kraja 1941. On uključuje Brankušijev put u Indiju i izradu projekta “Hrama kontenplacije i oslobodjenja”, put u Rumuniju i potpunu posvećenost skulpturama namenjenim “Memorijalnom kompleksu” u Trgu Žiu.



Brankusi, Majastra. Nacionalna umetnička galerija, Vašington

Brankuši je projektovao mauzolej - “Hram kontenplacije i osobodjenja”, koji je trebalo da pruži utočište urni maharadžine žene Sanjogibate u Mahešvaru u kraljevini Indor. Projektom je bilo predvidjeno da mauzolej bude ovalnog oblika, i da ima samo jednu prostoriju. Na sredini je trebalo da bude bazen, oko koga su trebale da budu rasporedjene tri “Ptice u vazduhu”, od kojih je jedna trebalo da bude od belog mermera, druga od crnog, a treća od pozlaćene bronze ( njih je već ranije od Bramkišija kupio maharadža). Svoje mesto u ovoj prostoriji trebalo je da ima i jedna skulptura od drveta – “Budin duh”. Bez prozora, prostorija je trebalo da ima nekoliko otvora na plafonu, tako rasporedjenih da sunčeva sverlost pada, po odredjenom ritmu, na sve tri “Ptice u vazduhu”. Zidovi prostori